(detinjstvo, gestacija, preci, (prošli životi?))
Svi mi imamo situacije u kojima osećamo emocije sa kojima ne znamo kako da se nosimo. Da bismo išli dalje, najčešće ih potiskujemo, a ako nam baš ne daju mira i žešće nas uznemiravaju, razvijamo adikcije. (Ne brinite, adikcije nisu samo kocka, alkohol, droga, nego i emocionalna zavisnost, koju često i ne poimamo, zavisnost o društvenim mrežama, da navedem neke.)
Školsko je gradivo, ali je važno imati to na umu: pet osnovnih emocija (radost, tuga, bes, strah, gađenje) su psiho-fiziološke reakcije, pri kojima se organizuju odgovori naših bioloških sistema kako bi nas pripremili na najadekvatnije delanje kao odgovor na spoljni stimulans. Imaju čak i ulogu u preživljavanju: strah nas priprema da bežimo, napadnemo ili ostanemo paralisani pri smrtnoj opasnosti, bes da se borimo, gađenje da se ne otrujemo pokvarenom hranom. Da podsetimo, sâma reč emocija dolazi od prefiksa “e/ex” sa značenjem “iz, od”, i latinskog glagola “movere”=kretati se, pa u celosti znači da nas emocija pokreće iz dosadašnjeg u jedno novo stanje. Dakle, emocija je dobrodošla, jer je psiho-fiziološki signal da se nešto važno oko nas događa i da treba nešto da preduzmemo tim povodom.
Ukoliko emociju ne “proživimo”, ne pustimo je da “prođe kroz naše telo”, nego je potiskujemo, a time i negiramo, ona ostaje učaurena u našem telu kao memorijski zapis. Zamislite koliko “neproživljenih” emocijâ nosimo u sebi od naših najranijih dana. A tek koliko takvih naslaga kao odrasli svakodnevno revnosno nanosimo u sebe. Ova narastajuća količina memorijskih zapisa menja molekularne strukture, na hemijskom nivou, naše unutrašnje organe, i kad dostigne određenu meru dovodi do oboljenjâ. Zato je naša emocionalna higijena neophodna i naša primarna odgovornost. A istinsko isceljenje nastaje kada oslobodimo naše telo tih učaurenih emocijâ. U tom smislu je pažljivo povezivanje sa emocijom, njeno ponovno proživljavanje u ljubavnom i brižno čuvanom i vođenom kontekstu od neprocenjivog značaja, kako bismo ne samo uspeli da povratimo emocionalno stabilno stanje, nego i da oslobodimo tu emociju, pretvarajući je u pozitivnu i stravarlačku energiju.
Primer: od učaurene emocije do oboljenja
Jedan meni veoma slikovit primer kako neproživljena emocija može da dovede do povećanja krvnog pritiska, o kom su pisali Thorwald Dethlefsen i Rüdiger Dahlke u svojoj knjizi “Bolest kao put”, je sledeći. Zamislite da Vas nešto izuzetno izrevoltira, razbesni, da biste najradije burno odreagovali, nešto ili nekoga “pukli”. Ali Vi niste tip koji iskazuje bes. Vi sebi bes ne dozvoljavate. Vi ga potiskujete. On je i društveno loše viđen, što je najverovatnije i dovelo do toga da ga sebi tradicionalno ne dozvoljavate. (Tj. da ga sebi nije dozvoljavao neko od Vaših roditeljâ i Vi ste to do njega pokupili, ili ste naprotiv razvili Vašu strategiju kao suprotnost njegovoj…) Ali šta se u Vašem organizmu događa kada proživljavate ovu situaciju i kada u suštini iznutra besnite? U Vama “uzavri krv”, jače zalupa srce, jer ste poput hijene koja se sprema na skok. Ali Vi sebi taj skok ne dozvolite, Vi ste ga blokirali. I onda svo to zahuktavanje Vašeg organizma na fizičko delanje, na fizičku reakciju, bude ugušeno. Rezultat je da Vaša uzavrela krv nesrazmerno lupa o sopstvene krvne zidove. Njeni “krici” ostaju nečuveni i prigušeni u Vašim venama, umesto da ste rascopali to nešto napolju. I tako ko zna po koliko puta tokom Vašeg života, jer to je Vaš modus operandi u ovakvim situacijama. Rezultanta ovih manjih rezultatâ je povećanje krvnog pritiska nakon određenog niza godina.
Kako može bilo ko od nas u bilo kom trenutku da bude na tragu poruke o našoj staroj rani koja se krije iza našeg emocionalnog stanja?
Mehanizam je sledeći, koji svako od nas može da prati, samo je potrebno uvežbavanje.
Detektovanje stare rane: iz detinjstva
Kada nas u nekoj prilici izvesna situacija emocionalno potrese, tu se događa rezonanca sa nečim već doživljenim što nismo (do kraja) razrešili, nego je, po gore opisanom načinu, ostalo zabeleženo kao “emocionalno sećanje”. Ono što se pri tome aktivira je engram, promena u neuronima mozga nastala kao posledica određenih (emocionalnih) nadražaja. Umesto da potisnemo i prosto idemo dalje, možemo da “uhvatimo tu nit” na koju nam ukazuje emocija i pratimo je da vidimo dokle će nas dovesti. Konkretnije, utonete na čas u to emocionalno stanje koje se sad pred Vama ukazuje (hm, obično u momentu odreagujemo u afektu i nismo u stanju da odmah vršimo ovu istragu, ali nije strašno, kad prođe vrhunac situacije i nađemo neki mir, možemo da se vratimo u sećanju u to emocionalno stanje i pitamo se “šta ono bi?”…). Sa iskrenom znatiželjom i u potrazi za Vašom ličnom istinom, i kad ste “seli” tu dobro, u tu emociju, pitate se “odakle mi je ovo poznato? na šta mi ovo liči, što sam nekada ranije, možda nekada davno, već okusio, već proživeo?“.
Ukoliko ste spremni na odgovor, odgovor će stići, nemojte uopšte da sumnjate. Ako ste racionalniji tip, možda malo skeptični, to Vaše “sumnjičavo iščekivanje” može da blokira Vaše sećanje. Tako da, nemojte da se auto-sabotirate.
U ovom traganju možete doći do drugih situacijâ od pre malo vremena ili samo nekoliko godinâ, u kom slučaju preporučujem da nastavite “putovanje” u prošlost, a poželjno je da stignete do doba Vašeg detinjstva. Tražite kontekst: gde ste, sa kim i koliko imate godina u tom trenutku. Preporuka je da sebi govorite o ovom događaju u sadašnjem vremenu, jer tada bolje oživljavate sećanje. Sledeće pitanje je: u toj verovatno nerijatnoj situaciji, kada ste se osećali možda napadnuti ili da Vas neko od odraslih nije odbranio, a trebalo je, koje ste (nesvesno) uverenje mogli sebi da uvrežite u tom trenutku, kao malo dete?
Stara rana Vas je pozvala, zvečeći kroz godine, strpljivo pokušavajući da dozove Vašu pažnju, ne bi li ste je pogledali, prigrlili, stavili melem i zalečili. Nije ona badava toliku energiju, trud i vreme uložila da biste Vi danas uzeli pilulu da ne osetite bol, da utrnete emociju. Pridajte joj važnost koju ona zaslužuje.
Pošto ste sad odrasla osoba, možete da shvatite celokupni kontekst te primarne scene rane iz Vašeg detinjstva, možete da razumete zašto Vaš roditelj u datom trenutku nije odreagovao kako biste Vi kao dete tada bili voleli da jeste, ili čak nije ni mogao, ili nije umeo da odreaguje. Ako Vam na prvi pogled to ipak nije jasno, uzmite u obzir širi kontekst života Vašeg roditelja u tom trenutku. Vrlo je verovatno da ćete ga razumeti iz pozicije odrasle osobe koja ste danas.
Do ovog momenta možete da sagledate zašto ste tu gde ste. Da se ta današnja Vaša neugodna situacija nije za džabe pojavila, nego ju je, mogli bismo čak tako reći, Vaša stara rana iscenirala da bi doprla do Vas, da je zalečite, pre nego što nataložite još koju lopatu potisnutih emocijâ i tako povećate sebi rizik od neželjenih oboljenjâ.
Ovde je sad poželjno obaviti neki ritual oslobađanja emocije, sad kad znamo odakle potiče, kao i reformulisanja pogrešnog uverenja, tj. brisanje tog starog pogrešnog, koje je u Vama do danas radilo, i sađenje novog, zdravijeg i konstruktivnog.
Detektovanje stare rane: gestacija
Ponekad u ovom traganju “od kada osećam ovakvu emociju?” nas dovodi do odgovora: “oduvek!”. Tu treba biti iskren, ne nasedati na nestrpljivost u kopanju za konkretnim sećanjem. No, ako je zaista osećaj “oduvek”, onda ste moguće tu emociju doneli na svet već pri svom rođenju, odnosno, možda je ona u Vas posejana dok ste bili u majčinom stomaku. To se događa kada je naša majka doživela neki emocionalni stres dok je bila trudna sa nama, koji smo mi upili u sebe plutajući po njenoj utrobi zatreptaloj od emocije.
Kada je rana još starija: naši preci
Neke naše rane su se začele u našem detinjstvu. Neke u našoj gestaciji. A neke potiču iz transgeneracijskog, od naših predaka. U ovom poslednjem slučaju rana se uvek takođe pojavi u našem životu. U zavisnosti od vrste rane, transgeneracijska rana može se pojaviti već u našem detinjstvu, ili tek kad za nju dođe “pravo vreme”. (Ovde se ponekad događa sindrom godišnjice.) Svrha tog njenog pojavljivanja u našem životu je opet isceljenje, ali sada “višedimenziono”, isceljenje klana. Dakle, ne samo moje individualno, nego razrešavam priču za moje pretke, u njihovu slavu, za sebe, i za moje potomstvo. (Samo pazimo da ne upadnemo u duhovnu gordost!) Odatle se bolje razume ono “bez korena nema krila” od Bertolda Ulsamera. Jer jedino dubinskim sagledavanjem, dakle kad duhovnim poglednom dosegnemo do naših predaka, možemo da odgonetnemo određene lične konflikte (koji nisu samo naši lični).
Još starija prošlost: prošli životi(?)
Ovom dimenzijom sam se najmanje bavila. Slažem se sa Olgom Gil da imamo sasvim dovoljno materijala kojim da se pozabavimo sa našim sopstvenim životom i transgeneracijskim, pa mi čeprkanje po još starijim začecima ne deluje kao neophodno. Štaviše, bojim se da može da predstavlja beg za one koji ne mogu da se suoče sa “nižim spratovima”, koji su mnogo opipljiviji, a time i više “gorući”.
No, ideja je da, ako ste u nekom prethodnom životu pretrpeli neki veliki stres, Vi to projavljujete neizbežno u narednim životima, dok tu stvar ne razrešite. Dakle, što starije poreklo rane, to se ona pojavljuje na više narednih nivôa.
X-y-z ose
Pošto sam matematičar, ove razne nivoe porekla ranâ ja vizuelizujem osama koordinatnog sistema. Naš sopstveni život simbolizujem x-osom, koordinatni početak predstavlja naše rađanje (začeće, gestaciju), y-osa naše pretke po krvi, a z-osa prošle živote. Pošto se z-osom ne bavim, ostatak je dovoljno da predstavimo u ravni. A zašto rađanje vidim u koordinatnom početku? Zato što se kaže da je naše rađanje najtraumatskije iskustvo, više od smrti. Štaviše, da rađanje, odnosno pre bih rekla začeće, je jedna vrsta filtera ili levka, kroz koji prolazi onaj jedinstveni odabir kombinacije osobinâ i nerešenih konflikatâ koje možemo da nasledimo od naše majke i oca. Tako da začeće, gestaciju i rađanje vidim kao izvesni big bang koji se događa u centru koordinatnog sistema, oko “pozitivne nule”.
Nisam tikva bez korena 
5 thoughts on “Oživljavanje starih rana”