(detinjstvo, gestacija, preci, (prošli životi?))

Svi mi imamo situacije u kojima osećamo emocije sa kojima ne znamo kako da se nosimo. Da bismo išli dalje, najčešće ih potiskujemo, a ako nam baš ne daju mira i žešće nas uznemiravaju, razvijamo adikcije. (Ne brinite, adikcije nisu samo kocka, alkohol, droga, nego i emocionalna zavisnost, koju često i ne poimamo, zavisnost o društvenim mrežama, da navedem neke.)

Školsko je gradivo, ali je važno imati to na umu: pet osnovnih emocija (radost, tuga, bes, strah, gađenje) su psiho-fiziološke reakcije, pri kojima se organizuju odgovori naših bioloških sistema kako bi nas pripremili na najadekvatnije delanje kao odgovor na spoljni stimulans. Imaju čak i ulogu u preživljavanju: strah nas priprema da bežimo, napadnemo ili ostanemo paralisani pri smrtnoj opasnosti, bes da se borimo, gađenje da se ne otrujemo pokvarenom hranom. Da podsetimo, sâma reč emocija dolazi od prefiksa “e/ex” sa značenjem “iz, od”, i latinskog glagola “movere”=kretati se, pa u celosti znači da nas emocija pokreće iz dosadašnjeg u jedno novo stanje. Dakle, emocija je dobrodošla, jer je psiho-fiziološki signal da se nešto važno oko nas događa i da treba nešto da preduzmemo tim povodom.

Ukoliko emociju ne “proživimo”, ne pustimo je da “prođe kroz naše telo”, nego je potiskujemo, a time i negiramo, ona ostaje učaurena u našem telu kao memorijski zapis. Zamislite koliko “neproživljenih” emocijâ nosimo u sebi od naših najranijih dana. A tek koliko takvih naslaga kao odrasli svakodnevno revnosno nanosimo u sebe. Ova narastajuća količina memorijskih zapisa menja molekularne strukture, na hemijskom nivou, naše unutrašnje organe, i kad dostigne određenu meru dovodi do oboljenjâ. Zato je naša emocionalna higijena neophodna i naša primarna odgovornost. A istinsko isceljenje nastaje kada oslobodimo naše telo tih učaurenih emocijâ. U tom smislu je pažljivo povezivanje sa emocijom, njeno ponovno proživljavanje u ljubavnom i brižno čuvanom i vođenom kontekstu od neprocenjivog značaja, kako bismo ne samo uspeli da povratimo emocionalno stabilno stanje, nego i da oslobodimo tu emociju, pretvarajući je u pozitivnu i stravarlačku energiju.

Primer: od učaurene emocije do oboljenja

Jedan meni veoma slikovit primer kako neproživljena emocija može da dovede do povećanja krvnog pritiska, o kom su pisali Thorwald Dethlefsen i Rüdiger Dahlke u svojoj knjizi “Bolest kao put”, je sledeći. Zamislite da Vas nešto izuzetno izrevoltira, razbesni, da biste najradije burno odreagovali, nešto ili nekoga “pukli”. Ali Vi niste tip koji iskazuje bes. Vi sebi bes ne dozvoljavate. Vi ga potiskujete. On je i društveno loše viđen, što je najverovatnije i dovelo do toga da ga sebi tradicionalno ne dozvoljavate. (Tj. da ga sebi nije dozvoljavao neko od Vaših roditeljâ i Vi ste to do njega pokupili, ili ste naprotiv razvili Vašu strategiju kao suprotnost njegovoj…) Ali šta se u Vašem organizmu događa kada proživljavate ovu situaciju i kada u suštini iznutra besnite? U Vama “uzavri krv”, jače zalupa srce, jer ste poput hijene koja se sprema na skok. Ali Vi sebi taj skok ne dozvolite, Vi ste ga blokirali. I onda svo to zahuktavanje Vašeg organizma na fizičko delanje, na fizičku reakciju, bude ugušeno. Rezultat je da Vaša uzavrela krv nesrazmerno lupa o sopstvene krvne zidove. Njeni “krici” ostaju nečuveni i prigušeni u Vašim venama, umesto da ste rascopali to nešto napolju. I tako ko zna po koliko puta tokom Vašeg života, jer to je Vaš modus operandi u ovakvim situacijama. Rezultanta ovih manjih rezultatâ je povećanje krvnog pritiska nakon određenog niza godina.

Kako može bilo ko od nas u bilo kom trenutku da bude na tragu poruke o našoj staroj rani koja se krije iza našeg emocionalnog stanja?

Mehanizam je sledeći, koji svako od nas može da prati, samo je potrebno uvežbavanje.

Detektovanje stare rane: iz detinjstva

Kada nas u nekoj prilici izvesna situacija emocionalno potrese, tu se događa rezonanca sa nečim već doživljenim što nismo (do kraja) razrešili, nego je, po gore opisanom načinu, ostalo zabeleženo kao “emocionalno sećanje”. Ono što se pri tome aktivira je engram, promena u neuronima mozga nastala kao posledica određenih (emocionalnih) nadražaja. Umesto da potisnemo i prosto idemo dalje, možemo da “uhvatimo tu nit” na koju nam ukazuje emocija i pratimo je da vidimo dokle će nas dovesti. Konkretnije, utonete na čas u to emocionalno stanje koje se sad pred Vama ukazuje (hm, obično u momentu odreagujemo u afektu i nismo u stanju da odmah vršimo ovu istragu, ali nije strašno, kad prođe vrhunac situacije i nađemo neki mir, možemo da se vratimo u sećanju u to emocionalno stanje i pitamo se “šta ono bi?”…). Sa iskrenom znatiželjom i u potrazi za Vašom ličnom istinom, i kad ste “seli” tu dobro, u tu emociju, pitate se “odakle mi je ovo poznato? na šta mi ovo liči, što sam nekada ranije, možda nekada davno, već okusio, već proživeo?“.

Ukoliko ste spremni na odgovor, odgovor će stići, nemojte uopšte da sumnjate. Ako ste racionalniji tip, možda malo skeptični, to Vaše “sumnjičavo iščekivanje” može da blokira Vaše sećanje. Tako da, nemojte da se auto-sabotirate.

U ovom traganju možete doći do drugih situacijâ od pre malo vremena ili samo nekoliko godinâ, u kom slučaju preporučujem da nastavite “putovanje” u prošlost, a poželjno je da stignete do doba Vašeg detinjstva. Tražite kontekst: gde ste, sa kim i koliko imate godina u tom trenutku. Preporuka je da sebi govorite o ovom događaju u sadašnjem vremenu, jer tada bolje oživljavate sećanje. Sledeće pitanje je: u toj verovatno nerijatnoj situaciji, kada ste se osećali možda napadnuti ili da Vas neko od odraslih nije odbranio, a trebalo je, koje ste (nesvesno) uverenje mogli sebi da uvrežite u tom trenutku, kao malo dete?

Stara rana Vas je pozvala, zvečeći kroz godine, strpljivo pokušavajući da dozove Vašu pažnju, ne bi li ste je pogledali, prigrlili, stavili melem i zalečili. Nije ona badava toliku energiju, trud i vreme uložila da biste Vi danas uzeli pilulu da ne osetite bol, da utrnete emociju. Pridajte joj važnost koju ona zaslužuje.

Pošto ste sad odrasla osoba, možete da shvatite celokupni kontekst te primarne scene rane iz Vašeg detinjstva, možete da razumete zašto Vaš roditelj u datom trenutku nije odreagovao kako biste Vi kao dete tada bili voleli da jeste, ili čak nije ni mogao, ili nije umeo da odreaguje. Ako Vam na prvi pogled to ipak nije jasno, uzmite u obzir širi kontekst života Vašeg roditelja u tom trenutku. Vrlo je verovatno da ćete ga razumeti iz pozicije odrasle osobe koja ste danas.

Do ovog momenta možete da sagledate zašto ste tu gde ste. Da se ta današnja Vaša neugodna situacija nije za džabe pojavila, nego ju je, mogli bismo čak tako reći, Vaša stara rana iscenirala da bi doprla do Vas, da je zalečite, pre nego što nataložite još koju lopatu potisnutih emocijâ i tako povećate sebi rizik od neželjenih oboljenjâ.

Ovde je sad poželjno obaviti neki ritual oslobađanja emocije, sad kad znamo odakle potiče, kao i reformulisanja pogrešnog uverenja, tj. brisanje tog starog pogrešnog, koje je u Vama do danas radilo, i sađenje novog, zdravijeg i konstruktivnog.

Detektovanje stare rane: gestacija

Ponekad u ovom traganju “od kada osećam ovakvu emociju?” nas dovodi do odgovora: “oduvek!”. Tu treba biti iskren, ne nasedati na nestrpljivost u kopanju za konkretnim sećanjem. No, ako je zaista osećaj “oduvek”, onda ste moguće tu emociju doneli na svet već pri svom rođenju, odnosno, možda je ona u Vas posejana dok ste bili u majčinom stomaku. To se događa kada je naša majka doživela neki emocionalni stres dok je bila trudna sa nama, koji smo mi upili u sebe plutajući po njenoj utrobi zatreptaloj od emocije.

Kada je rana još starija: naši preci

Neke naše rane su se začele u našem detinjstvu. Neke u našoj gestaciji. A neke potiču iz transgeneracijskog, od naših predaka. U ovom poslednjem slučaju rana se uvek takođe pojavi u našem životu. U zavisnosti od vrste rane, transgeneracijska rana može se pojaviti već u našem detinjstvu, ili tek kad za nju dođe “pravo vreme”. (Ovde se ponekad događa sindrom godišnjice.) Svrha tog njenog pojavljivanja u našem životu je opet isceljenje, ali sada “višedimenziono”, isceljenje klana. Dakle, ne samo moje individualno, nego razrešavam priču za moje pretke, u njihovu slavu, za sebe, i za moje potomstvo. (Samo pazimo da ne upadnemo u duhovnu gordost!) Odatle se bolje razume ono “bez korena nema krila” od Bertolda Ulsamera. Jer jedino dubinskim sagledavanjem, dakle kad duhovnim poglednom dosegnemo do naših predaka, možemo da odgonetnemo određene lične konflikte (koji nisu samo naši lični).

Još starija prošlost: prošli životi(?)

Ovom dimenzijom sam se najmanje bavila. Slažem se sa Olgom Gil da imamo sasvim dovoljno materijala kojim da se pozabavimo sa našim sopstvenim životom i transgeneracijskim, pa mi čeprkanje po još starijim začecima ne deluje kao neophodno. Štaviše, bojim se da može da predstavlja beg za one koji ne mogu da se suoče sa “nižim spratovima”, koji su mnogo opipljiviji, a time i više “gorući”.

No, ideja je da, ako ste u nekom prethodnom životu pretrpeli neki veliki stres, Vi to projavljujete neizbežno u narednim životima, dok tu stvar ne razrešite. Dakle, što starije poreklo rane, to se ona pojavljuje na više narednih nivôa.

X-y-z ose

Pošto sam matematičar, ove razne nivoe porekla ranâ ja vizuelizujem osama koordinatnog sistema. Naš sopstveni život simbolizujem x-osom, koordinatni početak predstavlja naše rađanje (začeće, gestaciju), y-osa naše pretke po krvi, a z-osa prošle živote. Pošto se z-osom ne bavim, ostatak je dovoljno da predstavimo u ravni. A zašto rađanje vidim u koordinatnom početku? Zato što se kaže da je naše rađanje najtraumatskije iskustvo, više od smrti. Štaviše, da rađanje, odnosno pre bih rekla začeće, je jedna vrsta filtera ili levka, kroz koji prolazi onaj jedinstveni odabir kombinacije osobinâ i nerešenih konflikatâ koje možemo da nasledimo od naše majke i oca. Tako da začeće, gestaciju i rađanje vidim kao izvesni big bang koji se događa u centru koordinatnog sistema, oko “pozitivne nule”.

Starije sestre često nose teret da treba da budu uzor za mlađe, za one koji dolaze posle njih. Često pomažu roditeljima u brizi o mlađima, bilo da to roditelji od njih traže, bilo da spontano pribegavaju ka tome. Sa jedne strane, ovo im daje izvesni autoritet u odnosu na mlađe, kao i tendenciju da smatraju da su uvek u pravu, da je njihov način razmišljanja, ili kako nešto rade, ispravan. Sa druge strane, na ovaj način prerano osećaju odgovornost zbog svega ovoga, koja im u stvari ne pripada, i počinju da doživljavaju presiju da treba da budu savršene.

Iz različitog spleta okolnosti, da li da bi sebi olakšale pomenutu presiju i teret, ili možda imaju nekakav konflikt sa mamom u odnosu na mlađeg brata ili sestru, u nekim slučajevima one mogu da začikuju mlađeg, da mu govore da je šeprtlja ili slične stvari. U zavisnosti od prirode i “jedinstvene kombinacije transgeneracijskog materijala” koji nosi, ovo mlađe može da se pobuni, ili da pasivno posustane. U ovom drugom slučaju pomenuta zadirkivanja će u mlađem detetu pripomoći da stvori sliku o sebi da je nesposobno.

Ovo je sve prirodno, dok smo mali.

Međutim, kada odrastemo, često se ove dinamike zadrže. Moguće je da mlađa sestra na neki način, nesvesno, očekuje odobravanje ili čak dozvolu od starije za neke stvari koje bi htela da uradi, iako su sada već obe odrasle osobe i ovakvo ponašanje nije više prirodno.

Prilikom odrastanja, obe sestre treba da izvrše unutarnje pokrete otpuštanja dotadašnjih uloga: starija više ne treba da oseća odgovornost brige za mlađu na dosadašnji način, i može da revidira u sebi tendenciju na perfekcionizam, a mlađa ne treba da i dalje iščekuje dozvolu ili “blagoslov” starije, i treba da poradi na uverenjima koje je eventualno izgradila iz pozicije mlađe (kao na primer, “nesposobna sam”). No, često mi ne otpustimo ove naše stare uloge i one prerastaju u nezdrave šeme ponašanja, koje projektujemo i u naše druge odnose.

U ovakvom slučaju, za stariju sestru je oslobađajuća vest da je vreme da otpusti teret te brige za mlađu, a za mlađu da više ne treba da očekuje dozvolu ni od mame, ni od starije sestre (jer je odrasla). No, mlađa sestra sada treba sâma sebi da dâ dozvolu da čini ono što želi, što u stvari često i nije lako za njih: treba rizikovati da se pogreši, da se ne bude u pravu (a plus ne želimo likovanje starije sestre jer je “opet bila u pravu”). A i starijoj sestri, koja je navikla da “se brine o mlađoj”, nije lako da tek tako preda tu svoju ulogu “brižne”, one koja deli savete (i na kraju kontroliše…), jer je na bazi pozicije “prve u sistemu” u liniji dece, izgradila svoj identitet. A bilo bi joj dobro da otpusti ove svoje uloge, jer osim mlađoj sestri, ovakvo njeno ponašanje može da zasmeta i drugim osobama, na koje ga projektuje.

Nekad mi kao mlađe sestre (naravno nesvesno) očekujemo da starija sestra učini neki potez, koji u stvari mi želimo da damo. Ali osećamo da nemamo dozvolu da to uradimo ako to nije pre uradila starija sestra. Ako bismo to učinile pre njih, osećale bismo krivicu. Ovo je zato što još uvek nismo dale sebi dozvolu da postanemo odrasle, da ne zavisimo više od pozicije koju zauzimamo u sistemu iz kojeg potičemo. (A ukoliko još nosimo pomenuto blokirajuće uverenje o svojoj nesposobnosti, ono podupire naše nedavanje dozvole sâmima sebi.) Na ovaj način na kraju sâme sebe sabotiramo.

Iz ovoga često može da se pokrene to da, premeštajući ovu priču na druge osobe, drugima dajete savete da urade nešto (time oponašate stariju sestru), osećate da želite da ih ohrabrite na te neke stvari, koje u stvari Vi želite da uradite, ali se osećate nemoćno. Pa u dubini mislite “ako to uradi ta i ta osoba, onda će i meni biti lakše da to uradim”, ali biste se inače slabo usudili. Ovo je uglavnom jalov posao, jer drugome najverovatnije nije uopšte stalo do toga u vezi čega ga savetujete na način na koji je stalo Vama, i tako, ako se oslanjate na ovu strategiju, nećete ostvariti ono što ste želeli.

Ako osvestite ove stvari, razmišljajte da sada, kao odrasle osobe, Vama ne treba dozvola ni od mame i od starije sestre, nego da dozvolu za ono što osećate, želite da kažete ili uradite možete, i u stvari morate, dati sâmi sebi. Dozvolite sebi da odrastete. Dozvolite sebi da budete odrasla osoba.

Ako možete da prepoznate neke od ovih dinamika u sebi, pokušajte da otpustite stare uloge i nađete svoje ispravno mesto, prvo u sebi, a onda i posledično u sistemu.

Na ovoj stranici smo detaljnije opisali mehanizam prenošenja i projektovanja kritike i sûdova o “nesposobnom ponašanju” naučenih u detinjstvu uz starije sestru/brata ili od roditelja, kao i kako učiti da se oslobađamo ovakvih šema.

Možda sam među manje kompetentnima da nešto kažem na ovu temu, ali bih volela da podelim par stvari.

Pre svega: naš izbor partnera nije slučajan.

Partnerski odnos je odličan teren za upoznavanje nas sâmih. Stvâri u nama kojih nikada ne bismo postali svesni da ih nismo „sučelili“ sa onim preko puta.

Po rečima Helingera, “ljubav na prvi pogled”, ili uopšte kad se zaljubimo ili nas neko privuče, u stvari je “ljubav na drugi pogled”, jer su se pre svega prepoznali i privukli naši porodični sistemi.

Vi možete naći Vašeg partnera u Kini ili Južnoj Americi, ali ćete uvek u njegovom porodičnom sistemu videti ogledalo svoga. Uključujući i dno sistema: ako ste naučili na neke šeme odnosa u sopstvenoj kući, naći ćete nešto od toga i kod Vašeg partnera. Na primer, ako potičete iz sistema u kome žena nije imala pravo glasa ili se na neki način osećala potčinjenom, naći ćete taj model i u njegovom sistemu. Ako ste u porodici imali manipulatora, vrlo verovatno ćete ga naći i u porodici Vašeg partnera.

Načelno, ako po nekom pitanju projavljujete emocionalni disbalans, konflikt, često će i Vašeg partnera češkati to mesto. Možete na primer da osećate da ne može da Vas privuče neko “normalan”, dobar, marljiv, primeran, ako Vi u sebi nosite neku konfliktnu informaciju, bilo iz transgeneracijskog, bilo iz sopstvenog odrastanja. Evo još par primera:

• Ako ste “mama Vašoj mami”, ili “mama mlađoj sestri”, vrlo verovatno tu matricu ponašanja nosite i u druge odnose, pa ste možda i “mama Vašem partneru” (a on sa svoje strane je verovatno bio “mamin sin”, pa je u Vama našao drugu mamu);
• Ako Vam je mama/tata bio manipulator, vrlo verovatno ćete privući partnera (tj. bićete privučeni od, odnosno međusobno ćete se privući) manipulatora;
• Ako se o deci bavila prvenstveno mama i tata tu nije mnogo “zavirivao”, pa se još mama osećala da je na njoj veliki teret, da joj je teško da se nosi sa materinstvom, sopstvenim emocijama, održavanjem kuće (uz to onim što proživljava na poslu, i možda odnosima iz njene primarne porodice), i ako je osećala da joj muž nije “nikakva” podrška, često ponavljamo taj model. Štaviše, kad pogledate preko puta, najverovatnije ćete naći sličan pejzaž u onom drugom sistemu.

Ako Vam je partner kockar ili je nasilan prema Vama, očigledno mu je potrebna pomoć. No, još važnije, na prvom mestu pomoć je potrebna Vama. Kad kažem pomoć ovde mislim na to da ima nešto u Vama što treba da se isceli. Vapi za isceljenjem. Jer da ne nosite tu neku ranu (u ovakvim slučajevima verovatno neku informaciju iz transgeneracijskog), ne bi se na Vas ni “nakačio” neko takav, vaše energije se prosto ne bi ni “primirisale”, već bi se prirodno zaobišle.

Partner je naše ogledalo. Stvari koje nam smetaju, koje nas iritiraju kod njega nam govore o nama sâmima. Ovo se javlja u dva oblika.  Smeta nam nešto ili u čemu smo isti, ali osuđujemo takvo ponašanje, ili nešto u čemu se ponašamo suprotno, pa osuđujemo to suprotno ponašanje. U oba slučaja radi se o osuđivanju, koje je ono što nas koči. A ono što osuđujemo smo posadili u našu senku. Zato svaki put kad osuđujemo imamo jasan signal da nismo na dobrom putu, tj. da tu ima nešto u nama čime treba da se pozabavimo.

Svrha sučeljavanja polova polarnosti (bilo istih ili suprotnih) je u tome da oba pola nauče da se približe sredini, da dođu u ravnotežu. Nije dobro kada pretežno prebivamo u ekstremu, suvišnosti bilo kog od polova. Ovo ne znači da u nekim situacijama ne treba da odreagujemo iz jednog od esktrema polarnosti, cilj je da uvidimo da nam je čitav spektar polarnosti koristan u različitim okolnostima.  

Ovakve situacije sučeljavanja polova polarnosti su nam odlična prilika za rad na sebi. Pošto drugoga ne možemo da promenimo, možemo  da se zapitamo: “šta je to u meni što čini da mi ovo što vidim smeta?” Ovakve situacije su zov na samoposmatranje, na poniranje u našu unutrašnjost. Kada prepoznamo to nešto u nama što se osetilo direktno pogođenim onim što smo videli spolja, uviđamo da nije drugi kriv, nego je ta stvar u meni preko drugoga pronašla način da izađe iz senke. Prestajemo da nabeđujemo krivicu na drugoga, uzimamo odgovornost  u sopstvene ruke, a drugi će osetiti olakšanje, jer ka njemu više nećemo zračiti negativnu energiju osuđivanja i iščekivanja da se promeni. Time drugi postaje slobodan da na autentičan način pronađe novi modus ponašanja po tom konkretnom pitanju.

Jedan primer

Na primer, Vi ste jako aktivni, uvek u akciji, nema odmora, možda čak sebi slabo dozvoljavate i zabavu, dok je Vaš partner u “opuštenoj varijanti”: radi svoje stvari polagano, odmara, radi stvari koje ga zabavljaju, i to Vam deluje kao previše opušteno. To Vas iritira. Besnite. Možda mu prebacujete.  A možda gutate bes i ćutite. (Kada ne govorimo ono što nam smeta i gutamo, oslabljena je grlena čakra, a potisnuti bes u ekstremnom slučaju može da se ispolji u promenama na jetri.) …

Šta Vam ova situacija govori o Vama sâmima? Očigledno ste u suprotnoj polarnosti od Vašeg partnera. Osuđujete ponašanje poput njegovog i potisnuli ste ga u svoju senku. Moguće je da ste nekada (davno) videli u svojoj bliskoj okolini da je takvo ponašanje osuđivano pa ste “nasledili” stav da je ono “negativno”. Pouka, odnosno, ono što možete da naučite od suprotnog pola i tako integrišete ovu senku je: spusti loptu, prešla si svoju sopstvenu crtu. Nešto u nama nas gura u stalnu akciju, i zapostavljamo svoje sopstvene potrebe, možda sopstvene emocije, malu devojčicu u nama…

Ovde oboje u odnosu imaju šta da nauče: Vi da usporite i odmorite i zabavite se, a drugi da “dopuni baterije”. Ali naravno, ako mu prosto kažete da se aktivira, i to sa ljutnjom, verovatno ćete proizvesti suprotni efekat. Tu nam treba asertivnost da izrazimo na emocionalno zdrav način ono što nas tišti. Ali mi verovatno to nemamo, jer bismo inače odavno već sredili taj konflikt i ne bismo sad ni pričali o njemu. Dakle, ono što mi stvarno možemo  i treba da uradimo je da poradimo na svom delu kolača: zastani, oslušni se, dozvoli sebi odmora i užitka. I treniraj asertivnost.

Drugi primer

Ako ste Vi dobrica a supruga je otrovnica, šta Vam ona (tj. veza s takvom ženom) pokazuje? Ona je suprotna od Vas, izražava agresivnost, a Vi sebi zabranjujete da je ispoljite. Kako je do ovoga došlo? Model otrovnice Vam je najverovatnije odavno vrlo dobro poznat. (Kakva Vam je bila mama? Ili tata? Možda ćete na prvu loptu reči “ne, ma kakvi!” Porazmislite malo detaljnije.)

Kada smo u svom bliskom okruženju imali nekakav lik “otrovnice”, vrlo verovatno smo osudili takvo ponašanje i otišli u suprotnu krajnost: “nikad neću biti agresivan” zarekli ste se i “loše je biti agresivan” je jedno od uverenja koje ste možda tada u sebe posejali. Međutim, kao što rekosmo, ceo spektar intenziteta svih osobina je koristan u različitim momentima, čak i ekstremni, a štetno je prebivati u ekstremnom polu pretežni deo vremena. Tako sve one osobine koje osuđujemo bi nam bilo korisno da integrišemo, u smislu da ih prihvatimo i dozvolimo sebi da ih ispoljimo u pogodnoj meri u situaciji koja to od nas iziskuje. 

Kako “raditi u sebi” konflikt s partnerom 

Dakle, pre nego što okrivimo drugoga, u ovom slučaju partnera, za njegovo ponašanje, treba da se zapitamo “šta je to u meni što me je dovelo u ovu situaciju?”

Za mnoge stvari kroz koje prolazimo razlog, ali i svrhu, možemo da nađemo u našem porodičnom stablu, među našim precima, korenima, u onome što su oni proživljavali. Ponavljamo izvesne šeme, ali i doživljavamo nove probleme, da bismo transformisali neko “nasleđeno” uverenje i delali na zdraviji, “ekološkiji” način. Živimo u drugom dobu i u drugačijim okolnostima, ponavljanje iskustva nekog pretka ne mora da bude bukvalno, ali je energija “konflikta” ista.   

Cele ove dinamike najčešće uopšte nismo svesni. Mislimo jednostavno: “Jadna baka…”, kao da je to bila njena individualna sudbina, i: “Bože moj, ja sam druga ličnost, ono što se njoj dogodilo nema veze sa mnom”. Ali, kao što je celina mnogo više nego skupina njenih elemenata, tako mi, kao izdanci naših korenova, našeg porodičnog stabla, nosimo u sebi (velikim delom na nesvesnom nivou) impregniranu memoriju njihovih radosti, patnji, onoga što je u njima emocionalno ostavilo dubokog traga, i doživljavamo svet oko nas i proživljavamo naša iskustva iz ovog polaznog materijala. Ako smo “svi mi udovi jednoga tela”, mnogo smo više čestice jednoga istoga tkiva, tkiva našeg porodičnog sistema, i to ne smemo da izgubimo iz vida. (Otuda ne čudi da u nekim afričkim kulturama poštuju kult predaka…)

Pitanje predaka naravno nije jedini faktor koji odredjuje začeće naših emotivnih konflikata. Tu je i period gestacije (mamina trudnoća sa nama), tj. mamino emocionalno stanje dok je bila trudna sa nama, i naše detinjstvo, emocionalna klima u kojoj smo odrastali. Ali ukoliko neke informacije (emocionalne memorije) već “silaze” niz porodično stablo do naših roditelja, ili su se začele u našim roditeljima, a nisu bile “zalečene, transformisane” i silaze do nas, onda se i u našem ličnom iskustvu manifestuje taj isti emocionalni konflikt. Tj. ako ne dođe do razrešenja, konflikt se manifestuje i u narednoj generaciji. Ovo može biti u obliku ponavljanja, kompenzacije (naizgled suprotna manifestacija) ili reparacije (kada se nadomešta iskustvo pređašnje generacije). To je ono kada mi najčešće i ne povežemo da je naše iskustvo praktično ponavaljanje onoga što se dogodilo mami/tati, ili da je upravo suprotno tome. Ovo poslednje se ne događa “slučajno”, već upravo da bi se kompenzovalo iskustvo pređašnje generacije, što obično biva prelaskom u suprotni ekstrem polarnosti.

Ponoviti iskustvo konflikta, isto kao i imati iskustvo u kojem kompenzujemo nešto od našeg pretka, i pri tome osećamo nelagodu, stres, tj. da nismo u miru sa tom situacijom, je pokazatelj da smo i dalje u konfliktu, da on nije prevaziđen. A svaki konflikt, kao kakva voda u nekoj prsloj cevi, traži da se razreši, produbljuje sebi put, ponavlja se u narednim generacijama, dok ne dođe do konačnog razrešenja, tj. dok ne izađe na površinu kako bi neko video i uzeo na sebe da sanira tu naprslinu.

Ukoliko te emocionalne rane predaka budu posebno žestoke, i naredna ili narednih par generacija ne uspeju da preobzraze tu patnju, taj konflikt, onda se u nekoj narednoj generaciji  (neki kažu da ovi ciklusi idu do četvrte generacije) manifestuju ozbiljnija mentalna ili fizička oboljenja. Ovo se često ispolji kod male dece, tako da se i često potomstvo kroz tu granu stabla sa tom obolelom osobom završi. Onda su ti malecki poput anđela koji su na sebe preuzeli “da se kola na njima prelome”, da se preko te bolesti žrtvuju kako bi se “poništio”, razrešio taj bremen koji je porodično stablo s mukom prebacivalo sa jednih na pleća naredne generacije. U nekim slučajevima se ustanove i prâve “porodične tajne” koje sistem vrlo predano čuva, zataškava. Ali kao protivteža tom naporu zataškavanja negde u klanu će se pojaviti jedinka koja će manifestovati psihička obolenja, i što više klan zateže svoju tajnu, to ovaj više “puca po šavovima”.

Primer ponavljanja

Ovo je najočiglednije, na primer, brak tvojih rotditeja je bio nategnut, i majka i otac su se mučuli u toj vezi, ali ni jedno ni drugo nisu odlučili da se rastanu. Mada možda naizgled imaš sasvim drugačijeg partnera i odnos nego što je to bio slučaj sa tvojima, ni tebi ni tvom partneru nije prijatno u vašoj vezi, ali oboje odlučujete da ostanete zajedno.

Ili: dete si razvedenih roditelja i učiniš nesrećni izbor sopstvenog partnera, najradije bi se razveo, a možda to i ušiniš.

U oba ova slučaja ponovimo neku stresnu priču naših predaka, roditelja, jer je cilj sistema da taj konflikt prevaziđe. U prvom slučaju to bi se moglo postići tako što ćeš smoći hrabrosti da se razvedeš iz veze koja te guši i koči da napreduješ kao slobodna ličnost, i da budeš miran i srećan sa takvom odlukom. U drugom, nije cilj ostati u vezi koja je nezdrava, dakle ako treba razvesti se, ali da se nešto nauči iz tog pogrešnog izbora partnera. Treba videti šta je to bilo što je bio konflikt među mojima, i što verovatno ja ponavljam u odnosu sa mojim partnerom. Pa transformisatu tu stvar, kako nakon što se razvedem ne bih ponovo birao novog partnera naizgled sasvim drugačijeg, ali sa kojim će mi se ponoviti isti tip konflikta.

Primer kompenzacije

Neki muškarac u Vašoj porodici (otac, deda) je bio nasilan, bilo verbalno, psihološki ili fizički. (Može i da on to nije bio, ali da je za nesvesno nekog pretka iz sistema ponašanje ovog oca doživljavano i tumačeno kao nasilno.  Ovo se događa na primer kada majka umre na porođaju: za nesvesno sistema može da ostane stav “ovo je krivicom muža, da nije bilo do njega, ne bi ona sada umrla”. Ovo uverenje nasleđuje ženska čeljad, i može da se ispolji kao nekakav vid mržnje prema muškarcima, a ovakva sudbina umrle majke ostavlja duboke tragove u nesvesnom njenih ženskim potomkinja. Mogući budući konflikti ovih potomkinja su teškoće da nađe stabilnog partnera ili da zatrudni.) Da kompenzujete Vi birate partnera koji ni mrava ne bi zgazio. Kada odemo u suprotni ekstrem radi kompenzacije, da bismo izbegli patnju, obično naiđemo na drugi problem. Na primer, vremenom će Vam baš ta njegova mirnoća zasmetati, poželećete da je delotvorniji, pa će Vam to postati novi problem na koji ćete se žaliti.

Da bismo došli u ravnotežu, potrebno je da usvojimo oba pola polarnosti kod onoga što je vezano za našu ranu, da integrišemo te polove. Agresivnost ili nasilnost su poželjne kada smo u situaciji kada treba da se odbranimo, ali su naravno loše van tako nekog konteksta i kada pređu u redovnu crtu ponašanja. Kada integrišemo polove polarnosti, onda nećemo pribegavati nikakvom određenom izboru partnera vezano za tu polarnost. Odnosno, imaćemo asertivan odgovor na bilo koji pol polarnosti koji se prikaže u našoj postojećoj vezi i neće nam predstavljati problem.

Drugi primer kompenzacije može biti ako je brak tvojih roditelja bio težak i ti si još kao mali patio rastući u takvoj klimi, i gledajući kako tvoja majka ili otac pate. Da kompenzuješ, odlučiš da se ne udaješ/ne ženiš. Ali nisi u miru sa time, iznutra patiš u takvoj okolnosti.

Primer reparacije (nadomeštanja)

Često repariramo kroz izbor naših profesijâ. Ako je moj roditelj ili raniji predak patio na izvestan način, mogu izabrati za profesiju neku delatnost kroz koju bih pomagao osobama koje se nalaze u tim istim situacijama, i na taj način osetim zadovoljstvo da sam drugoj duši pomogao, kad već nije bilo nekog da pomogne mom roditelju ili pretku u onome vremenu i kontekstu. Na primer, otac je emigrirao kao mali sa svojim roditeljima u drugu državu ili čak drugi kontinent. U novom podneblju nije mu bilo prijatno i osećao se usamljeno. Ja radim u centru za nezbrinutu decu istog uzrasta u kojem je moj otac doživljavao svoju teskobu. Ili, nekom pretku se dogodila velika nepravda koju mu je naneo neko. Ja radim kao policajac (da ispravim nepravdu). Zubarska profesija se može dovesti u vezu sa činjenicom da u ratu, ili uopšte kod umrlih ljudi, ukoliko je leš u lošem stanju tako da ne može da se prepozna umrla osoba, zubi kao koštani deo mogu da opstanu, pa se po njima može identifikovati leš. Tako da kod nekih zubara izbor ove profesije može da dolazi od potisnutog sećanja na pretka izgubljenog u bitki. Za lekara analogija je očigledna. Ali napominjemo: nije svaki izbor profesije obavezno vezan za minuli događaj u familiji!

I pri reparaciji kroz profesiju možemo da osetimo teskobu: ukoliko ne uvidimo da repariramo. Bez ovog uvida mi možemo da prolazimo u našem poslu kroz sličnu patnju koju je prošao naš predak. Ali ako uvidimo zašto smo na tom mestu, možemo da preobrazimo poimanje našeg poziva i da mu prionemo sa onom zdušnošću sa kojom osećamo da želimo da pomognemo pretku, u drugom vremenu, preko drugih osobâ.

Reparacijom kroz profesiju možemo da repariramo i neko naše sopstveno ranije stresno iskustvo. Devojka iz patrijarhalne porodice kojoj roditelji kao tinejdžerki nisu dozvoljavali da izlazi uveče u provod, iz straha da ne zatrudni prerano, kao odrasla radi u centru za zbrinjavanje socijalno ugroženih devojaka. Neke od njih su trudne tinejdžerke i njen je zadatak da se brine o njima kao psihološki savetnik. Ja na primer repariram pišući ovaj blog i nudeći psihološko savetovanje, iz želje da pružim drugima ono što bi mi bilo drago da sam i sâma bila saznala ili dobila pre više od dve decenije.

Pojmovi iz naslova su povezani na sledeći način. Kažemo da je drugi moje ogledalo, zato što u njemu projektujem sve ono u meni čega nisam svesna, ili što ne mogu da prihvatim, pa sam ga iz tog razloga potisnula u svoju senku. Dakle, drugi mi služi kao ogledalo da u njemu sagledam svoju senku, koju inače ne bih videla. Mnoge od stvari koje smo potisnuli u našu senku su vezane za to da smo po nekom pitanju zauzeli ekstremne pozicije polarnosti. Pod “polarnosti” ovde mislim na jednu osobinu i njena dva suprotna ekstrema, kao na primer: trošadžija – štedljivac, uvek nasmejan – stalno zabrinut, svima sve veruje – nepoverljiv, i tako dalje.  

U svakoj polarnosti nije zdravo biti ni u jednom od dva njena ekstrema, zdravo je biti u sredini, odnosno: u različitim momentima i prilikama mi je bolje da se ponašam bliže jednom ili bliže suprotnom ekstremu polarnosti. Govoriti ili misliti “ja sam to i to” ili “ja sam takav i takav” nas ukopava u jednoj fiksnoj poziciji čime se zavaravamo, jer se identifikujemo sa tom pozicijom. Ali doći će momenat kada će biti bolje da se ponašamo na sasvim drugačiji način od onoga kako tvrdimo da to (uvek) radimo. Tako da je najbolje da ništa o svojim osobinama ne tvrdimo, kako se ne bismo doveli u situaciju da bismo trebali da se demantujemo (pa da se ne bismo demantovali, “jer smo karakterni”, pribegavamo pravljenju štetnih poteza, zbog kojih posle mođemo da zažalimo). Zato je fleksibilnost u ovom smislu neophodna da bismo živeli slobodno i zdravo.

Na koji je to tačno način drugi moje ogledalo, ili kako se to projektujem u drugome?

Najčešće pričamo o projektovanju nepoželjnih kvalitetâ. Ali takođe projektujemo i poželjne: kada me drugi nečim oduševljava, u njemu vidim nešto što i sâm u sebi nosim, ali toga nisam svestan.

Projektovanje nepoželjnih kvalitetâ se događa na dva načina, a signal je da me iritira određeno ponašanje drugoga, kad me “izbacuje iz takta”. U ovakvoj prilici radi se o tome da ili:

1) drugi se ponaša isto kao i ja (u ovom slučaju kažemo da je drugi  u istoj polarnosti  kao ja), ili

2) drugi se ponaša suprotno od mene (kažemo da je u suprotnoj polarnosti, ili bolje rečeno komplementarnoj). 

Prvi slučaj je upravo ono “ne vidim brvno u oku svome, ali vidim trn u oku brata svoga”. U stvari, ovde se događa da ja kod sâmog sebe osuđujem ovakvo ponašanje.  No, umesto kritike, ove situacije možemo da iskoristimo na svoj rast, da sebe upoznamo, i ispravimo naše nekorisne obrasce ponašanja. U drugom slučaju osuđujem ponašanje drugoga, a u stvari ja ne dozvoljavam sebi nešto što drugi sebi dozvoljava, a za moje dobro bilo bi mi bolje da to činim, da sebi to nešto dozvolim. Tako je drugi i u ovom slučaju moj učitelj.

Treba biti u sredini, ili biti centriran, tako mogu lakše da idem ka jednoj ili ka drugoj strani, u zavisnoti od prilike. Na ovo se misli kad kažemo integrisati polarnosti.

Rešenje situacije kada nas neko iritira, što se javlja u gornja dva opisana slučaja, bilo bi u sledećem:

1. uvideti da radim isto ono što vidim u drugome i truditi se da izađem iz ove ekstremne pozicije, dozvoljavajući sebi da radim stvari bliže onom suprotnom ekstremu, odnosno
2. umesto da osuđujem drugoga što radi to nešto, naučiti od njega i dozvoliti sebi da pomalo činim to isto.

U oba slučaja, kad dozvolim sebi da izađem iz mog ekstrema, više mi neće smetati to ponašanje drugoga. Konkretno, u drugom slučaju, kad drugi čini to nešto (suprotno od onoga kako ja smatram da treba i to me iritira), više ga neću osuđivati, energija će se “opustiti” i drugi će osetiti ovo olakšanje (“u vibracijama”) i naš će se odnos na taj način opustiti. Ovo će drugome dozvoliti, dati prostora da bude manje “nategnut” i boljeg raspoloženja prema nama.

Ja bih u onu drugu varijantu, suprotne polarnosti, uvrstila i ljubomoru. Kad neko nešto uradi, nešto postigne ili u nečemu uspe, i u nama se javlja ljubomora, radi se o tome da bismo i mi na naš način mogli da postignemo nešto slično, ali zbog nehaja ili neverovanja u naše moći, zbog malodušnosti ili već nečeg drugog, ne ulazimo u poduhvat da to nešto ostvarimo. Pa kad vidimo da je drugi uspeo, prosto nam bude krivo, jer smo i sâmi mogli do tako nečeg doći, ali nismo. Onda nam taj drugi pokazuje da je moguće i da smo mi ti koji smo zapostavili nešto svoje. Dakle, odgovornost je na kraju naša, i kad to uvidimo, oslobađamo drugoga od tereta (da ga oblivamo negativnom energijom ljubomore).

Pre nego što okrivimo drugoga za njegovo ponašanje, treba da se zapitamo “šta je to u meni što me je dovelo u ovu situaciju?” Pre prebacivanja krivice na drugoga da bacimo najpre svetlo na “balvan u sopstvenom oku”.

Važan primer polarnosti

Kao mali si video da mama ili tata ispoljavaju bes ili agresiju, i to ti je proizvodilo patnju. Onda, na nesvesnom planu, doneseš odluku da nećeš ispoljavati bes, naprotiv odeš u drugi ekstrem: ništa ne reći i gutati. Ali pošto si potisnuo bes, u senku, on će tražiti načina da izađe na površinu, da ti se pokaže. Pa ćeš doživljavati situacije oko tebe gde neko ispolji bes, tražeći od tebe da priznaš emociju besa (isključio si je). Npr. baš tvoj sin može da ispolji bes, već kao mali, a ti ćeš se pitati otkud mu to, na šta on ima razloga da bude ljut? E, ali ti i nisi svesna koliko u sebi nosiš tu informaciju i projavljuješ “potiskivanje besa”, to malo dete oseti kao pas što oseti emocije kod ljudi, i reaguje. Tako ti on pokazuje tvoj sopstveni skriveni, potisnuti bes.
Dakle, sve emocije su dobrodošle i one imaju svoju ulogu… 

Primer ogledala: zavisnost

Ako ste izabrali partnera za kojeg se ispostavlja da je “zavisnik” (kockar, alkohol, opijati), iskoristite to da ispitate u sebi sâmoj Vaše sopstvene zavisnosti. One mogu biti emocionalne, pa ih i ne prepoznajete kao zavisnosti. Jer izbor naših partnera nije slučajan, uvek govori o nama sâmima. Usredsređujući se previše na partnera možemo da previdimo stvari u kojima bi moglo biti vrlo važno da se pobrinemo za sâme sebe.

Primer projekcije: kritike koje nas žestoko pomeraju

Kada kritikujemo drugoga (što ili kako nešto radi), često radimo isto to što i ta osoba, često smo mi isti takvi samo možda u nečem drugom. I takođe često nam nije lako da nađemo u čemu smo to isti takvi. No, dovoljno je da ostavimo to pitanje otvoreno i da posmatramo šta će nam se ukazati, a budite sigurni da odgovor stiže brzo. 

Na primer, ako su Vas učestalo kritikovali kad ste bili mali kako nešto radite, ili su Vam čak možda govorili da ste smotani, možda su Vas zadirkivali, možda ste čak doživeli bullying (ponekad mlađi to doživljavaju od starijeg brata ili sestre), to utiče da stvorite sliku o sebi i uverenje da ste nesposobni. Posle se čak ponašate tako da potvrdite tu tezu, koju ste stalno iznova slušali i koja se odnosila na Vas. Ali pošto Vam svakako nije prijalo da slušate takve sudove o Vama, taj deo sebe ste verovatno potisnuli u svoju senku (“ja sam nesposoban”, “ja (nešto) ne radim dobro”). I kako to obično biva, ono što su nama radili, govorili u detinjstvu, a plus nam je smetalo, posle mi reprodukujemo i radimo to drugima, jer smo tako naučili. No, toga ne budemo svesni. Tako mi danas kritikujemo neke druge, i možda čak u sebi mislimo kako su nesposobni, kako nešto ne znaju dobro, ili su šeprtlje. E sad, pošto mi ne vidimo ovaj deo naše senke i ne vidimo šemu ponavljanja ponašanja koje smo upili u detinjstvu, onda se i nama danas događaju situacije u kojima nas neko kritikuje, tako da nas to naročito boli. (Ovde ne govorim o bilo kojoj kritici, pošto ih naravno možemo dobijati razne i ne padaju nam sve kritike jednako bolno.) To je mehanizam (života, našeg nesvesnog): projavljujemo danas takvu stvarnost koja nas poziva da izvučemo iz senke onu staru ranu i zalečimo je. I dok ne uvidimo da je to, kad nas neko tako kritikuje da nam jako smeta, u stvari nešto naše, nešto iz naše senke, onda će se ovakve neprijatne situacije, u kojima će drugi da nas kritikuje tako da ćemo pri tome dobro da patimo, ponavljati, sve dok ne izvadimo iz bunara stari trn. 

Vratila bih se na onaj deo kad mi danas kritikujemo neke druge, mislimo da su nesposobni ili šeprtlje. Ovo je naročito štetno ako je ovakav naš stav usmeren prema nama najbližima, deci ili partneru. Kao što se uostalom i začelo: počelo je u našem detinjstvu od strane roditelja ili brata ili sestre. Ovakvim našim stavom ih udaljavamo od sebe, što može da postane bolno obema stranama. I baš kao što se u nama kad smo bili mali stvorilo uverenje da smo nesposobni zato što su nam to ponavljaji, isto tako našim gestovima koji iskazuju ovakav naš stav prema našim najbližima, mi njima, iako neverbalno, ponavljamo, tj. uvek iznova šaljemo signale da to mislimo o njima. Onda se oni “oslone” na taj sud što prime od nas o sebi i nadalje svojim ponašanjem potvrđuju da su takvi kakvim ih mi oslikavamo. (Pride, ako je u pitanju Vaš partner, ni on nije slučajno upao u takvu okolnost: on sa svoje strane već nosi informaciju kojom rezonira sa vibracijom koju mu šaljete, jer ne bi se on na prvom mestu ni našao pored Vas da i on nema nešto svoje tu da reši.) Međutim, ako uspemo da ulovimo celu ovu matricu događanja, možemo da izaberemo da prestanemo da mislimo o našim najbližim na taj način, pa shodno tome da prestanemo da pravimo gestove kojima bismo pokazali takvo naše mišljenje. Ako prestanemo da emitujemo ovakve vibracije, dajemo im šansu, mogućnost da oni slobodno izaberu neko konstruktivnije ponašanje. Sa druge strane medalje: prestajući da šaljemo takve vibracije prema našem bližnjem, mi u krajnjem činimo sebi uslugu, jer prestajemo u stvari da hranimo to početno uverenje “ja sam nesposoban”, “ja (nešto) ne radim dobro” o nama sâmima. Tačnije rečeno: tek kada postanemo samilosni prema nama sâmima, kada integrišemo svoju senku (“ne umem to da uradim dobro, ok, kako bih to mogla drugačije da uradim?, ne umem sada, ali ću sigurno uspeti drugom prilikom”), i kad preinačimo štetno uverenje u shvatanje da je ljudski grešiti, da je ok da pogrešim, i da ako po koji put pogrešim to ne znači da sam “nesposoban generalno”, ukratko, kada prestanemo sebe da osuđujemo, tek onda ćemo moći da imamo razumevanje prema drugome, da ga ne osudimo kad nešto ne uradi kako mi smatramo da treba. To onda rađa uslove da više o njima ne mislimo da su nesposobni. Jer uvek: “drugi je moje ogledalo”. 

Ima još jedan način da prestanemo da šaljemo opisane štetne vibracije, koji na kraju dođe na isto. Pošto je u nama duboko uvrežen određen sud o određenom ponašanju, nije lako da jednostavno ne mislimo te kritičarske misli (o drugome, ili o sebi). U ovome pomaže da posmatramo sve ono dobro i lepo u onome o kome mislimo sa kritikom, i radujemo se tim aspektima i hvalimo ih i podstičemo u njima. Ovo upiranje pažnje u ono dobro, u pozitivno, menja frekvenciju naše energije, a onda i onoga što emitujemo ka drugome, ono što do njega stiže, i on se prepoznaje u jednoj novoj konfiguraciji u kojoj može da oseća više elana da deluje onako kako bi i sâm najradije voleo. Sve ovo isto važi za nas sâme: verovatno smo primali od naših roditelja više kritika za ono loše nego pohvala za ono dobro što smo učinili, pa nam nije “u prstima” da sagledavamo svoje pozitivne aspekte. Onda u tome treba da se vežbamo: sagledavamo ono pozitivno u nama, sve što smo do sada uspeli da ostvarimo i sve naše kvalitete. Na taj način prebacujemo pažnju sa negativno obojenih misli, niže frekvencije, na ono pozitivno, i tek tada stvaramo uslove za pozitivnije osećanje, razmišljanje i delanje. 

Još malo konkretnije. Recimo da Vašeg bližnjeg tretirate kao da je dosta mlađi nego što jeste: na primer, Vaše dete od 5 godina kao da je beba, Vaše dete od 25 kao da je adolescent, ili Vašeg partnera kao da je Vaš sin. Ovakvim Vašim ponašanjem, bilo u rečima ili gestovima koje pravite i koje oni iščitavaju, Vi ih pogubno utemeljujete u ponašanju koje nije adekvatno za njih. Ali, ma koliko da Vama izgleda nepodobno to kako se ponašaju, uložite dobru želju, otvorenost, ljubav, spremnost za sagledavanje onog dragocenog u njima, onda ćete početi da im se obraćate sa sasvim drugačijom vibracijom, koja će neumitno da ih preštima u drugačiji, konstruktivniji modus sagledavanja stvari i ponašanja. Time će obema stranama biti lepše, opašće onaj neprijatni naboj koji je visio među vama.