Biti otvorena da primimo partnera u naše srce VS suvišna vezanost za sistem iz kojeg potičemo

Ova pojava nije retka. 

U procesu sazrevanja osobe neophodno je da u nečemu objavimo i odbranimo svoju različitost od sistema iz kojeg potičemo (od svoje porodice), iz prostog razloga što nismo svi isti i sigurno ima nešto u čemu mislimo drugačije. Ali često iz straha da će nam pripadanje sistemu biti u opasnosti ako proglasimo različitost, mi ustuknemo od naše individuacije, tj. žrtvujemo je, zarad osećaja pripadnosti. Ovaj osećaj pripadnosti, pa makar bio po cenu našeg ličnog unutarnjeg mira, Helinger zove “dobra savest”, dok osećaj da se ne slažemo sa sistemom zove “loša savest”. Da bi se proces individuacije obavio neophodno je proći i izdržati teret “loše savesti” po nekom ili nekim pitanjima.

Kada nismo uspeli u tome, nego smo i dalje na ovaj način osećaja pripadanja i dobre savesti prema sistemu od njega zavisni, to može da nam predstavlja i ozbiljnu prepreku da se zaista otvorimo da primimo u sebe, u svoje srce, nekog partnera, ili našeg partnera ako ga već imamo. 

U meri u kojoj smo zavisni od sistema iz kojeg potičemo bićemo manje spremni da primimo našeg partnera. Jer ako je naša pažnja uperena ka tome da “ne smem da dovedem u pitanje moje pripadanje sistemu”, onda nisam iznutra opušten i dobar deo moje unutrašnje energije je rezervisan na tom polju, te ne mogu slobodno da delam i nemam dovoljno prostora u sebi da u slobodi i ljubavi primim drugoga u sebe. Ovaj drugi će pre ili kasnije to osetiti, jer jednostavno neće dobijati ono što očekuje od vas, neće naići na prijem kakav sleduje partneru. 

E sad, šta je to što nas drži da smo tako grčevito vezani za sistem iz kojeg potičemo? 

Narušenost bilo kojeg od tri Helingerova zakona po pitanju mene i mog sistema mogu biti razlog. Brzo bih prešla preko prvog i trećeg zakona, ilustrujući ih primerima, više bih se osvrnula na drugi zakon. 

Ukoliko sam izgradila moj identitet u sistemu na osnovu toga što ispunjavam određenu ulogu u njemu (osim prirodne uloge rodbinskih veza) i smatram da sam na toj poziciji neophodna za moj sistem (npr. neka vrsta spasitelja sistema, neko ko štiti sistem), kao prvo, onda sam tu da bih nešto kompenzovala što se dogodilo u sistemu, a kao drugo verovatno sam obrnula uloge sa nekim, jer nema “spasioca sistema”, mogu da spašavam svoju decu, ali ne druge ravne sebi, a još manje starije od sebe u poretku sistema. Svakako, u ovakvoj ulozi ne možete se posvetiti valjano svom partneru, jer ste stalno “na straži”, pogleda uperenog u drugom pravcu. 

Ukoliko je narušena mera primanja i davanja, npr. stalno imam osećaj da sam dužna da dajem (recimo novac, ili stalno odlazim da nešto pomažem) svom sistemu, ovo u određenom trenutku neće prijati partneru i osetiće da vam je vaša primarna porodica važnija od njega. 

U slučaju drugog zakona po sredi je da ima nešto što je uslovilo pitanje našeg pripadanja sistemu, tj. da nikad nismo imali sigurnost po pitanju našeg pripadanja sistemu. Možda sam oduvek imala osećaj da moje pripadanje sistemu nije izvesno, pa sam non stop na oprezu “da li me imaju u vidu”, “samo da me ne isključe”. Ovo može npr. da bude slučaj kada zbog nekih maminih nemogućnosti niste dobili osećaj da vas je volela, da ste bili voljeni, a možda je i dodatno neko od braće ili sestara vam se rugao dok ste odrastali ili ste na neki drugi način bili u sukobu, pa ni sa te strane niste dobili zaleđinu. Sve u svemu, mogli ste da imate osećaj da ste “isključeni” iz sistema. 

Ovaj osećaj isključenosti vas tera da na raznorazne načine izboksujete to mesto, “svoje mesto pod suncem” u sistemu. 

Kad smo isključeni, upućeni smo na isključene. Jer rezoniramo sa njima. Prepoznajemo ih. Prepoznajemo njihov bol (naravno, sve je to nesvesno) i to nam ih čini simpatičnim, dragim. Saosećamo sa njima. Ali kao što to često biva, ono što nas nekome privuče posle bude razlog da se sa njima sukobimo, jer su nas na prvom mestu privukli jer tu neku ranu u sebi nismo zacelili, hrlimo drugima takvima u nadi da ćemo im pomoći da zacele (a time nesvesno pomoći sebi da zacelimo), što je apsurd, jer ako sebi nisi još uspeo u tome pomoći, kako ćeš drugome? Pa kad nismo uspeli da zacelimo i integrišemo to nešto u sebi, posle određenog vremena ne možemo više da to tolerišemo u drugome. Dakle, na kraju i mi njih isključujemo. Dolazi do toga da onaj koji je isključen isključuje isključenog. 

Osećaji isključenosti iz sistema su snažni, to su duboke rane. Rekla bih da su prioritetne da radimo na njihovom isceljenju. 

Ako mama nije bila kadra da mi dâ ljubav, tu neprimljenu ljubav moram sâma nadomestiti u sebi. Prvo sagledati maminu situaciju u doba pred moje začeće, tokom trudnoće i tokom mojih prvih godina uzrastanja, da bih je sada, kao odrasla, kad mogu da shvatim ono što onomad kao mala nisam mogla, razumela. Shvatiti svojom unutrašnjošću, osetiti  emocijom tu “emocionalnu” klimu toga vremena. Shvatiti da ako je mama prolazila kroz neki svoj bol, nije bila u stanju da mi se posveti na najbolji način. Možda je i razvila neke odbrambene mehanizme kako bi udaljila od sebe taj osećaj bola, pa mi dodatno te njene strategije nisu ni malo prijale, dodatno su mi potvrđivale da me ne voli na način na koji je meni tada bilo potrebno. A ja, kao mala, to sve nisam mogla da znam, pa kao što to obično biva sa malom decom, pomislila sam da me mama ne voli zbog mene sâme, zbog toga kakva sam ja, i da na kraju nisam vredna ljubavi. 

Oh, blesice mala, kad bi ti znala da to sve nije tako! Sada si odrasla i možeš sada da objasniš toj tužnoj devojčici u sebi, koja iz tebe i dan danas dela i trudi se da zadobije maminu pažnju i odobravanje, da zaradi njenu ljubav, objasni toj malenoj slatkoj uplašenoj devojčici da to sve nije istina, da ona zaslužuje svu ljubav ovoga sveta, i da joj je ti sada daješ, da ćeš joj biti na usluzi, da je maziš i paziš i osluškuješ sve njene prohteve, da si sad tu za nju u bilo koje doba dana i noći i za sve što joj zatreba. 

Mamu pusti na miru, ona je uradila najbolje što je umela. Kad daš sebi ljubav, koju si sebi toliko dugo uskraćivala, daj malo i njoj na taj novi način: ne više sa potrebom za njenom ljubavlju, nego od svoje sopstvene ljubavi prema sebi i životu. Ne očekuj uopšte da ćeš nju ikada promeniti. Niti bilo koga. Deo odrastanja je da damo sebi ljubav koju nismo dobili od naših roditelja umesto da je  iščekujemo od drugih. I deo odrastanja je razumeti, razumeti sudbinu (put duše) naše majke, nas sâmih, otpustiti očekivanja, shvatiti da je odgovornost nas sâmih da se brinemo o našim emocijama, umesto da okrivljujemo druge. Sve to je praštanje, ali ne u smislu gordosti, jer ko smo mi da opraštamo našim majkama?, nego u smislu otpuštanja tog očekivanja i optužbi u srcu. 

Izvrnute uloge

Po drugom Helingerovom zakonu svaka osoba zauzima tačno određeno mesto u svom porodičnom sistemu, u kojem ima određene uloge: otac, majka, suprug, supruga, sin, ćerka, deda, unuka i tako dalje. Kada je iz bilo kog razloga ovaj poredak narušen, što se događa kada zbog izvesne doživljene traume jedna osoba iz sistema nije u stanju da zauzima svoje mesto u tom sistemu, tj. da ispunjava svoju ulogu koja joj u tom sistemu pripada, onda, kao i u svakom sistemu (teorija sistema, ne samo porodični sistem) u ovakvoj situaciji njegova ravnoteža, stabilnost je narušena, te će ovaj porodični sistem težiti da povrati svoje stanje ravnoteže, ili homeostaze. Ako vidite porodični sistem kao zaseban entitet (čak se u porodičnim konstelacijama govori i o duši sistema), bolje ćete razumeti da strategije koje on preduzima da povrati svoju ravnotežu neretko idu na uštrb nekim njegovim pojedincima.

Kada je jedno mesto u porodičnom sistemu upražnjeno (što se upravo događa kada neko nije u stanju da zauzima svoje mesto u tom sistemu), strategija kojoj sistem pribegava da povrati homeostazu je da neku drugu osobu iz sistema postavi na to upražnjeno mesto. Ovo se najviše događa sa ključnim ulogama za opstanak sistema, kao što su majka i otac. U tim situacijama na njihova upražnjena mesta dolazi dete istoga pola, tj. ćerka će zauzeti mesto majke, a sin oca. Kada je dete od svog detinjstva zauzimalo ulogu koja mu po prirodi stvari ne korespondira, ono introjektuje uloge koje je marljivo izvršavalo na svojoj „spasilačkoj dužnosti prema sistemu“ i odatle kao odrastao projektuje nezdrave mehanizme odnošenja i prema drugima, što mu ometa da živi svoj život harmonično. Kažem „nezdrave“, jer će po obrascu ponašanja na koji je navikao u svojim „tuđim ulogama“ nastojati da ih i dalje izvršava prema drugim ljudima, odnosno upravo će gravitirati ka ljudima sa kojima bi se komplementirao po njihovim unutrašnjim potrebama, i takvi odnosi po oboje neće biti emocionalno zdravi.

Dva tipična primera izvrnutih uloga su kada je ćerka mama svojoj mami (zauzima poziciju svoje bake) i kada zauzima poziciju supruge svome ocu. Prvo opisujemo opširnije na ovoj stranici, a drugo na ovoj. (Takođe se često događa da je žena majka svome suprugu, mada to ne dolazi od “odsutnosti svekrve”, nego je uglavnom posledica toga da je već bila majka svojoj mami, ili eventualno mlađim sestrama ili braći.)

U svakom slučaju izvrnutih uloga, osoba koja popunjava ispražnjeno mesto u sistemu preuzimajući na sebe ulogu spasioca sistema, ovim aktom ne zauzima sopstvenu poziciju. Ovime takoreći napušta sâmu sebe. Rašće u kontekstu u kojem njene sopstvene emocionalne i često druge potrebe nisu zadovoljene, preuzeće na sebe zadatke koje je malom detetu nemoguće da ostvari, a onda će još za ovaj neuspeh kriviti sebe. Iz petnih žila će se truditi da svoj zadatak obavlja što bolje može, da bude “na visini zadatka”, i sistematski će prenebregavati svoje sopstvene potrebe. Zbog ovoga će dete u njoj, kada ona odraste, dakle njeno “unutrašnje dete”, ostati sa nezadovoljenim potrebama, koje će u njenom svakodnevnom životu da se projavljuju u odnosima sa drugima i onome što joj se događa. I konačno, unutrašnji osećaj samoće može da je ophrva kao posledica ovog sistematskog bavljenja nečime spolja, izvan nje, i sistematskog ne gledanja i ne bavljenja onime što se događa unutar nje sâme. Ukratko, nezauzimanje sopstvene pozicije u sistemu (“ćerka moje mame”, kakva god da je, ili “ćerka moga oca”, i time “neko ko dolazi posle zajednice oca i majke” u porodičnom poretku i zato je “manji od njih”) mi donosi posledično osećaj unutrašnje samoće.

Danas, kao odrasla osoba, ja imam odgovornost da se zauzmem za malu devojčicu u meni, za svoje sopstvene potrebe čime bih postepeno zalečila i ovaj osećaj samoće. Moja majka nema krivicu za to što nije bila u stanju da zauzima svoje mesto supruge i majke, ona se jednostavno nosila sa svojom sudbinom kako je najbolje mogla i umela. Sagledavanje sudbina naših roditelja, koje su time prirodno odredile delom i naše sudbine, kao i poštovanje ovih sudbina daje nam novu širu perspektivu i duhovni kapacitet za razumevanje, prihvatanje i praštanje. A ovo su kvaliteti koji transformišu naše živote.

Ako smo se u našem odrastanju bavili nekim drugim, svojim roditeljem i zataškavali smo sopstvene potrebe kao nevažne, gravitiraćemo ka partnerima kojima ćemo trebati da se bavimo, jer je to ono što najbolje umemo da radimo. Time ćemo iznova prolaziti kroz stari dobro poznati bol. Možemo se požaliti kako nam naš partner ne daje dovoljno pažnje, ali iza ovoga je u stvari – kao i uvek u projekcijama, senci, i činjenici da je drugi naše ogledalo – to da smo mi naučili da se ne bavimo sobom, da ne osluškujemo i ne zadovoljavamo naše sopstvene unutrašnje potrebe, pa nam je partner samo glasnik o toj informaciji koju smo već mi sâmi u sebi nosili. O tome da smo u suštini mi ti koji ne dajemo sebi dovoljno pažnje. A kada to počnemo da radimo, onda će se i okolnosti oko nas menjati, i mi se više i nećemo žaliti da nam partner ne poklanja dovoljno pažnje.

Iz svega navedenog jasno je da je za blagostanje svakoga od nas od ključne važnosti da steknemo uvid o tome koje mesto u našem porodičnom sistemu zaista zauzimamo, i da ukoliko možemo da prepoznamo da eventualno popunjavamo nečije mesto, to što više osvestimo i nastojimo i zatražimo pomoć da polako napuštamo te uloge koje nam ne priliče.

Ćerke i tate

Mi, ćerke, smo neretko bile “tatine princeze”. Za neke od nas naš odnos sa tatom je bio “nešto posebno”. “Moj tata je (bio) divan!” je misao u nama kada mislimo, ili se sećamo, našeg odnosa sa tatom. 

Ali, pitam danas, vas odrasle žene, neke i sâme imate partnera: da li ste se zapitale kakav je vaš tata bio partner, suprug vašoj mami? 

Na našem podneblju, a delom i zahvaljujući dobu i globalnom razvoju odnosa muškarca i žene, kao prvo, generacije naših baka su se u najvećem broju slučajeva bavile decom i kućom i nisu radile (zavisi i da li potičete iz brdskih ili seoskih krajeva, ili možda iz tradicionalno građanske porodice). A često su podizale i oko sedmoro dece!… Zatim, naše majke su u većini slučajeva prva generacija žena koje su: 1) radile (izvan kuće), 2) bavile se kućom i 3) podizale decu. Sa druge strane, naši su očevi, u većini slučajeva, od svega ovoga, uglavnom samo radili izvan kuće. (Kao i kod svega: ako dok čitate ovaj deo počinjete da osećate neke neravnodušne emocije, dotičemo neki “engram”, iliti ranu u vama, a možda se to uopšte ne događa, u kom slučaju jednostavno nemate râna vezano za tu tematiku, na vašu sreću.) Ali moramo svi da imamo u vidu da je ovakav poredak stvari prirodan, budući da su naši zajednički pra-preci živeli u zajednicama u kojima je mužjak išao u lov (čitaj: donosio novac u kuću), a ženka je ostajala u pećini, bavila se domom i brinula se o deci. U pitanju su hiljade godina ovakve tradicije. Zato danas, mi žene, kada naši muškarci “pomažu” u kući, oko kućnih poslova i dece (znam, “pa i on tu živi! deca su i njegova!”), dobro bi bilo da smo im ipak zahvalne što su, gledano kroz vekove i evoluciju, učinili ovaj preobražaj i približili se tipično našim ulogama. 

Neke su žene, mislim ovde na naše majke, dobro prihvatile ovakve rasporede uloga (ili je možda ispravnije reći da su ih bolje podnele nego neke druge žene). A druge možda to organski nisu podnosile, doživljavale su to kao nepravdu i u sebi ili naglas žalile su se na svoje partnere. Ako ste rasli u klimi u kojoj se odvijao ovaj drugi slučaj, i žensko ste (ovakve majke uglavnom imaju makar jedno žensko čeljade, da imaju na koga da prenesu zavet da “ispravi nepravdu, ili “reši stvar” – vidi moje pisanje o transgeneracijskom), vi ste najverovatnije introjektovale ovaj mamin stav. Vrlo moguće ćete naći partnera koji će se isto tako malo baviti kućom ili decom, i priča se ponavlja, upravo da biste vi nešto promenile: možda samo svoj stav prema tome, a možda i porazgovarale asertivno i konstruktivno sa vašim partnerom. 

Vraćam se na početak: moguće je da je vama vaš tata “bio divan”, ali možda vašoj mami baš i nije toliko. 

Ovo traži iskrenosti ali i hrabrosti od vas, da ovo uvidite. 

Pomislite: svi mi u (našem porodičnom) sistemu imamo razne uloge. Ja sam ćerka moje majke i moga oca, moj otac je suprug moje majke. To kakav je meni bio moj otac ne mora da ima nikakve veze sa tim kakav je moj otac bio suprug mojoj majci. Iz perspektive podvučenih aktera. 

E sad, ako je meni moj otac “bio divan”, a mojoj mami ne baš tako, … osvešćivanjem ove šire slike postižemo da (posle toliko godina) bolje razumemo našu mamu, prestanemo da joj eventualno zameramo na “nakostrešenosti” na tatu, i na posletku da joj oprostimo, jer smo vrlo verovatno u idealizovanju našeg oca, zbog posledičnog zameranja majci, razvile izvesne neharmonične emocije prema njoj. Sa druge strane, pošto smo ove druge aspekte ličnosti našeg oca držale u senci, vrlo je verovatno da smo u svoj život privukle partnere u kojima nailazimo baš na te aspekte koji nam smetaju. Dakle na našim partnerima smo projektovale to što je bilo u našoj senci, vezano za našeg oca. Ovo saznanje nam pomaže, kao što smo pričali u delu o projekcijama, da uvidimo da nas kod naših partnera ne nervira on sâm (kako mi često uopštavamo) tj. ne nervira njegovo ponašanje, već po ponavljanju priče naših roditelja, iliti iz lojalnosti našoj majci, prolazimo kroz sličnu konfiguraciju odnosa ne bismo li “izravnale” te “čvorove” koji su ostali da nas ometaju u našem nesvesnom preko memorije koju nosimo od naših predaka. Dakle, tu objekat naše ljutnje slobodno može da prestane da bude naš partner: on je samo glasnik da nam približi uvid da mi, u nama, nosimo neke nerešene konflikte. Time možemo da oslobodimo na prvom mestu sebe od osuđivanja našeg partnera (jer nam ono donosi negativne emocije) a onda i sâmog našeg partnera (jer smo ih do sada obasipale negativnom energijom našeg osuđivanja).

Lojalnosti (roditelju, pretku, sistemu)

Lojalnost obično pominjemo u tri konteksta: lojalnost roditelju, lojalnos pretku (predak naših roditelja) i lojalnost sistemu.

Lojalnost roditelju

Od našeg začeća, preko najranijeg detinjstva i kroz dalje odrastanje mi upijamo emocionalne doživljaje naše majke. Dok odrastamo mi učimo na šta naši roditelji i kako reaguju, naročito majka, i pošto nam je od odnosa sa njima zavistan opstanak i cela naša nega, naučimo i posle kroz život internalizujemo kako treba da se ponašamo da bismo sačuvali njihovu naklonost, kao i šta ne bismo smeli činiti i kako se ponašati da ne bismo izgubili njihovu ljubav i zaštitu.

Neumitno je da se u raznim stvarima ne slažemo sa bilo kojim od naših roditelja i radi što bolje diferencijacije naše ličnosti bilo bi dobro da uspemo da izrazimo i odbranimo našu različitost. Međutim, ako je zdrav emocionalni odnos sa nekim od naših staratelja (roditelja) – u smislu da smo dobili neophodnu ljubav, pažnju, brigu, poštovanje, potvrdu naše ličnosti, da su naše osnovne emocionalne i fizičke potrebe bile zadovoljene – bio narušen, naročito od najranijeg detinjstva, zbog neispunjenja nekih od ovih naših osnovnih potreba, mi ćemo nadalje kroz život, dok to ne osvestimo i ne zacelimo, da “emocionalno hramljemo”. Ovo znači da ćemo već od sâmog detinjstva da pokušavamo da dobijemo to što nismo, pokušavaćemo da zadovoljimo našeg staratelja, majku, ne bismo li iskamčili malo one topline, pažnje, ljubavi koja nam je bila uskraćena. Međutim, često je to nemoguća misija, jer uglavnom majka to nije mogla da nam dâ jer je i sâma bila uskraćena kapacitetom da to učini, iz raznoraznih razloga, i to obično nije nešto što ona može kod sebe da promeni pa da nam već u sâmom detinjstvu nadomesti ono što nam nije bila dala. Ove strategije, da uvek iznova pokušavamo da dobijemo tu pažnju i ljubav nam vremenom pređu u automatizam, pa posle kao odrasli raznoraznim ponašanjima i delanjima pokušavamo da utolimo tu emocionalnu žeđ u nama, pomenimo na primer “workoholism”, da ne bismo “čuli” jecaj tužnog deteta u nama.

Jedna od strategija kojoj pribegavamo u tim batrganjima da zaradimo majčinsku pažnju i ljubav je da joj budemo poslušni, po volji, da joj ne stajemo na muku, da “ne talasamo”, i tako dalje. A baš često, čineći ovo, idemo na uštrb našim ličnim odabirima, opredeljenjima, željama, koje zato gušimo. Jer nam je “opstanak” (malog deteta u nama sa nezadovoljenim potrebama) važniji od toga da mišljenje ili želja mog odraslog ja bude ispoštovana (“mo’š misliti!”). E, ovo “ostajanje u dobroj volji mame” se zove lojalnost. Mi smo njoj lojalni, zarad malog deteta u nama, umesto da budemo lojalni sebi, potrebama i ciljevima odraslog dela naše ličnosti. No, naravno, prvo ide ono što je prvo, tako prvo moramo zaceliti to dete u nama, kako bismo mogli da se dobro posvetimo našem odraslom ja.

Termin lojalnost takođe upotrebljavamo u jednom, da tako kažem, kratkoročnijem smislu. Iz lojalnosti roditelju, koji je uvek govorio da će ti “tako i tako” biti u životu, nesvesno radimo u prilog ostvarenju roditeljske prognoze/proročanstva. Zamislite jednog autoritarnog roditelja i njegovo dete koje nije uspelo da se otrgne moći roditeljskih pridika i da sebi dâ dozvolu da odraste i emocionalno se osamostali. Činiće sve da obistini roditeljeve prognoze. Ovo se može dogoditi na primer sa toksičnim roditeljima.

Lojalnost pretku (ili nekom “kalemu” našeg sistema)

Lojalnost nekom pretku, pretku naših roditelja, javlja se kada je (iz perspektive našeg porodičnog sistema) potrebno da nešto repariramo (nadomestimo, poravnamo). Ovo može biti zato što je taj predak iz nekog razloga bio isključen, ili zato što nije uspeo da se nosi sa nekom traumom, pa smo je “nasledili u amanet” (možda mu je bila naneta neka nepravda koja je možda ostala tajna i to traži da dođe na videlo…). Istražujući u našoj porodičnoj priči nekada nije teško videti da postoji moguća lojalnost sa nekim pretkom (za nas žene naročito često se dâ lojalnost prema baki). No, nekada se lojalnost pretku može reflektovati po “koincidenciji” datumâ rođenja ili rođenja potomka i smrti pretka, pa su mogući “dvojnici, učitelji i naslednici” po datumu (naravno, u ovim slučajevima ne gleda se godina).

Iz mora načina da budemo lojalni nekom pretku ili uopšte članu našeg sistema, pomenimo ovde sledeća tri, u sva tri slučaja radi se o isključenim članovima klana.

Izbor naših profesija ponekad ima veze sa nekim pretkom koji je ili prerano umro pa je zbog bola porodica potiskivala sećanje na njega, ili je možda bio crna ovca familije iz nekog razloga, zbog čega opet porodica o njemu ne voli da priča. Tako jedna neintegrisana stvarnost (ona je isključena) će tražiti da joj se prizna njeno mesto u sistemu. Projaviće se kroz nekog potomka tema sa sličnom energijom da ovaj pokuša da je razreši, ili će izabrati profesiju tog pretka kako bi na taj način nesvesno oživeo sećanje na njega. U ovom slučaju se familija obično žestoko protivi ovom izboru profesije svoga mladunca. (O ovome se priča npr. u dugometražnom crtanom filmu Coco iz 2017-te, gde dečak Miguel sanja o tome da bude muzičar, baš kao i njegov čukundeda, koji je bio napustio porodicu i time postao tabu tema u njihovom sistemu.)

Prethodna ljubav nekog roditelja ili bake/deke – o ovome smo pisali na ovoj stranici gde smo prikazali primer isključenja “kalema” u kojem je otac imao neprežaljenu ljubav pre veze sa majkom svoje ćerke. U pitanju je osmi pasus koji počinje sa: “(Napomenimo da…”. U ovom slučaju ćerka može da se nesvesno identifikuje tj. da bude lojalna toj ranijoj očevoj ljubavi. Takođe može biti da je otac bio taj koji je ostavio tu prethodnu ljubav, u kom slučaju ćerka može da projavljuje u svom životu da se oseća odbačenom i nevoljenom od strane momaka, baš kao što je i bio slučaj sa isključenom. Dok ovakve lojalnosti ćerka ne osvesti i ne napusti ih, neće naći sopstveni mir i rast.

Kada je neko iz našeg sistema bio žrtva, ili je naudio nekome izvan našeg sistema – ovde može da se radi o saobraćajnim nesrećama, ubistvima ili mučenjima u ratovima, pljačkama, robovlasničkom odnosu, ubistvima po službenoj dužnosti. Potomak nesvesno stupa u lojalnost, identifikuje se sa kalemom-žrtvom, kako bi prizvao pažnju našem sistemu na tu dušu čije se pripadanje našem sistemu negira, ili se identifikuje sa pretkom-žrtvom, kako bi prizvao pažnju našem sistemu na potisnute mučne aspekte njegovog stradanja. Ukoliko se naš predak obogatio nauštrb rada i siromaštva drugoga, možemo da završimo u finansijskoj ruini, iz lojalnosti prema kalemu-žrtvi. Ukoliko je predak usmrtio nekoga u ratu ili po službenoj dužnosti (npr. radeći kao policajac ili graničar), neki potomak se može identifikovati sa žrtvom-kalemom. Unuka-nećaka od šest godina može da dobije iznenadne napade gušenja usred noći iz lojalnosti deda-ujaku koji je poginuo u ratu ugušen u rovu. U dešifrovanju ovih “skrivenih”, neočiglednih identifikacija često pomažu koincidencije vremena, što objašnjavamo u odeljku Sindrom godišnjice, gde se i šire posvećujemo navedenim primerima.

Lojalnost sistemu

O lojalnosti sistemu smo pričali kada smo pričali o dobroj i lošoj savesti po Helingeru: slično kao prema roditelju, ako se ponašam u skladu sa normama sistema, osećaću “dobru savest”, a ako kršim neke od ovih normi osećaću “lošu savest”.

Neophodnost prekršavanja lojalnosti radi rasta

U sva tri slučaja lojalnosti, roditelju, pretku, sistemu, zarad napretka ličnosti pojedinca nekada je neophodno prekršiti lojalnost, kada je ima. Jer treba da budemo verni sebi, svome biću, onome što naša duša od nas traži. Međutim ako mi nešto činimo ili nešto ne činimo zbog lojalnosti nekome, onda prioritet dajemo tom nekome, a ne našem unutarnjem biću. Onda ne poštujemo svoju istinu i sabotiramo svoj lični razvoj. Na primer, iz lojalnosti majci ćerka ili sin može da ne nalazi partnera (da ne bi “izdao” mamu, koja bi se naravno šokirala da joj neko dâ da sad pročita ovo). Pitate se kako? Možda je majka profil žrtve (“jadna ja”), manipulatorka, pa ako odeš (tj. jednostavno živiš svoj život, nađeš partnera i formiraš porodicu), “emocionalni lepak” usađen u tebe u ranom detinjstvu neće ti dozvoliti da učiniš nešto tako loše svojoj majci, i da posle osećaš “lošu savest”. Ili možda majka trpi nasilje od svoga supruga i sin oseća da će ako ode iz kuće ostaviti majku na milost i nemilost ocu. Koliko god sudbine bile teške, “svakome je dat njegov deo kolača”. Ne može u ovom poslednjem primeru sin da brani majku, to bi bile obrnute uloge. Na njoj je da rešava svoj problem (terapija, institucije…). Uopšte, ponekad, da bismo ušli u zajednicu sa jednim partnerom, je potrebno da prihvatimo drugačiji sistem vrednosti koji vlada u sistemu našeg partnera, pa ako se ovaj kosi sa vrednostima našeg sistema iz kog potičemo, za nas je neophodno da prođemo kroz “lošu savest” prema našem sistemu radi održanja veze sa partnerom.

Pretrpeti osećaj “loše savesti” je deo odrastanja, sazrevanja ličnosti. Dok sa tim ne završimo, osećamo se dužnim nekome, osećaćemo da stalno čekamo na dozvolu od nekoga starijeg iz sistema da živimo svoj život, da budemo verni svom unutarnjem biću, da razvijamo sopstvene talante. Na kraju krajeva, Hristos je rekao “nisam došao da donesem mir, nego mač”.

U gore navedena izdvojena tri primera lojalnosti pretku odnosnu nekom “kalemu” sistema vidimo da je za potomka koji se nalazi u lojalnosti odnosno identifikaciji neophodno za njegovu ličnu slobodu i rast da napusti tu identifikaciju i lojalnost. Pri ovome je isceljujuć stav: “Sada te vidim. Vidim i poštujem tvoju sudbinu. Bilo mi je teško da se nosim sa ovim, ali sad vidim odakle mi je to dolazilo. Tvoju sudbinu i tvoje breme ostavljam tebi. Radi tvog i mog mira, molim te da me blagonaklono gledaš kada od sada budem birao sopstveni put.”

Sve vrste lojalnosti se jako dobro mogu raditi u terapiji konstelacija sa lutkicama. U ovoj projektivnoj tehnici činjenica da nešto čega nismo svesni, jer ga nosimo interiorizovano, možemo da postignemo da vidimo izvan sebe, veoma moćno utiče na naše unutarnje mehanizme odbrane i pomaže u otpuštanju dosadašnjih strategija kojih smo se tako čvrsto i tako dugo držali.

Poteškoće da se nađe partner / da se ima dete

Budući da je, biološki gledano, krajnja svrha spajanja dva partnera u vezu, rađanje mladunčeta, ukoliko jedna devojka nosi informaciju o traumi (verovatnije iz transgeneracijskog), vezanu za imanje dece, u mnogim slučajevima njeno nesvesno, da bi je zaštitilo od patnje, joj „pomogne“ time što će se pobrinuti da joj ne pođe od ruke ni da nađe partnera.

Zato ćemo najpre da se osvrnemo na ovo poslednje.

Bez pretenzije da navedemo kompletnu listu, posebno bismo sagledali sledeće razloge za poteškoće da jedna devojka nađe momka:

  1. u transgeneracijskom (u klanu) postoji trauma vezana za imanje dece;
  2. u transgeneracijskom (u klanu) postoji trauma vezana za sâm partnerski odnos;
  3. sâma devojka je „tatina ćerka“.

U prvom slučaju može da se radi o tome da je jedna beba ili dete prerano umrlo, ili oteto, ili je možda majka umrla na porođaju (ili čak u procesu abortiranja). Takođe je moguće da je za jednu majku u klanu majčinstvo “onemogućilo” da ostvari neki njen san, pa potomkinja, da bi nadomestila, “se zarekne” (sve je ovo nesvesno) da neće rađati kako bi ostvarila neostvareni san pretkinje, u njeno ime. U drugom slučaju može biti da je bilo zlostavljanja, ili je jedna majka morala sâma da se brine o uzgoju i podizanju mnogobrojne dece, a možda je i odnos majke i oca bio toliko teskoban i težak, ili je u njemu naročito majka patila, da je devojka kao ćerka „upila“ tu teskobu i nesvesno odlučila da će radije ostati sâma, nego da prolazi kroz sličnu dramu. U trećem slučaju, čije smo značenje obrazložili na ovoj strani, pošto zauzima jedno mesto u trouglu (sa majkom i ocem), što ju je polarizovalo u dihotomiju devojčica-domina, teško joj je da, s jedne strane, kao devojčica stvori prostor u sebi za ulogu majke, i sa druge, da se spusti sa visina adrenalina moći i akcije kako bi se posvetila jednom malom detetu. (No, obično do konfiguracije “tatina ćerka” dođe zbog toga što je postojala neka trauma u jednom od roditelja, neretko to da je roditeljeva majka umrla rano u njegovom detinjstvu. U ovom konkretnom primeru u nesvesnom te porodice može da se ureže strah od toga da “malo dete ostane bez majke”, tj. da za ženu, ovde konkretno “tatinu ćerku”, postoji opasnost da umre ako bude imala decu, tako da nas i ovo vodi u prvu stavku gore pomenutu.)

Ovde smo naveli samo neke primere. Pod traumom podrazumevamo bilo koje iskustvo koje je osoba, u ovom slučaju jedna majka u klanu, doživela kao traumu, ma koliko se “objektivno”, tj. sa stanovišta spoljašnjeg sveta, takvo iskustvo ne tumačilo kao traumatsko.

U bilo kom od ovih slučajeva, devojka može svesno da želi da nađe partnera, ali je koče neke od ovih nesvesnih prepreka za koje nema ni ideju da postoje. Ona naravno uglavnom racionalno zna za sve ove okolnosti, ali nema uvida u to da je sve to nju duboko obeležilo time što je oblikovalo njeno nesvesno, koje danas operiše iz nje, onemogućavajući da ostvari ono što svesno želi.

Kada je par oformljen ali deca ne dolaze uprkos njihovoj obostranoj želji, opet je moguće da i dalje postoji „zabrana“ na nesvesnom nivou makar jednoga od njih. Dakle, biologija (organizam) osobe se povinuje, da tako kažemo, “naredbama” nesvesnog i njemu u službi dovodi do manifestacije, rezultata, da se ne može doći do začeća, ili se ono ne može održati.

Ne treba isključiti i da u nekom aspektu jedno u paru duboko zamera nešto drugome, ili ga čak ne prihvata zbog nekog aspekta njegove ličnosti, i da njegovo nesvesno ne može preko toga da pređe.

U slučajevima kada se klinički utvrdi da jedno u paru ne može da ima dece, onda se postavlja pitanje “zašto se onaj drugi spojio sa nekim ko ne može da ima dece?”. Naravno, reći ćete “taj drugi to nije znao, nije on svesno tako birao”. Da, nije svesno, ali ne potcenjujmo mudrost našeg nesvesnog, imajmo u vidu svest o jedinstvu i da ništa nije slučajno. Mogućno je da ovaj drugi takođe ima neku nesvesnu „zabranu“ za imanje dece (makar trenutno, dok ne transformiše neku relevantnu informaciju u sebi).

Takođe se događa da neko ne može da dobije dete sa partnerom iako su možda čak dugo u vezi, ali da posle promeni partnera i do začeća sa novim partnerom dođe bez većih poteškoća. Svakako su postojali razlozi u nesvesnom za ovakav ishod u pređašnjoj vezi, u kojoj je verovatno i bilo nekog “zadatka da se odradi” na unutrašnjem, emocionalnom planu, da bi osoba potom mogla da pređe na sledeću etapu u svom životu.

Na svim ovim skrivenim razlozima nesvesnog koji jednu ženu, ili par, dovedu do toga da ne može da ima dece, može se raditi u okviru terapije koja se oslanja na transgeneracijsku perspektovu, o kojoj pišem na ovom blogu i koju primenjujem u svojoj praksi. Svaki pomak ka osvetljavanju ovih nevidljivih niti i prepreka za osobu može da bude od dragocenog značaja da pokrene njenu unutarnju transformaciju kako bi započela i našla svoj put ka isceljenju.

Tatina ćerka

Kada u vezi mame i tate mama nije dostupna svome suprugu (emotivno, ili fizički), javlja se jedno “upražnjeno mesto” u sistemu, naime, mesto “supruge”. Budući da svaki sistem teži homeostazi, tj. ravnoteži, gde je ova ravnoteža narušena, sistem automatski preduzima strategije za njenu restauraciju. No, one umeju da budu pogubne po izvesne pojedince sistema. U sistemu gde je mesto supruge ostalo upražnjeno, strategija sistema za uspostavljanje ravnoteže je da ćerku stavlja na poziciju supruge. Time se postiže da pozicije oca i majke kao stubova ovog porodičnog sistema budu popunjene, što je neophodno za njegovu ravnotežu.

No, ova “rokada” je jedna nezdrava dinamika “prve pomoći” za sistem. Ovim ćerka doslovno postaje žrtveni jarac, jer ima za posledicu da ona razvije sopstvene unutarnje dinamike pogubne za njen budući ljubavni život, za njeno sklapanje veza sa (drugim) muškarcima. Ovde je bitno naglasiti da se ove dinamike odvijaju potpuno nesvesno od strane svih aktera sistema, i shodno tome treba da imamo u vidu da ovde niko nema krivicu, tj. niko nije odgovoran za ove dinamike. Ovo su strategije sistema (kao posebnog entiteta). Devojkama u ovakvim konstelacijama porodice treba pomoći da što pre uvide psiho-emotivni ambijent u kojem su usidrene i da polako otpuštaju uloge koje im ne priliče.

Sad da se osvrnem na to šta znači da majka nije dostupna kao supruga. Ovo može da znači da je majka fizički odsutna (ako je umrla, ili su roditelji razvedeni pa ćerka živi sa ocem, možda je majka neko duže vreme iz nekog drugog razloga fizički odsutna), ili da je emotivno odsutna, na primer ako u sebi duboko pati (zbog trauma iz detinjstva ili već nekih kasnijih). 

Kakve unutarnje dinamike razvija “tatina ćerka”? 

Ćerka koja od svog detinjstva raste u konfiguraciji u kojoj zaokuplja “mesto supruge”, sa jedne strane inkorporira stav da “niko nije tako dobar kao tata”, kritikuje sve muškarce oko sebe, ni jedan joj nije “dovoljno dobar”, a sa druge strane na nesvesnom nivou postaje rivalka majci. 

Budući da je njen priziv da okupira očevu pažnju kao surogat-supruga (zarad gore opisane dobrobiti sistema, i na kraju krajeva, da bi tata ostao tu, tj. da ih ne bi sve napustio), ona odavno razvija načine da to postigne. Zato “tatine ćerke” odrastaju u odlične zavodnice. Prenoseći tj. projektujući ovaj primarni odnos prema muškarcu na sve ostale muškarce, one na nekom nivou nastoje da zavedu sve muškarce na koje naiđu (čak i ne razmišljajući mogu da zavode i one do kojih im nije stalo!). Ali pošto ljubav doživljava kao “biti obećana tati”, ove njene dinamike prema ostalim muškarcima na kraju ispadaju kao da se sa njima samo poigrava, ona je duboko u sebi lojalna svom jedinom voljenom muškarcu. No, budući da joj, kao ženi, odnosi sa muškarcima nedostaju, jedini način na koji uspeva da se sa njima poveže je preko postelje. Ovo objašnjava izraženu faličnu silu koja u njoj živi i daje joj atribut strastvene ljubavnice ili čak domine.

Pošto okupira poziciju supruge, ona negde oseća da je “bolja od mame”, da joj bolje ide zadržavanje očeve pažnje na sebi, te u izvesnom smislu može da oseća prezir, ili prosto aroganciju u odnosu na majku. A odatle, projektujući u svet, aroganciju čak i prema ostalim ženama. Zato ona ne uspeva da razvije do kraja žensku energiju (receptivnost, mekoću, da dopusti da drugi brine o njoj, da se poveže sa drugima iz pozicije skromnosti i nevinosti), nego ima izraženije atribute muške energije (one su „jake žene“, autoritarne, sve sâme rade i lideri su na poslovnom polju).  Budući da su od malena preuzele na sebe ulogu koja im ne korespondira, preciznije, ulogu pozicije starije od sebe u sistemu, već to sâmo po sebi čini da osim prema ženama poseduju uopšte izvesnu aroganciju.

(Napomenimo da tatine ćerke mogu nastati, osim na taj način što zauzimaju mesto svoje majke, tj. tatine supruge, takođe tako što predstavljaju (po identifikaciji, lojalnosti) neku značajnu žensku figuru u životu oca pre njihove majke. To može biti neka prethodna velika očeva ljubav, koja je iz bilo kog razloga osuđena na propast (bilo smrću te prethodne žene, bilo nekakvom zabranom te veze). Ukoliko je to ostala nezavršena priča, u smislu da ta veza nije do kraja ožaljena, ona ostaje da živi u porodičnom sistemu kao neka tajna, a ova prethodna žena je takozvani “kalem” u našem sistemu. Sa druge strane, pošto se u ovakvim okolnostima ova osoba obično posle nikad ne pominje u našem porodičnom sistemu, ona je iz njega isključena, a znamo šta to znači, kakav je to “greh” za sistem. Tako tatina ćerka može, ne znajući, da bude glasnik te neprežaljene ljubavi, otac kroz ovu ćerku može nesvesno da oživljava tj. održava u životu staru neprežaljenu ljubav. U ovom slučaju za tatinu ćerku je od presudne važnosti da razotkrije ovaj veo tajne i da se raz-identifikuje, tj. da raskine identifikaciju sa ovom ženom iz prošlosti. )

Kako je od malena „spašavala sistem“ i bez sopstvenog izbora uskakala u „starije pozicije“ mnogo pre nego što joj je bilo vreme, ovo požrtvovano čeljade je ostalo lišeno svog pravog, bezbrižnog detinjstva, odnosno ostalo je zamrznuto u vremenu, psihološki zamrznuto u stadijumu deteta. Kao takva ne može da zauzme svoju ulogu žene, supruge, uvek će joj biti potrebna zaštita, nesposobna je da dâ, a više je spremna da primi (poput kakve velike bebe).

Zato Hellinger kaže: “tatina ćerka će ostati devojčica, večita adolescentkinja ili ljubavnica”.

Tatine ćerke često imaju teškoće da osnuju porodicu, jer „devojčica“ ne može da dâ prostora majci, ili „jaka žena“ ne može da pojmi da dobije dete, da ga nuna, da siđe sa adrenalina moći i akcije.

Po principu ogledala ili projekcije, tatine ćerke uglavnom se sparuju sa maminim sinovima, šarmantnim zavodnicima, sa sindromom Petra Pana, večitim adolescentima, ali daleko od toga da zauzmu svoje mesto, tj. ulogu muškarca.

Vođeni nekom spoljašnjom silom (obe strane) ostaju tu gde su dok ne osvetle zaplet kojim su uslovljeni.

Šta im je činiti?

Tatine ćerke treba da krenu u susret njihovoj ženskoj strani, da se ukotve u ulozi žene i da traže balans muške i ženske energije u sebi. To može da podrazumeva prestati stalno govoriti kako se rade stvari ili prestati stalno kritikovati i izdržati unutrašnju prazninu, zatim naučiti primati, dopustiti da o tebi vode računa, da drugi brine o tebi, i zatražiti pomoć, prestati da nastojiš da sve uradiš sâma, jer ako radiš sve sâma tu nema mesta za partnera, dozvoli sebi da pokažeš ranjivost. Ali takođe podrazumeva da se nađemo sa našom divljom stranom, zemljanom, telesnom, seksualnom.

Tatine ćerke moraju da nauče da svoju mušku stranu (svoju mušku energiju moći i akcije) ustupe kako bi prigrlile doprinos muške energije njihovog partnera. Sa druge strane, mamini sinovi treba da daju prostora ženskoj energiji kojom doprinosi njihova partnerka, odričući se svoje senzibilnije strane (svoje ženske energije blagosti, receptivnosti i nepostavljanja granicâ).

Kad se ovo dogodi, svaki u paru će doprineti onim što mu korespondira, što mu priliči po prirodi stvari, i odnos će imati bolje šanse da preživi na duže staze.

Osvrt na zavodništvo kod tatinih ćerki

Gore smo pomenuli da su tatine ćerke odlične zavodnice. Da čak negde i nesvesno nastoje da zavedu gotovo sve muškarce na koje naiđu, ponekad i one do kojih im nije stalo. Kad bi se razborito osvrnule sa distance na ono što (nesvesno) rade, kada bi osvestile šta u stvari rade, to bi im bilo užasno, svesno bi osudile takve aktove kod drugih žena (upravo jer ih to pogađa u žicu, jer rezoniraju sa tim). Ali ujedno i sâme ne znaju zašto to rade (ako uopšte i osveste da to rade), zašto su tu gde su, i kako da se oslobode te konfiguracije svog nesvesnog, automatizovanog načina ponašanja. Dakle, tu postoji jedna borba racionalnog (znaju da je to za osudu), i neke unutarnje sile koja ih tera na takvo ponašanje. 

Ovo je nezgodno da ikome od svojih prijateljica poveri (jednako kako i sâma vidi da je ovakvo ponašanje za osudu, naišla bi na osuđivanje kod prijateljice). Ko vidi samo spoljašnje efekte njenog ponašanja, osudio bi je. A ako bi neko, ko ume da sagleda njenu unutarnju borbu, tu dihotomiju između unutarnje sile jače od nje i svesti da nije ok ono što radi, pokušao da joj ukaže na njeno ponašanje, kao i na to da ima nešto u njoj što je na to tera, vrlo je nezgodno. Jer dok ona sâma ne uviđa šta radi, ili ako i uviđa, ali ne zna “šta joj je” — jer su u toj fazi svesti njen ego (identitet koji je na ovakav način izgradila) i onaj očigledno ranjeni deo njenog bića (koje je pokreće na takve akcije) stopljeni — iz tog ne-uviđanja i iz ne-svesti najverovatnije će samo krenuti da se brani, na nivou ega. Otvoriti taj ranjeni deo našeg bića, onaj koji nas tera u ponašanja koja racionalno osuđujemo, može biti vrlo neugodno podeliti sa prijateljem, ma koliko bliskim, jer nikad ne znamo koliko razumevanja i strpljenja taj drugi ima za ono “ružno” što je skriveno duboko u našoj senci.

Zato je ponekad najbezbednije otvoriti ove teme u terapiji, sa terapeutom u kog imamo duboko poverenje.

Nadam se da time što pišem o ovoj osetljivoj temi mogu da olakšam ili pomognem onima koji se čitajući ovaj tekst u nečemu od njega prepoznaju.

Neki fizički simptomi i njihova emocionalna simbologija

Budući da svaki organ u našem organizmu ima određenu ulogu, ukoliko neki od njih oboli, ideja je da na našem psiho-emocionalnom nivou zakazuje ono što uloga tog obolelog organa u našem organizmu simbolizuje. Kao što smo ovde pisali, kod bolesti koja se razvila tokom života osobe, smatra se da je prvobitno postojao emocionalni stres, bilo nasleđen transgeneracijski (epigenetski) ili proživljen u sopstvenom životu, te da su se posle, ukoliko se tim emocionalnim stresom nije bavilo u smislu da se od njega oslobodi, njegovim utvrđivanjem stvorili uslovi za oboljevanje određenih organa. Dakle, u zavisnosti od emocionalne boljke javi se i fizički simptom ili oboljenje, na potpuno smislen način. Značenjem oboljenja bavili su se razni autori (npr. Thorwald Dethlefsen, Ruediger Dahlke, Ryke Geerd Hamer, Christian Flèche) i disciplina biodekodifikacija. Otkrivena značenja oboljenja treba uzeti kao okvirni vodič za razumevanje sopstvenih boljki, čije je lično značenje za određenu osobu najbolje istraživati uz pomoć terapeuta koji deli sličnu viziju. Lekovi leče simptome i hvala Bogu na njima! A mi našim svesnim traganjem u nama sâmima i svesnim naporima i konkretnim akcijama orijentisanim ka promeni razmišljanja i ponašanja, možemo (makar da se trudimo) da utičemo na to da do sâmih uzroka za oboljenje više ne dođe.

Bolesti kože (npr. psorijaza, ekcemi) – pitanje granica i odvojenosti od najmilijih. (Koža predstavlja granicu između našeg organizma i spoljašnjeg sveta.) Može biti na primer da smo od malena osećali bazičnu nepovezanost naših roditelja (majke) sa nama. Ili da nisu poštovali naše granice, te i mi danas nismo dobri u postavljanju granica, i ne poštujemo uvek granice drugog.

Celijakija – konflikt sa ocem (glavom kuće) oko generisanja novca za održavanje domaćinstva/porodice. (Od žitarica se pravi “hleb naš nasušni”, a “hleb”, novac, materijalna sredstva za održavanje porodice tradicionalno u kuću je donosio otac.)

Netolerancija na laktozu – konflikt sa majkom ili našom ulogom majke. (Naša prva hrana je majčino mleko, odatle mleko, za naše nesvesno, ima direktnu vezu sa mlekom koje smo sisali ili koje dajemo da se sisa.) Malo šire na ovu temu: ovde.

Kardio-vaskularni sistem (uključuje problem krvnog pritiska) – ne verovanje u sopstvene moći, sopstvenu vrednost kao osobe. Kod hiper- i hipotenzije se događa da mi okolnosti nalažu da odreagujem na određeni način, da stupim u akciju, ali me je strah od onoga što moje delanje može proizvesti (jer nemam dovoljno samopouzdanja), pa zato odlučim da ne učinim ništa (tim povodom). Kod hipertenzije: u datoj okolnosti moj organizam reaguje tako što ubrzava moj krvni sistem spremajući me za akciju (napad), ali ja to ne iskoristim, ne ispoljim to ubrzanje i akciju ka spolja, pa mi to stvara unutrašnji pritisak. Hipotenzija: u datoj okolnosti moj organizam reaguje tako što me priprema da budem “paralizovan”, da “se pravim da sam mrtav” i tako pregrmim ovu situaciju. U oba slučaja u krajnjem se nalazi neverovanje u sebe, jer bi u protivnom uz veru u sebe uradio ono što situacija nalaže.

Primer smo naveli na ovoj stranici (“od učaurene emocije do oboljenja”).

Bolesti srca – previše prioriteta dajemo raciju i premalo slušamo naše emocije (naše srce).

Hipotiroidizam – namere su mnoge, ali nas nešto koči da pređemo u akciju. Naime, hipofiza proizvodi hormon TSH koji reguliše stvaranje hormona štitne žlezde T3 i T4. Hormonu T3 je potreban T4 kako bi stupio u akciju. Simbolika hipofize (koja je u mozgu) je “namera”, a štitne žlezde “akcija”. Odatle, ukoliko je TSH visok a T4 normalan (ili nizak), simbolizuje da imamo veliku nameru (po pitanju nečega), ali ništa ili gotovo ništa ne radimo tim povodom. Takođe, ako je T4 visok, a T3 je normalan (ili nizak), onda mi nešto ne daje da se pokrenem tj. da pređem u akciju. Ovo se može dogoditi na primer kao posledica toga da smo tokom odrastanja zavisili od odobravanja neke figure od koje smo zavisili (mame, tate), tj. od toga da “dobijemo od nje dozvolu” da budemo to što smo ili radimo ono što bismo želeli, ali se to nije događalo, i mi smo, iako sada odrasli, ostali “zaleđeni” u toj emocionalnoj situaciji da “nemam odobravanje tj. dozvolu da budem ili delam”. Ovoga naravno uglavnom nismo svesni. Zato se autosabotiramo i napuštamo svoje snove. Pri pomisli na te naše ideje, racionalno razmišljamo “ma, nema svrhe, čemu to, to je glupost, to ničemu ne služi”, jer smo introjektovali te negativne i stavove neodobravanja koje smo toliko dugo upijali od strane drugih. Ja ovo ukratko zovem “napuštanjem sebe”. Zato čim primetite prve znake hipotiroidizma: u akciju! Poletite da ostvarite snove male devojčice ili dečaka u Vama, ćušnite one smarajuće, negativne i sabotirajuće unutrašnje glasove (o spoljašnjim da i ne govorimo!) i bacite se u najlepšu akciju: da obradujete i usrećite dete u Vama! (I ne zaboravite da zahvalite hipotiroidizmu što Vam je ukazao na Vas sâme…)

Urinarne infekcije: imaju veze sa invazijom ženske intimnosti. U ekstremnijim slučajevima može biti da se događa seksualna zloupotreba ili agresija, ili se dogodila u prošlosti, ali je tu memoriju nešto u sadašnjem trenutku okinulo pa se ispoljila infekcija kao alarmni signal. Van ovih ekstremnih slučajeva, može da se događa da žena pristaje na polni odnos sa svojim partnerom iako ga u stvari negde u sebi ne želi i radije bi ga odbila, ali nešto joj ne dâ da to učini (možda govori sebi da “mora da mu učini” jer “on donosi novac u kuću”, jer “šta bih ja bez njega”, jer ne zna da mu kaže zašto joj nije do odnosa…). Vredi ispitati da li nosimo nasleđeno užasno, blokirajuće uverenje po ženskoj predačkoj liniji o tome kako žena služi muškarcu. Takođe nam ne ide u prilog ako nam je teško da kežemo ne, naročito u ovim situacijama.

Kolitis: „Veliki rečnik obolenja i bolesti“, Jacques Martel

Uloga debelog creva se može uporediti sa načinom na koji se ponašam i odnosim prema svetu oko mene. Kada ne mogu da budem ja, ono što sam, pred nekim autoritetom, ili u mojim ličnim odnosima (partner, roditelj, profesor, šef…), kontrolišem moje gestove i akcije, jer strahujem od reakcije osobe od koje mogu da dobijem odobravanje i ljubav. Kolitis se često javlja kod dece koja se plaše reakcije strogih i mnogo zahtevnih roditelja. Potrebno mi je toliko pažnje, ljubavi i da osetim da sam vrednovana, da želim tog nekog na bilo koji način da zadovoljim (čak do mere da ugušim svoju ličnost i moje osnovne potrebe). Nisam ja i ne usuđujem se da izrazim svoje emocije, inhibišem ih. Više puta potiskujem stvari koje ne mogu da svarim.

Ova emocionalna zavisnost, zavisnost od pažnje, čini da doživljavam bes koji me razjeda iznutra, frustraciju i poniženje. Ako doživljavam ova osećanja u pojačanom stepenu, može da mi izađe čir.

Moje emocionalne reakcije me upozoravaju da treba da promenim svoj stav. Šta mi je činiti? Prihvatiti. Naučiti da volim sebe, da budem ja i da zauzimam svoje mesto. Zadobijam nezavisnost i autonomiju i shvatam da sam sve srećnija i da sada činim po svojoj sopstvenoj prirodi i nahođenju.

Kolitis: “Bio-emocionalni rečnik” (2016), Joan Marc Vilanova i Pujó

Biološki smisao debelog creva je da stvara više tkiva kako bi se svarila, asimilirala ili bolje oslobodilo neke prljave stvari (bruke). Upala ima značenje da se “borimo” da to svarimo, indicira da neprijatelj (ta neka prljava stvar) napada ili se ponavlja i osoba to proživljava sa puno besa. Kada se izbaci ili asimilira, opet se pojavi u drugom obliku, i posle opet u drugom i opet dok se ne “naduvamo“. U pitanju su stvari nesvarene na nivou porodice i koje se ponavljaju, rešimo ih, ali opet počnu. Konflikti između nas i naših predrasuda. Prihvatamo ih ali ih i odbacujemo.

Spazmični kolitis: stalna borba sa autoritetom (na nivou porodice, ili doživljavana na taj način) koja mi ne dozvoljava da budem ja (ono što sam).

Kolitis: Fernanda Giordano

Nesvarene supstance prelaze u debelo crevo, “put praštanja”. Bes, nesvarena izdaja, nešto što se ne uspeva izbaciti, ne može da se oprosti (racionalno), nesvarena kontradikcija, ponižavajuće. Takođe: kad izgubim “ljubav prema sebi”. Oprost je povezan sa ljubavlju.

Tinitis (zujanje u ušima) – zvučni nerv pokušava da nadomesti (kompenzuje) jedno razdvajanje od nekog zvuka, ili da nas od njega odvoji, proizvodeći stimulans koji bi taj zvuk zamenio. (Imati na umu takođe da je zvučni nerv vezan za ravnotežu.) Neki od mogućih konflikata su: konflikt razdvajanja (nisam dobio dovoljno reči, ili lepih reči, objašnjenja, ili tišine, razdvojen sam od nečijeg zvuka); previše tišine (ovo se može javiti kada je osoba suviše upućena na spoljašnji svet oko sebe, a nedovoljno na unutrašnje potrebe); konflikt agresije (previše buke); ne želim da čujem kako protivnik invadira moju teritoriju, ne mogu da podnesemo gubitak teritorije; ne želim/ne mogu više da slušam nešto; ne mogu da podnesem neku poruku. (Na osnovu “Bio-emocionalni rečnik” (2016), Joan Marc Vilanova i Pujó)

Simptomi kao auto-sabotaža

Kada nismo u koherenciji sa sobom i ne iskažemo drugome da ne želimo da učinimo nešto što on od nas očekuje u strahu od njegove reakcije, naše nesvesno može da “nam učini uslugu” time što će da proizvede da se telesno povredimo tako da, kao rezultat, budemo sprečeni da uradimo to nešto što nismo želeli.

Helingerovi zakoni: pripadanje, poredak i primanje i davanje

Prvi zakon: pripadanje

Svi članovi sistema imaju jednako pravo pripadanja sistemu, priznati su od strane tj. imaju mesto u srcu svih drugih članova i svako od njih zauzima svoje mesto u sistemu.

Drugi zakon: red i poredak

Svako u sistemu zauzima tačno mesto koje mu pripada u okviru istog.

Treći zakon: ravnoteža između davanja i pripadanja

Za dobro funkcionisanje i sreću u sistemu mora da postoji ravnoteža između primanja i davanja.

Kada je bilo koji od navedenih faktora narušen, duša sistema pokreće skrivene dinamike kako bi postavila sistem u ravnotežu.

Pripadanje nasuprot isključivanju

Zakon pripadanja je narušen kada postoji isključivanje. A mogu da se isključe:

  • abortirane bebe,
  • prerano umrle bebe/deca,
  • prerano umrle voljene osobe,
  • “crne ovce” familije: pijanice, kockari, “probisveti”, duševno bolesni, kriminalci,
  • takozvani “kalemi”: osobe koje nam nisu rod, ali čiji je životni put (sudbina) žestoko upleten sa našim sistemom (to mogu biti na primer prethodne neprežaljene ljubavi naših roditelja ili predaka, ili osobe koje su nanele veliku štetu ili čak usmrtile nekoga iz našeg klana, kao i žrtve kojima je neko iz našeg klana naneo veliku štetu ili usmrtio),
  • i drugi primeri kojih se sistem stidi ili koje ne može da prihvati.

Takođe, ako posmatramo svakoga od nas kao sistem unutrašnjih delova, osobinâ, onda svako od nas može da isključi neki deo sebe, neku karakteristiku sebe koje se stidi ili ne može da je prihvati (ovo je ono što prebacujemo u našu senku).

Odlazak (sa ovoga sveta) abortirane dece, kao i prerano umrlih, predstavlja ogroman bol za ostale članove sistema, pa oni, kako bi našli načina da nastave dalje, često potisnu u zaborav svolje voljene. Dakle, ovo isključivanje se događa iz ljubavi i predstavlja strategiju preživljavanja.

Što se tiče onih drugih, “crne ovce”, oni su kao “ventil” sistema, preko njih sistem traži da dospe u ravnotežu. Kada ima mnogo tajni, potisnutih traumâ, prećutanih agresijâ, ta nagomilana energija u sistemu kao da traži da izađe kroz tog nekog izabranog, vapeći da se taj nesnosni bremen istovari, razreši.

Sa druge strane, kada isključujemo nekoga ili nešto, prvenstveno mislim na “crne ovce”, ima nešto u nama što ne možemo da vidimo i prihvatimo. Nešto u našoj senci. Da nije tako, umeli bismo na neki asertivni način da odgovorimo na situaciju, a da ne moramo da isključujemo. Kad vidimo da ima nešto što nam toliko zasmeta kod drugoga ili po pitanju nečega (do te mere da ga isključimo), trebalo bi da se pitamo šta je to u meni, i da istražujemo. Dobro bi nam došlo da integrišemo ovaj deo koji isključujemo iz nas, ovu senku. Ako to uspemo, moći ćemo da posmatramo drugim očima ono izvan nas što smo bili isključivali.

Ako je zakon pripadanja narušen, onda se duša sistema dovija na razne načine kako bi učinila da se isključenom članu dâ i prizna mesto koje mu sleduje. Tako na primer braće i sestre abortirane dece mogu da osete nekakvu neravnotežu, neki disbalans. Stariji od abortiranog mogu da osete izvesnu nadmenost (“ja sam uspeo, ja sam preživeo, a on nije”), dok mlađi od abortiranog mogu da osete da nisu dostojni (“kad on nije uspeo da se održi u životu, zašto bih ja imao prava na život i da mi dobro bude u životu?”). Da bi se povratila ravnoteža svi članovi porodice treba da daju mesto i da prime u svoja srca ono nerođeno čeljade čija duša lebdi sa čežnjom da bude viđena od svojih najbližih. Kod svih prerano otišlih, uključujući abortirane, čest je slučaj da se pravi emocionalni oprost nije do kraja odigrao, da je taj proces u nekom momentu bio presečen. Nikad nije kasno da se ovaj oprost održi do kraja (u okviru terapije), on bi svakako doneo malo nekog novog mira među preostale u sistemu.

Drugi način na koji sistem pokušava da povrati pripadanje nekom članu je putem lojalnosti ili vernosti jednog potomka nekom svom pretku.

Za reči Berta Helingera o “crnim ovcama” porodice skroluj naniže.

Poredak nasuprot izvrnutim ulogama

Drugi zakon, red i poredak, odnosi se na to da svako u sistemu ima svoje tačno mesto s obzirom na redosled pojavljivanja. Poredak se odnosi na pretke (vertikalu) a red na braću i sestre (horizontalu). Preci su veći od potomaka i ovi su im dužni poštovanje, jer da nije bilo predaka, ne bi bilo ni njihovih potomaka. Pretke, bake, deke, majku, oca treba da poštujemo kao veće od nas, ma koliko mi smatrali da nisu u pravu, ili se ne slažemo sa njima. Stariju braću, sestre treba da poštuju mlađi kao nekoga koji je došao (na ovaj svet) pre njih.

Kada se poredak ne poštuje, dolazi do obrtanja uloga. Neki od najćešćih primera su sledeći. Kada je majka fizički ili emocionalno odsutna (znatan vremenski period), po nesvesnim dinamikama sistema (ovo nije nikako svesno osmišljena strategija individue!) ćerka popunjava mesto odsutne majke pored oca. Implikacije ovakve konstelacije razrađujemo ovde. U ovom slučaju ćerka je zauzela mesto majke. Drugi primer je kada je majka emocionalno nezrela, pa se u mnogim stvarima oslanja na svoje dete, bilo ćerku ili sina. Onda je ovo dete “majka svojoj mami” i obrnulo je uloge sa njom. Simetrično se događa između odsutnog oca i sina (vidi ovde). (Simetrično bi bilo i “otac svom ocu”.) Treći je primer kada je supruga “mama svome mužu”. Tada je supruga zauzela poziciju svekrve. U ovu se poziciju često dospe kada smo naučile da budemo mame našoj mami. Onda je to “staranje o drugome” toliko duboko ušlo u nas, da ga ni ne primećujemo, ili makar ne kao nešto što nije zdravo. Na prvom mestu ovakvo ponašanje prema suprugu treba osvestiti, a onda ulagati svesne napore da ga iz sebe otpuštamo.

Kada je ravnoteža između primanja i davanja narušena

Možemo da mislimo da je lepo kada neko puno daje i da ne treba gledati na to ko daje više. No, na duže staze ukoliko jedna strana uvek više daje, onda onaj drugi, koji manje daje, će prosto po prirodi stvari u sebi osetiti da je dužan ovom prvome, i to će mu stvarati unutrašnji nemir. Iz tog nemira može još i da učini nešto što će “davalac” doživeti kao nepravdu, pa dolazi do onoga “eto kako mi vraća”. A u stvari se radi o unutrašnjoj dinamici koja je univerzalna u slučaju ovakve neravnoteže.

Helinger govori i da kada od nekoga dobijemo nešto dobro ili neki lep čin, onda je dobro dati za uzvrat nešto još lepše (uzvratiti još lepšim činom), dok ako dobijemo nešto ružno ili neki ružni čin, da treba dati za uzvrat nešto manje loše nego to što smo dobili (uzvratiti manje lošim činom). Na ovaj način dobro se uvećava, a loše se umanjuje. Kratko rečeno, od dobroga dati još više, od lošega dati manje.

Helinger o “crnim ovcama”
Takozvane “crne ovce” porodice su, u stvari, rođeni tragaoci puteva oslobođenja za porodično stablo.
Oni članovi stabla koji se ne adaptiraju normama ili tradicijama porodičnog ili društvenog sistema, oni koji su od malena stalno tražili da prkose uverenjima, idući nasuprot putevima naznačenim ljudskim tradicijama, oni koje kritikuju, osuđuju i čak odbacuju, oni su obično pozvani da oslobode stablo pričâ koje se stalno ponavljaju i koje frustriraju čitave generacije.
“Crne ovce”, oni koji se ne adaptiraju, koji viču pobunu, nadomeštaju, detoksikuju i stvaraju jednu novu i procvalu granu… Nebrojene potisnute želje, neostvareni snovi, frustrirani talenti naših predaka manifestuju se u njihovoj pobuni tražeći da se ostvare.
Porodično će stablo, po inerciji, hteti da nastavi da održava svoj kastrirajući i toksični tok, što zadatak “crne ovce” čini teškom i konfliktivnom rabotom…
Neka te niko ne pokoleba, čuvaj tvoju “retkost” kao najdragoceniji cvet svog stabla. Ti si ostvareni san svih tvojih predaka.

Bert Hellinger

Dobra i loša savest po Helingeru

Jedna od naših osnovnih potreba je pripadnost grupi. A naša primarna grupa kojoj pripadamo je naš porodični sistem, naš klan. Svaki sistem ima svoje standarde, uverenja, pravila. Helinger naziva „dobra savest“ osećaj koji imamo kada je ono što činimo u skladu sa ovim pravilima, a „loša savest“ osećaj u suprotnom slučaju. Na primer, ako se u Vašem sistemu smatra da je „novac prljav i da ako je neko bogat, onda mora da se obogatio na nečasan način“, onda, da biste očuvali Vašu dobru savest (u odnosu na sistem) može da Vam se događa da, nesvesno, nećete sebi dozvoliti da imate dobru i stabilnu finansijsku situaciju, nego možda i prekomerno radite, a uvek ste knap sa novcima. Sa ovakvom pozadinom teško da ćete postati neko ko jako dobro zarađuje i još sa lakoćom. Da bi se ovo poslednje postiglo, morali biste da razbijete tabu i prođete kroz osećaj „loše savesti“, da postanete „crna ovca“ sistema time što ćete se usprotiviti pravilima grupe.

Za ovo je usko vezan pojam lojalnosti sistemu: ako sam lojalna sistemu, onda sam u „dobroj savesti“, osećam „dobru savest“.

Ako su naša lična unutrašnja stremljenja u skladu sa normama sistema, onda nema problema. Ali u suprotnom možemo da doživimo bitan unutarnji raskol. Iz lojalnosti, nesvesno neću sebi dozvoliti ono što u stvari možda moja duša ište. Na ovaj način ću sačuvati „dobru savest“ (uživaću zaštitu mog sistema), ali ću na ličnom planu patiti, izdaću sebe, zarad očuvanja spoljašnjeg mira.