Svi mi nosimo nekakav tihi bol koji čuči u nama. Na povremene nadražaje on se iznenada razgoropadi i pomuti naš prividni mir. O nekim od stvari koje nas tište popričamo sa nekom prijateljicom/prijateljem, o nekima je škakljivo popričati, zbog nečega odemo do psihologa, možda bismo hteli da odemo ali nismo u novčanoj/vremenskoj prilici, ili pak mislimo “nije mi ništa, ne treba meni psiholog”, ili jednostavno mislimo “to mi je što mi je” i zadovoljavamo se time na uštrb mira i radosti, misleći da “ne možemo da promenimo svoju sudbinu”.
Ove stranice nastaju sa motivacijom da o raznim od tih stvari popričamo, bacimo svetlo na njih i da podelimo neka saznanja do kojih smo došli sopstvenim spoticanjem i traganjem, odlaskom na terapije, ali i potonjom obukom za terapeuta, pa tako eventualno osvetlimo neke stvari onima od nas koji ne potraže pomoć, a spotiču se, ili možda priželjkuju da je potraže, a nikako da se usude ili nakanu na to.
Neka od osnovnih načela…
Lična koherencija (uloga simptoma). Ako nas nešto tišti, nešto naše lično, ili u odnosu sa nekim, ili čak ekstremnije, ako se emocionalna muka manifestovala u bolest, taj simptom, u oba slučaja, traži od nas da postanemo koherentni. Znači da u nečemu nismo u koherenciji sa sobom, ili čak nosimo informaciju iz transgeneracijskog koja traži da se razreši, i uloga simptoma (ličnog stanja, odnosa, ili fizičkog) je da nam na to baci svetlo, da nam na to ukaže, tj. da nas o tome alarmira, ako je stanje teže.
Sve što nam se događa ima veze sa nama sâmima (svest o jedinstvu). Naši partnerski odnosi, odnosi sa prijateljima, sa decom, sa kolegama na poslu, pa čak i situacije i okolnosti koje manifestujemo oko sebe, nam služe kao ogledalo, treba tako da ih iščitavamo, da ih “iskoristimo”, jer sve su to neprocenjivi izvori informacija o nama sâmima. Kroz konfliktne situacije projektujemo svoju senku, ona nam se na taj način projavljuje, inače je dobro ušuškana u nesvesnom i teško bismo je mogli videti. Svaki put kad nas nešto emocionalno džarne, ono dira neku našu staru ranu, za koju se naš ego ili naši “zaštitinički unutrašnji delovi” usrdno zalažu da nikako ne dođemo u kontakt sa njom, drže je u našoj senci. A upravo samo veoma pažljivo i ljubavno posezanje za tim starim ranama i njihovo isceljivanje jedini je put ka našem pravom oslobađanju…
Uzrok je u nama (iznutra ka spolja). Uvek kada upirem prst u drugoga (u partnera, u dete, u prijatelja, kolegu itd.) ima nešto u meni što me je dovelo tu gde sam, tako da generalno nije “krivica u drugome”. Kada to sagledamo, dakle da sam sâma svojim ponašanjem (ili informacijom koju vučem iz transgeneracijskog) se dovela u ovakvu situaciju, dobijamo uvid da je uzrok u nama, taj uvid počinje da nas menja, jer fokus prebacujemo na traganje za sopstvenim isceljenjem, i oslobađa nas od toga da krivicu nabeđujemo na drugoga. A kad prestanemo da nabeđujemo na drugoga, onda i drugoga oslobađamo tog emocionalnog tereta, negativnog energetskog naboja kojim smo ga “tuširali”, i time mu dajemo prostora da i on iz svoje slobode reaguje na jedan zdraviji i pozitivniji način. Zato isceljenje i akcija kreću iznutra ka spolja, a ne obrnuto.
Naša porodična stabla teže da dostignu
ravnotežu. Ona u sebi neretko nose teret nekih nelepih događaja, manje ili više
teških emocionalnih stanja i sudbinâ pojedinih naših predaka. Nerazrešene muke
jednog pretka, u cilju pronalaženja ravnoteže za ceo sistem, kao da “
prelaze u amanet” nekome od potomaka kako bi ih ovaj razrešio. Preko njega
predak ali i celo stablo vapi da razreši tu stvar i oslobodi pretka, a onda i
stablo, od ovoga tereta.
Zbog ovoga često postoje situacije kada
prolazimo kroz nešto u našim životima što, ma koliko radili sve što je u našoj
moći da to prevaziđemo i nadrastemo, ne ide nam od ruke, i ne možemo da
proniknemo u to šta je to što nas koči. U ovakvim okolnostima upravo opisani
transgeneracijski pogled može umnogome da nam pomogne, pružajući nam
adekvatniji okvir za sagledavanje naše situacije, za unutarnju emocionalnu
transformaciju stanja koje nosimo u sebi (zahvaljujući epigenetici), i
posledično zauzimanje novih uverenja, stavova ili preduzimanje konkretnih
poteza, do kojih ranije nikako ne bismo došli, ili ne bismo imali prirodni,
autentični impuls da ih ostvarimo, iako smo racionalno možda i znali šta bi nam
bilo dobro činiti.
Dostizanje ravnoteže za sistem može da ispadne
dobro ili loše za naše lične živote. Jedan od ekstremnih primera za ovo je
šizofrenija (Bert Hellinger, Brigitte Champetier): kada u sistemu, do četiri generacije unazad, postoji neka tajna,
kao npr. neka misteriozna smrt, onda se zarad “osvećivanja” te
primarne “žrtve” na neki način “žrtvuje” život potomka,
time što se na njemu ispolji šizofrenija. Blaži je oblik kada devojka ima
teškoće da nađe partnera ili čak da ima dete, kao protivteža nekakvoj patnji
često bake, ili možda prabake, na temu imanja dece (ako je možda protiv svoje
volje rodila mnogobrojnu decu, ako su joj neka deca umrla, ili je možda čak i
ona sâma umrla tokom porođaja, možda je tokom svog majčinstva patila od strane
supruga, i slično). Ako ne proniknemo u ove “tajne”, u ove mehanizme
koje je naše porodično stablo pronašlo da dostigne stanje ravnoteže, možemo
ostati u nekakvoj neželjenoj poziciji i doživljavamo da nam je “takav
usud”.
U okviru terapije koja uključuje ovakav
transgeneracijski pristup, kroz koju sam i sâma prolazila i koju sam posle i
izučavala kako bih na osnovu sopstvenih iskustava i postignutih saznanja mogla i
drugima da pomognem na ovim putevima raščvoravanja sopstvenih čvorova, kako ja
to volim da kažem, mogu se sagledati ovi skriveni mehanizmi sistema i
podstaknuti unutarnji pokreti ka prihvatanju našeg nasleđa od predaka sa svim
dobrim i lošim što ono nosi, priznavanju svakome od njih njihovog mesta u
sistemu, i na kraju prihvatanja snage, ili ako hoćete blagoslova, od naših
predaka za nove srećnije korake u našim životima, u slavu svih njih. Jer, po
rečima Bertolda Ulsamera: Bez korena nema krila.
Recibe nuevo contenido directamente en tu bandeja de entrada.
Nisam tikva bez korena 