Helingerovi zakoni: pripadanje, poredak i primanje i davanje

Prvi zakon: pripadanje

Svi članovi sistema imaju jednako pravo pripadanja sistemu, priznati su od strane tj. imaju mesto u srcu svih drugih članova i svako od njih zauzima svoje mesto u sistemu.

Drugi zakon: red i poredak

Svako u sistemu zauzima tačno mesto koje mu pripada u okviru istog.

Treći zakon: ravnoteža između davanja i pripadanja

Za dobro funkcionisanje i sreću u sistemu mora da postoji ravnoteža između primanja i davanja.

Kada je bilo koji od navedenih faktora narušen, duša sistema pokreće skrivene dinamike kako bi postavila sistem u ravnotežu.

Pripadanje nasuprot isključivanju

Zakon pripadanja je narušen kada postoji isključivanje. A mogu da se isključe:

• abortirane bebe,
• prerano umrle bebe/deca,
• prerano umrle voljene osobe,
• “crne ovce” familije: pijanice, kockari, “probisveti”, duševno bolesni, kriminalci,
• takozvani “kalemi”: osobe koje nam nisu rod, ali čiji je životni put (sudbina) žestoko upleten sa našim sistemom (to mogu biti na primer prethodne neprežaljene ljubavi naših roditelja ili predaka, ili osobe koje su nanele veliku štetu ili čak usmrtile nekoga iz našeg klana, kao i žrtve kojima je neko iz našeg klana naneo veliku štetu ili usmrtio),
• i drugi primeri kojih se sistem stidi ili koje ne može da prihvati.

Takođe, ako posmatramo svakoga od nas kao sistem unutrašnjih delova, osobinâ, onda svako od nas može da isključi neki deo sebe, neku karakteristiku sebe koje se stidi ili ne može da je prihvati (ovo je ono što prebacujemo u našu senku).

Odlazak (sa ovoga sveta) abortirane dece, kao i prerano umrlih, predstavlja ogroman bol za ostale članove sistema, pa oni, kako bi našli načina da nastave dalje, često potisnu u zaborav svolje voljene. Dakle, ovo isključivanje se događa iz ljubavi i predstavlja strategiju preživljavanja.

Što se tiče onih drugih, “crne ovce”, oni su kao “ventil” sistema, preko njih sistem traži da dospe u ravnotežu. Kada ima mnogo tajni, potisnutih traumâ, prećutanih agresijâ, ta nagomilana energija u sistemu kao da traži da izađe kroz tog nekog izabranog, vapeći da se taj nesnosni bremen istovari, razreši.

Sa druge strane, kada isključujemo nekoga ili nešto, prvenstveno mislim na “crne ovce”, ima nešto u nama što ne možemo da vidimo i prihvatimo. Nešto u našoj senci. Da nije tako, umeli bismo na neki asertivni način da odgovorimo na situaciju, a da ne moramo da isključujemo. Kad vidimo da ima nešto što nam toliko zasmeta kod drugoga ili po pitanju nečega (do te mere da ga isključimo), trebalo bi da se pitamo šta je to u meni, i da istražujemo. Dobro bi nam došlo da integrišemo ovaj deo koji isključujemo iz nas, ovu senku. Ako to uspemo, moći ćemo da posmatramo drugim očima ono izvan nas što smo bili isključivali.

Ako je zakon pripadanja narušen, onda se duša sistema dovija na razne načine kako bi učinila da se isključenom članu dâ i prizna mesto koje mu sleduje. Tako na primer braće i sestre abortirane dece mogu da osete nekakvu neravnotežu, neki disbalans. Stariji od abortiranog mogu da osete izvesnu nadmenost (“ja sam uspeo, ja sam preživeo, a on nije”), dok mlađi od abortiranog mogu da osete da nisu dostojni (“kad on nije uspeo da se održi u životu, zašto bih ja imao prava na život i da mi dobro bude u životu?”). Da bi se povratila ravnoteža svi članovi porodice treba da daju mesto i da prime u svoja srca ono nerođeno čeljade čija duša lebdi sa čežnjom da bude viđena od svojih najbližih. Kod svih prerano otišlih, uključujući abortirane, čest je slučaj da se pravi emocionalni oprost nije do kraja odigrao, da je taj proces u nekom momentu bio presečen. Nikad nije kasno da se ovaj oprost održi do kraja (u okviru terapije), on bi svakako doneo malo nekog novog mira među preostale u sistemu.

Drugi način na koji sistem pokušava da povrati pripadanje nekom članu je putem lojalnosti ili vernosti jednog potomka nekom svom pretku.

Za reči Berta Helingera o “crnim ovcama” porodice skroluj naniže.

Poredak nasuprot izvrnutim ulogama

Drugi zakon, red i poredak, odnosi se na to da svako u sistemu ima svoje tačno mesto s obzirom na redosled pojavljivanja. Poredak se odnosi na pretke (vertikalu) a red na braću i sestre (horizontalu). Preci su veći od potomaka i ovi su im dužni poštovanje, jer da nije bilo predaka, ne bi bilo ni njihovih potomaka. Pretke, bake, deke, majku, oca treba da poštujemo kao veće od nas, ma koliko mi smatrali da nisu u pravu, ili se ne slažemo sa njima. Stariju braću, sestre treba da poštuju mlađi kao nekoga koji je došao (na ovaj svet) pre njih.

Kada se poredak ne poštuje, dolazi do obrtanja uloga. Neki od najćešćih primera su sledeći. Kada je majka fizički ili emocionalno odsutna (znatan vremenski period), po nesvesnim dinamikama sistema (ovo nije nikako svesno osmišljena strategija individue!) ćerka popunjava mesto odsutne majke pored oca. Implikacije ovakve konstelacije razrađujemo ovde. U ovom slučaju ćerka je zauzela mesto majke. Drugi primer je kada je majka emocionalno nezrela, pa se u mnogim stvarima oslanja na svoje dete, bilo ćerku ili sina. Onda je ovo dete “majka svojoj mami” i obrnulo je uloge sa njom. Simetrično se događa između odsutnog oca i sina (vidi ovde). (Simetrično bi bilo i “otac svom ocu”.) Treći je primer kada je supruga “mama svome mužu”. Tada je supruga zauzela poziciju svekrve. U ovu se poziciju često dospe kada smo naučile da budemo mame našoj mami. Onda je to “staranje o drugome” toliko duboko ušlo u nas, da ga ni ne primećujemo, ili makar ne kao nešto što nije zdravo. Na prvom mestu ovakvo ponašanje prema suprugu treba osvestiti, a onda ulagati svesne napore da ga iz sebe otpuštamo.

Kada je ravnoteža između primanja i davanja narušena

Možemo da mislimo da je lepo kada neko puno daje i da ne treba gledati na to ko daje više. No, na duže staze ukoliko jedna strana uvek više daje, onda onaj drugi, koji manje daje, će prosto po prirodi stvari u sebi osetiti da je dužan ovom prvome, i to će mu stvarati unutrašnji nemir. Iz tog nemira može još i da učini nešto što će “davalac” doživeti kao nepravdu, pa dolazi do onoga “eto kako mi vraća”. A u stvari se radi o unutrašnjoj dinamici koja je univerzalna u slučaju ovakve neravnoteže.

Helinger govori i da kada od nekoga dobijemo nešto dobro ili neki lep čin, onda je dobro dati za uzvrat nešto još lepše (uzvratiti još lepšim činom), dok ako dobijemo nešto ružno ili neki ružni čin, da treba dati za uzvrat nešto manje loše nego to što smo dobili (uzvratiti manje lošim činom). Na ovaj način dobro se uvećava, a loše se umanjuje. Kratko rečeno, od dobroga dati još više, od lošega dati manje.

Helinger o “crnim ovcama”
Takozvane “crne ovce” porodice su, u stvari, rođeni tragaoci puteva oslobođenja za porodično stablo.
Oni članovi stabla koji se ne adaptiraju normama ili tradicijama porodičnog ili društvenog sistema, oni koji su od malena stalno tražili da prkose uverenjima, idući nasuprot putevima naznačenim ljudskim tradicijama, oni koje kritikuju, osuđuju i čak odbacuju, oni su obično pozvani da oslobode stablo pričâ koje se stalno ponavljaju i koje frustriraju čitave generacije.
“Crne ovce”, oni koji se ne adaptiraju, koji viču pobunu, nadomeštaju, detoksikuju i stvaraju jednu novu i procvalu granu… Nebrojene potisnute želje, neostvareni snovi, frustrirani talenti naših predaka manifestuju se u njihovoj pobuni tražeći da se ostvare.
Porodično će stablo, po inerciji, hteti da nastavi da održava svoj kastrirajući i toksični tok, što zadatak “crne ovce” čini teškom i konfliktivnom rabotom…
Neka te niko ne pokoleba, čuvaj tvoju “retkost” kao najdragoceniji cvet svog stabla. Ti si ostvareni san svih tvojih predaka.

Bert Hellinger