Budući da svaki organ u našem organizmu ima određenu ulogu, ukoliko neki od njih oboli, ideja je da na našem psiho-emocionalnom nivou zakazuje ono što uloga tog obolelog organa u našem organizmu simbolizuje. Kao što smo ovde pisali, kod bolesti koja se razvila tokom života osobe, smatra se da je prvobitno postojao emocionalni stres, bilo nasleđen transgeneracijski (epigenetski) ili proživljen u sopstvenom životu, te da su se posle, ukoliko se tim emocionalnim stresom nije bavilo u smislu da se od njega oslobodi, njegovim utvrđivanjem stvorili uslovi za oboljevanje određenih organa. Dakle, u zavisnosti od emocionalne boljke javi se i fizički simptom ili oboljenje, na potpuno smislen način. Značenjem oboljenja bavili su se razni autori (npr. Thorwald Dethlefsen, Ruediger Dahlke, Ryke Geerd Hamer, Christian Flèche) i disciplina biodekodifikacija. Otkrivena značenja oboljenja treba uzeti kao okvirni vodič za razumevanje sopstvenih boljki, čije je lično značenje za određenu osobu najbolje istraživati uz pomoć terapeuta koji deli sličnu viziju. Lekovi leče simptome i hvala Bogu na njima! A mi našim svesnim traganjem u nama sâmima i svesnim naporima i konkretnim akcijama orijentisanim ka promeni razmišljanja i ponašanja, možemo (makar da se trudimo) da utičemo na to da do sâmih uzroka za oboljenje više ne dođe.
Bolesti kože (npr. psorijaza, ekcemi) – pitanje granica i odvojenosti od najmilijih. (Koža predstavlja granicu između našeg organizma i spoljašnjeg sveta.) Može biti na primer da smo od malena osećali bazičnu nepovezanost naših roditelja (majke) sa nama. Ili da nisu poštovali naše granice, te i mi danas nismo dobri u postavljanju granica, i ne poštujemo uvek granice drugog.
Celijakija – konflikt sa ocem (glavom kuće) oko generisanja novca za održavanje domaćinstva/porodice. (Od žitarica se pravi “hleb naš nasušni”, a “hleb”, novac, materijalna sredstva za održavanje porodice tradicionalno u kuću je donosio otac.)
Netolerancija na laktozu – konflikt sa majkom ili našom ulogom majke. (Naša prva hrana je majčino mleko, odatle mleko, za naše nesvesno, ima direktnu vezu sa mlekom koje smo sisali ili koje dajemo da se sisa.) Malo šire na ovu temu: ovde.
Kardio-vaskularni sistem (uključuje problem krvnog pritiska) – ne verovanje u sopstvene moći, sopstvenu vrednost kao osobe. Kod hiper- i hipotenzije se događa da mi okolnosti nalažu da odreagujem na određeni način, da stupim u akciju, ali me je strah od onoga što moje delanje može proizvesti (jer nemam dovoljno samopouzdanja), pa zato odlučim da ne učinim ništa (tim povodom). Kod hipertenzije: u datoj okolnosti moj organizam reaguje tako što ubrzava moj krvni sistem spremajući me za akciju (napad), ali ja to ne iskoristim, ne ispoljim to ubrzanje i akciju ka spolja, pa mi to stvara unutrašnji pritisak. Hipotenzija: u datoj okolnosti moj organizam reaguje tako što me priprema da budem “paralizovan”, da “se pravim da sam mrtav” i tako pregrmim ovu situaciju. U oba slučaja u krajnjem se nalazi neverovanje u sebe, jer bi u protivnom uz veru u sebe uradio ono što situacija nalaže.
Primer smo naveli na ovoj stranici (“od učaurene emocije do oboljenja”).
Bolesti srca – previše prioriteta dajemo raciju i premalo slušamo naše emocije (naše srce).
Hipotiroidizam – namere su mnoge, ali nas nešto koči da pređemo u akciju. Naime, hipofiza proizvodi hormon TSH koji reguliše stvaranje hormona štitne žlezde T3 i T4. Hormonu T3 je potreban T4 kako bi stupio u akciju. Simbolika hipofize (koja je u mozgu) je “namera”, a štitne žlezde “akcija”. Odatle, ukoliko je TSH visok a T4 normalan (ili nizak), simbolizuje da imamo veliku nameru (po pitanju nečega), ali ništa ili gotovo ništa ne radimo tim povodom. Takođe, ako je T4 visok, a T3 je normalan (ili nizak), onda mi nešto ne daje da se pokrenem tj. da pređem u akciju. Ovo se može dogoditi na primer kao posledica toga da smo tokom odrastanja zavisili od odobravanja neke figure od koje smo zavisili (mame, tate), tj. od toga da “dobijemo od nje dozvolu” da budemo to što smo ili radimo ono što bismo želeli, ali se to nije događalo, i mi smo, iako sada odrasli, ostali “zaleđeni” u toj emocionalnoj situaciji da “nemam odobravanje tj. dozvolu da budem ili delam”. Ovoga naravno uglavnom nismo svesni. Zato se autosabotiramo i napuštamo svoje snove. Pri pomisli na te naše ideje, racionalno razmišljamo “ma, nema svrhe, čemu to, to je glupost, to ničemu ne služi”, jer smo introjektovali te negativne i stavove neodobravanja koje smo toliko dugo upijali od strane drugih. Ja ovo ukratko zovem “napuštanjem sebe”. Zato čim primetite prve znake hipotiroidizma: u akciju! Poletite da ostvarite snove male devojčice ili dečaka u Vama, ćušnite one smarajuće, negativne i sabotirajuće unutrašnje glasove (o spoljašnjim da i ne govorimo!) i bacite se u najlepšu akciju: da obradujete i usrećite dete u Vama! (I ne zaboravite da zahvalite hipotiroidizmu što Vam je ukazao na Vas sâme…)
Urinarne infekcije: imaju veze sa invazijom ženske intimnosti. U ekstremnijim slučajevima može biti da se događa seksualna zloupotreba ili agresija, ili se dogodila u prošlosti, ali je tu memoriju nešto u sadašnjem trenutku okinulo pa se ispoljila infekcija kao alarmni signal. Van ovih ekstremnih slučajeva, može da se događa da žena pristaje na polni odnos sa svojim partnerom iako ga u stvari negde u sebi ne želi i radije bi ga odbila, ali nešto joj ne dâ da to učini (možda govori sebi da “mora da mu učini” jer “on donosi novac u kuću”, jer “šta bih ja bez njega”, jer ne zna da mu kaže zašto joj nije do odnosa…). Vredi ispitati da li nosimo nasleđeno užasno, blokirajuće uverenje po ženskoj predačkoj liniji o tome kako žena služi muškarcu. Takođe nam ne ide u prilog ako nam je teško da kežemo ne, naročito u ovim situacijama.
Kolitis: „Veliki rečnik obolenja i bolesti“, Jacques Martel
Uloga debelog creva se može uporediti sa načinom na koji se ponašam i odnosim prema svetu oko mene. Kada ne mogu da budem ja, ono što sam, pred nekim autoritetom, ili u mojim ličnim odnosima (partner, roditelj, profesor, šef…), kontrolišem moje gestove i akcije, jer strahujem od reakcije osobe od koje mogu da dobijem odobravanje i ljubav. Kolitis se često javlja kod dece koja se plaše reakcije strogih i mnogo zahtevnih roditelja. Potrebno mi je toliko pažnje, ljubavi i da osetim da sam vrednovana, da želim tog nekog na bilo koji način da zadovoljim (čak do mere da ugušim svoju ličnost i moje osnovne potrebe). Nisam ja i ne usuđujem se da izrazim svoje emocije, inhibišem ih. Više puta potiskujem stvari koje ne mogu da svarim.
Ova emocionalna zavisnost, zavisnost od pažnje, čini da doživljavam bes koji me razjeda iznutra, frustraciju i poniženje. Ako doživljavam ova osećanja u pojačanom stepenu, može da mi izađe čir.
Moje emocionalne reakcije me upozoravaju da treba da promenim svoj stav. Šta mi je činiti? Prihvatiti. Naučiti da volim sebe, da budem ja i da zauzimam svoje mesto. Zadobijam nezavisnost i autonomiju i shvatam da sam sve srećnija i da sada činim po svojoj sopstvenoj prirodi i nahođenju.
Kolitis: “Bio-emocionalni rečnik” (2016), Joan Marc Vilanova i Pujó
Biološki smisao debelog creva je da stvara više tkiva kako bi se svarila, asimilirala ili bolje oslobodilo neke prljave stvari (bruke). Upala ima značenje da se “borimo” da to svarimo, indicira da neprijatelj (ta neka prljava stvar) napada ili se ponavlja i osoba to proživljava sa puno besa. Kada se izbaci ili asimilira, opet se pojavi u drugom obliku, i posle opet u drugom i opet dok se ne “naduvamo“. U pitanju su stvari nesvarene na nivou porodice i koje se ponavljaju, rešimo ih, ali opet počnu. Konflikti između nas i naših predrasuda. Prihvatamo ih ali ih i odbacujemo.
Spazmični kolitis: stalna borba sa autoritetom (na nivou porodice, ili doživljavana na taj način) koja mi ne dozvoljava da budem ja (ono što sam).
Kolitis: Fernanda Giordano
Nesvarene supstance prelaze u debelo crevo, “put praštanja”. Bes, nesvarena izdaja, nešto što se ne uspeva izbaciti, ne može da se oprosti (racionalno), nesvarena kontradikcija, ponižavajuće. Takođe: kad izgubim “ljubav prema sebi”. Oprost je povezan sa ljubavlju.
Tinitis (zujanje u ušima) – zvučni nerv pokušava da nadomesti (kompenzuje) jedno razdvajanje od nekog zvuka, ili da nas od njega odvoji, proizvodeći stimulans koji bi taj zvuk zamenio. (Imati na umu takođe da je zvučni nerv vezan za ravnotežu.) Neki od mogućih konflikata su: konflikt razdvajanja (nisam dobio dovoljno reči, ili lepih reči, objašnjenja, ili tišine, razdvojen sam od nečijeg zvuka); previše tišine (ovo se može javiti kada je osoba suviše upućena na spoljašnji svet oko sebe, a nedovoljno na unutrašnje potrebe); konflikt agresije (previše buke); ne želim da čujem kako protivnik invadira moju teritoriju, ne mogu da podnesemo gubitak teritorije; ne želim/ne mogu više da slušam nešto; ne mogu da podnesem neku poruku. (Na osnovu “Bio-emocionalni rečnik” (2016), Joan Marc Vilanova i Pujó)
Simptomi kao auto-sabotaža
Kada nismo u koherenciji sa sobom i ne iskažemo drugome da ne želimo da učinimo nešto što on od nas očekuje u strahu od njegove reakcije, naše nesvesno može da “nam učini uslugu” time što će da proizvede da se telesno povredimo tako da, kao rezultat, budemo sprečeni da uradimo to nešto što nismo želeli.
Nisam tikva bez korena 