Tatina ćerka

Kada u vezi mame i tate mama nije dostupna svome suprugu (emotivno, ili fizički), javlja se jedno “upražnjeno mesto” u sistemu, naime, mesto “supruge”. Budući da svaki sistem teži homeostazi, tj. ravnoteži, gde je ova ravnoteža narušena, sistem automatski preduzima strategije za njenu restauraciju. No, one umeju da budu pogubne po izvesne pojedince sistema. U sistemu gde je mesto supruge ostalo upražnjeno, strategija sistema za uspostavljanje ravnoteže je da ćerku stavlja na poziciju supruge. Time se postiže da pozicije oca i majke kao stubova ovog porodičnog sistema budu popunjene, što je neophodno za njegovu ravnotežu.

No, ova “rokada” je jedna nezdrava dinamika “prve pomoći” za sistem. Ovim ćerka doslovno postaje žrtveni jarac, jer ima za posledicu da ona razvije sopstvene unutarnje dinamike pogubne za njen budući ljubavni život, za njeno sklapanje veza sa (drugim) muškarcima. Ovde je bitno naglasiti da se ove dinamike odvijaju potpuno nesvesno od strane svih aktera sistema, i shodno tome treba da imamo u vidu da ovde niko nema krivicu, tj. niko nije odgovoran za ove dinamike. Ovo su strategije sistema (kao posebnog entiteta). Devojkama u ovakvim konstelacijama porodice treba pomoći da što pre uvide psiho-emotivni ambijent u kojem su usidrene i da polako otpuštaju uloge koje im ne priliče.

Sad da se osvrnem na to šta znači da majka nije dostupna kao supruga. Ovo može da znači da je majka fizički odsutna (ako je umrla, ili su roditelji razvedeni pa ćerka živi sa ocem, možda je majka neko duže vreme iz nekog drugog razloga fizički odsutna), ili da je emotivno odsutna, na primer ako u sebi duboko pati (zbog trauma iz detinjstva ili već nekih kasnijih). 

Kakve unutarnje dinamike razvija “tatina ćerka”? 

Ćerka koja od svog detinjstva raste u konfiguraciji u kojoj zaokuplja “mesto supruge”, sa jedne strane inkorporira stav da “niko nije tako dobar kao tata”, kritikuje sve muškarce oko sebe, ni jedan joj nije “dovoljno dobar”, a sa druge strane na nesvesnom nivou postaje rivalka majci. 

Budući da je njen priziv da okupira očevu pažnju kao surogat-supruga (zarad gore opisane dobrobiti sistema, i na kraju krajeva, da bi tata ostao tu, tj. da ih ne bi sve napustio), ona odavno razvija načine da to postigne. Zato “tatine ćerke” odrastaju u odlične zavodnice. Prenoseći tj. projektujući ovaj primarni odnos prema muškarcu na sve ostale muškarce, one na nekom nivou nastoje da zavedu sve muškarce na koje naiđu (čak i ne razmišljajući mogu da zavode i one do kojih im nije stalo!). Ali pošto ljubav doživljava kao “biti obećana tati”, ove njene dinamike prema ostalim muškarcima na kraju ispadaju kao da se sa njima samo poigrava, ona je duboko u sebi lojalna svom jedinom voljenom muškarcu. No, budući da joj, kao ženi, odnosi sa muškarcima nedostaju, jedini način na koji uspeva da se sa njima poveže je preko postelje. Ovo objašnjava izraženu faličnu silu koja u njoj živi i daje joj atribut strastvene ljubavnice ili čak domine.

Pošto okupira poziciju supruge, ona negde oseća da je “bolja od mame”, da joj bolje ide zadržavanje očeve pažnje na sebi, te u izvesnom smislu može da oseća prezir, ili prosto aroganciju u odnosu na majku. A odatle, projektujući u svet, aroganciju čak i prema ostalim ženama. Zato ona ne uspeva da razvije do kraja žensku energiju (receptivnost, mekoću, da dopusti da drugi brine o njoj, da se poveže sa drugima iz pozicije skromnosti i nevinosti), nego ima izraženije atribute muške energije (one su „jake žene“, autoritarne, sve sâme rade i lideri su na poslovnom polju).  Budući da su od malena preuzele na sebe ulogu koja im ne korespondira, preciznije, ulogu pozicije starije od sebe u sistemu, već to sâmo po sebi čini da osim prema ženama poseduju uopšte izvesnu aroganciju.

(Napomenimo da tatine ćerke mogu nastati, osim na taj način što zauzimaju mesto svoje majke, tj. tatine supruge, takođe tako što predstavljaju (po identifikaciji, lojalnosti) neku značajnu žensku figuru u životu oca pre njihove majke. To može biti neka prethodna velika očeva ljubav, koja je iz bilo kog razloga osuđena na propast (bilo smrću te prethodne žene, bilo nekakvom zabranom te veze). Ukoliko je to ostala nezavršena priča, u smislu da ta veza nije do kraja ožaljena, ona ostaje da živi u porodičnom sistemu kao neka tajna, a ova prethodna žena je takozvani “kalem” u našem sistemu. Sa druge strane, pošto se u ovakvim okolnostima ova osoba obično posle nikad ne pominje u našem porodičnom sistemu, ona je iz njega isključena, a znamo šta to znači, kakav je to “greh” za sistem. Tako tatina ćerka može, ne znajući, da bude glasnik te neprežaljene ljubavi, otac kroz ovu ćerku može nesvesno da oživljava tj. održava u životu staru neprežaljenu ljubav. U ovom slučaju za tatinu ćerku je od presudne važnosti da razotkrije ovaj veo tajne i da se raz-identifikuje, tj. da raskine identifikaciju sa ovom ženom iz prošlosti. )

Kako je od malena „spašavala sistem“ i bez sopstvenog izbora uskakala u „starije pozicije“ mnogo pre nego što joj je bilo vreme, ovo požrtvovano čeljade je ostalo lišeno svog pravog, bezbrižnog detinjstva, odnosno ostalo je zamrznuto u vremenu, psihološki zamrznuto u stadijumu deteta. Kao takva ne može da zauzme svoju ulogu žene, supruge, uvek će joj biti potrebna zaštita, nesposobna je da dâ, a više je spremna da primi (poput kakve velike bebe).

Zato Hellinger kaže: “tatina ćerka će ostati devojčica, večita adolescentkinja ili ljubavnica”.

Tatine ćerke često imaju teškoće da osnuju porodicu, jer „devojčica“ ne može da dâ prostora majci, ili „jaka žena“ ne može da pojmi da dobije dete, da ga nuna, da siđe sa adrenalina moći i akcije.

Po principu ogledala ili projekcije, tatine ćerke uglavnom se sparuju sa maminim sinovima, šarmantnim zavodnicima, sa sindromom Petra Pana, večitim adolescentima, ali daleko od toga da zauzmu svoje mesto, tj. ulogu muškarca.

Vođeni nekom spoljašnjom silom (obe strane) ostaju tu gde su dok ne osvetle zaplet kojim su uslovljeni.

Šta im je činiti?

Tatine ćerke treba da krenu u susret njihovoj ženskoj strani, da se ukotve u ulozi žene i da traže balans muške i ženske energije u sebi. To može da podrazumeva prestati stalno govoriti kako se rade stvari ili prestati stalno kritikovati i izdržati unutrašnju prazninu, zatim naučiti primati, dopustiti da o tebi vode računa, da drugi brine o tebi, i zatražiti pomoć, prestati da nastojiš da sve uradiš sâma, jer ako radiš sve sâma tu nema mesta za partnera, dozvoli sebi da pokažeš ranjivost. Ali takođe podrazumeva da se nađemo sa našom divljom stranom, zemljanom, telesnom, seksualnom.

Tatine ćerke moraju da nauče da svoju mušku stranu (svoju mušku energiju moći i akcije) ustupe kako bi prigrlile doprinos muške energije njihovog partnera. Sa druge strane, mamini sinovi treba da daju prostora ženskoj energiji kojom doprinosi njihova partnerka, odričući se svoje senzibilnije strane (svoje ženske energije blagosti, receptivnosti i nepostavljanja granicâ).

Kad se ovo dogodi, svaki u paru će doprineti onim što mu korespondira, što mu priliči po prirodi stvari, i odnos će imati bolje šanse da preživi na duže staze.

Osvrt na zavodništvo kod tatinih ćerki

Gore smo pomenuli da su tatine ćerke odlične zavodnice. Da čak negde i nesvesno nastoje da zavedu gotovo sve muškarce na koje naiđu, ponekad i one do kojih im nije stalo. Kad bi se razborito osvrnule sa distance na ono što (nesvesno) rade, kada bi osvestile šta u stvari rade, to bi im bilo užasno, svesno bi osudile takve aktove kod drugih žena (upravo jer ih to pogađa u žicu, jer rezoniraju sa tim). Ali ujedno i sâme ne znaju zašto to rade (ako uopšte i osveste da to rade), zašto su tu gde su, i kako da se oslobode te konfiguracije svog nesvesnog, automatizovanog načina ponašanja. Dakle, tu postoji jedna borba racionalnog (znaju da je to za osudu), i neke unutarnje sile koja ih tera na takvo ponašanje. 

Ovo je nezgodno da ikome od svojih prijateljica poveri (jednako kako i sâma vidi da je ovakvo ponašanje za osudu, naišla bi na osuđivanje kod prijateljice). Ko vidi samo spoljašnje efekte njenog ponašanja, osudio bi je. A ako bi neko, ko ume da sagleda njenu unutarnju borbu, tu dihotomiju između unutarnje sile jače od nje i svesti da nije ok ono što radi, pokušao da joj ukaže na njeno ponašanje, kao i na to da ima nešto u njoj što je na to tera, vrlo je nezgodno. Jer dok ona sâma ne uviđa šta radi, ili ako i uviđa, ali ne zna “šta joj je” — jer su u toj fazi svesti njen ego (identitet koji je na ovakav način izgradila) i onaj očigledno ranjeni deo njenog bića (koje je pokreće na takve akcije) stopljeni — iz tog ne-uviđanja i iz ne-svesti najverovatnije će samo krenuti da se brani, na nivou ega. Otvoriti taj ranjeni deo našeg bića, onaj koji nas tera u ponašanja koja racionalno osuđujemo, može biti vrlo neugodno podeliti sa prijateljem, ma koliko bliskim, jer nikad ne znamo koliko razumevanja i strpljenja taj drugi ima za ono “ružno” što je skriveno duboko u našoj senci.

Zato je ponekad najbezbednije otvoriti ove teme u terapiji, sa terapeutom u kog imamo duboko poverenje.

Nadam se da time što pišem o ovoj osetljivoj temi mogu da olakšam ili pomognem onima koji se čitajući ovaj tekst u nečemu od njega prepoznaju.