Žene koje „kastriraju“ muškarce

Kao što sam najavila na ovom prethodnom postu, određene situacije u prošlosti klana mogu da prouzrokuju reakcije besa žena tog klana na muškarce (na nesvesnom nivou). To može da bude ako je jedan muškarac u klanu bio nasilan, ili da je na neki način prouzrokovao patnju jedne žene u klanu, ili čak njenu smrt. Tada u nesvesnom familije ostaje uverenje da je jedna pretkinja “patila/umrla njegovom krivicom”. Sa ovakvim emocionalnim nasleđem, žene potomkinje mogu ili da izaberu nasilne partnere (ponavljaju priču), ili će, nasuprot tome, kako bi izbegle slične patnje, birati za partnere blage muškarce (“mek kao duša”, “ni mrava ne bi zgazio”).

Ove druge, samo uz blage muškarce se osećaju sigurno. I pošto nesvesno nose u memoriji mnogo ljutnje na muškarce, prema svom partneru mogu da se odnose ponekad sa manjkom poštovanja, da ga kritikuju i ne daju mu prostora da dalje raste i bude ono što jeste. Zapravo, ponekad baš ta njihova blagost postaje predmet ženinih kritika. Dakle, ista ona osobina koju su nesvesno procenile kao pozitivnu i bezbednu po njih, postaje nešto što im smeta. Ovo je tipično kada se radi o susretu sa našom senkom: ono što nas u nekom momentu privuče kod nekoga, kasnije počinje da nam dobrano smeta, ukoliko to nešto nismo integrali kod sebe.

Ukoliko se ovaj njihov emocionalni naboj ne kanališe, ne osvesti i ne transformiše, već zadobije patološke razmere, takve žene imaju toksičan odnos prema svojim muškarcima i kažemo da ih kastriraju. Ako partner ovakve žene ceni sebe, pobeći ce, otići ce tamo gde ga cene, u suprotnom biće previše mekan, sa nedovoljno muške energije. I daće još više povoda kastrirajućoj ženi da oplete po svojim kritikama i inhibišućim taktikama.  Ovaj “previše mekan muškarac” koji ostaje uz kastrirajuću ženu, vrlo verovatno je i sâm sin kastrirajuće majke.

Jednako kao svoje partnere, kastrirajuće žene mogu da sprečavaju svoje sinove da polete. Isto kao i partner, sin kastrirajuće žene će ili otići da “spase živu glavu” čim bude mogao, ili će mu faliti muške energije da razvije krila i otisne se u svoj emocionalno i ekonomski samostalan život.

Takođe ovakva majka može implicitno da “brani” svom detetu pravi kontakt, istinsku komunikaciju sa ocem. Iako može da izgleda da da sâma ćerka/sin nije zainteresovan(a) za kontakt sa ocem, pre će biti da je sâma majka prethodno učinila svoje da do razvoja njihovog kontakta i ne dođe. Jer majka je ta koja otvara put za komunikaciju deteta sa ocem. Ona taj put otvara i održava, ili ga naprotiv drži zatvorenim. 

Kao odgovor na toksična i kastrirajuća ponašanja žene i majke, kod partnera i sinova, ukoliko ne uspeju da razviju svoju zdravu emocionalnu odbranu, mogu da se razviju obrasci konzumiranja alkohola ili opijata, da ublaže agoniju kojoj su podvrgnuti, a iz koje se osećaju nemoćni da izađu.

Ovo što smo opisali kao kastrirajuću ženu ne mora da se shvati kao znak za uzbunu samo u svom maksimalnom stepenu manifestacije. Ne postoji jasno određena skala za merenje kada smo prešli crtu. Stoga svakog ko primeti kod sebe makar i blage oblike kastrirajućeg, neohrabrujućeg odnošenja prema svojim bližnjima (bilo da su u pitanju žene prema muškarcima i/ili svojoj deci, ili ne), pozivam da revidiraju svoj emocionalni prtljag ne bi li razotkrili šta ih nagoni na ove neuravnotežene poteze prema drugima. Jer, podsećam vas na ono što stalno provlačim kroz moj blog: nikad nije onaj kog imamo pred sobom pravi povod naše uzbune. On je samo glasnik na neku uzbunu koju već neko vreme latentno nosimo u sebi. Te ako je potrebno, ohrabrujem vas da se obratite pomoći kroz terapiju. Stojim vam na raspolaganju.

Kada mame „kastriraju“ svoje sinove

Osvrnuću se na dva primera kada do ovoga može doći.

Jedan je kada je neki muškarac u klanu, za nesvesno tog sistema, bio nasilan, pa žensko potomstvo na osnovu tog nekog događaja ili ponašanja kao reakciju začne i zatim interiorizuje osećaj besa na muškarce. Tada se često događa da te žene “kastriraju”  svoje partnere, ali i sinove. (Da pojasnim, kada sam ovde rekla “za nesvesno tog sistema”, mislim na situacije kada je subjektivan doživljaj u sistemu taj da je dotični muškarac bio nasilan, iako on to možda i nije bio za nekog spoljnog posmatrača. Na primer, ako je njegova supruga umrla na porođaju, za nesvesno sistema može da ostane uverenje: “njegovom odgovornošću ona je umrla”.)

Gornju konfiguraciju ću dalje razraditi na ovoj stranici.

„Mamin sin“

Drugi je primer kada je otac jednog dečaka odsutan (fizički ili emotivno), pa po dinamici sistema sin zauzima njegovo mesto pored majke (obrnute uloge). U ovakvom obrtanju uloga  za sina kažemo da je “mamin sin” (po Helingeru). Tada se obično majka veže za sina, preciznije “zakači” se za njega i “ne pušta ga”. U odsustvu svog partnera ona deli sa svojim sinom i više od onoga što joj je na duši nego što bi to bilo emocionalno zdravo.  Sin biva polako ali sugurno “upecan” u ovu mrežu, ili “usisan” i nije mu lako da se iz te pozicije izbatrga. Jer oseti lojalnost prema majci, da joj bude podrška, baš kao što je ona njemu. Samo što pri tom gubi iz vida da je ona njemu podrška po pridodi stvari, ali da nije prirodno da on njoj bude podrška, jer bi se time uzdizao na lestvici prirodnog poretka uloga u sistema. Idealno suprug, a ako ne on, bolje da to čini neki njen brat, ali svakako ne sin, jer ga time stavlja u poziciju svoga muža i time mu onemogućava da on, kada za to dođe momenat, zauzme mesto partnera neke mlađe žene u punom svom potencijalu, odnosno da bude pravi muškarac za svoju partnerku, na šta on ima prirodno pravo. Kada majke na ovaj način implicitno “kastriraju” svoje sinove, oni čak mogu da postanu alkoholičari ili depresivni (ili oboje). Na te načine utapaju, odnosno projavljuju svoju nemoć da se odupru nemani, koja ih je na sasvim neprimetan način, od momenta kojeg oni nisu ni svesni, usisavala u svoju utrobu.

U ovakvoj konfiguraciji uloga majka bi mogla da se zapita:

  • šta u njoj ju je dovelo do toga da manifestuje da njen suprug nije prisutan bilo fizički, bilo emotivno?
  • da li želi da prikuje sina uza svoje skute za ceo njegov život i time ga spreči da živi svoj život, ili bi mogla da skupi hrabrosti da ga pusti da zamahne krilima i vine se iz ovoga zatočeništva?
  • da li želi sebe za svagda da zakuca u poziciji žrtve i emocionalno nezrele osobe koja ne uzima odgovornost da rešava situacije u svom životu u sopstvene ruke?

Ali nemojmo se zavaravati: nije sva odgovornost za fiksaciju u ovim pozicijama na majci – kao i u svakom odnosu, odgovornost za to gde su je na obema stranama. Tako sin sa svoje strane može da se zapita:

  • da li želi večito da ostane “oženjen majkom”, ili će da smogne hrabrosti da se otkači od svoje dosadašnje uloge i otvori za mogućnost da svoju ljubav i podršku dâ nekoj mlađoj ženi i da bude tu za nju?
  • osim toga što zauzima mesto svoga oca u sistemu, koje mu ne priliči, na koje sve načine sprečava svoju majku da se razvija kao ličnost preuzimajući odgovornosti koje joj sleduju?
  • koliko mu je frka da “okrene mami leđa” i osnuje svoj samostalni život u kojem će mama biti samo “majka” a ne “partnerka”? Da li misli da bi osećao krivicu? Da li misli da bi ga mama osuđivala za ovakav korak? Da li ga je strah da podnese neprijatnost ovakvih misli, odnosno eventualnih osuda?

Gore sam opisala ekstremne varijante, ali česta je pojava da je “mamin sin” oženjen, ima decu ili već ima samo partnerku, ali je u suštini on i dalje “mami obećan”. Ako je i dalje „pod maminom papučom“ on se neće do kraja otvoriti u svom srcu prema svojoj partnerki. Baš kao što „tatina ćerka“ ostaje „tatina“, iako je u vezi, ili čak i majka. Jer, kao što smo rekli ovde, „tatine ćerke“ se uglavnom spajaju sa „maminim sinovima“. Kao što smo pisali na ovoj strani, događa nam se da smo i dalje vezani u većoj meri za sistem iz koga potičemo nego za naše partnere i porodice koje mi osnujemo, iz nekog nezaceljenog osećaja ugroženosti bilo našeg pripadanja sistemu iz kog potičemo, ili sâmog održanja tog sistema. [U prvom slučaju se radi npr. o tome da i dalje osećam da mi mama nije dala dovoljno ljubavi (u prevodu, ne umem danas sâma sebi da je dâm). U drugom slučaju obično jedno od roditelja je bilo odsutno tokom mog odrastanja, pa sam ja zapušavao tu rupu (a to i dalje radim).] No, naša je odgovornost da radimo na prerastanju tj. isceljivanju oba ova osećaja.

Kako odavde izaći?

Kao i uvek, prvo osvetljavajući ovakvu poziciju, konfiguraciju uloga mame i sina. Postajući svestan niza primera kada ste obavljali vašu “svetu dužnost” da budete oslonac svojoj majci, kojoj ste jadnoj bili toliko potrebni, avaj. Ili, sa druge strane, primera kada ste već kao odrasli bili poslušni svojoj mami i radili kako ona kaže, ne diferencirajući pri tom vaš lični stav. Kao u domino efektu možete sagledati sve takve protekle situacije i možete da naslutite sve moguće slične buduće situacije, ali za koje sada imate moć da ih preusmerite, odlučujući se na drugačiju reakciju, na mnogo zdraviju podršku nje i sebe. Naime, time što ćete se izmaći sa tog mesta urgentnog, momentalnog oslonca i poslušnog sina i dati vašoj majci na znanje da ćete joj od sada ostavljati prostor da ona, kao odrasla osoba, rešava svoje dileme i poteškoće.

Ovo je vaš poziv ujedno i sebi i njoj da se svako posveti ustoličavanju vaših sopstevnih uloga koje vam u sistemu priliče: sina (i partnera neke mlađe žene) i majke (žene na višem stepeniku u lestvici porodičnog poretka), po prvi put na emocionalno zdrav način.

Jedno unutrašnje putovanje: od hernije diska do nesuglasica u klanu

Mnogi bi se složili s time da je u današnje vreme sve veća pojava bolova, recimo sada konkretno, u donjem delu kičme, kao i sâme hernije diska, i da se čak možda ovi bolovi počinju javljati kod sve mlađe populacije. Obično se uzroci za ovo oboljenje pripisuju današnjem načinu života, naročito sedentarizmu, kao i odsustvu fizičkih aktivnosti kod ljudi. Međutim, od bolova u donjoj kičmi i hernije diska takođe oboljevaju sportisti ili fizički sasvim aktivni ljudi. Mada je to tako, utisak je da prethodno mišljenje preovlađuje. Budući da od karakteristike vremena u kome živimo i od vrste poslova koje radimo ne možemo mnogo daleko da pobegnemo, ovakvo tumačenje uzroka oboljenja donje kičme je pomalo rekla bih zastrašivo. Iako se u potpunosti slažem da nam je kretanje i fizička aktivnost svima potrebna, naročito što smo sve stariji, volela bih da usred ove takoreći obeshrabrujuće panorame bacim svetlo na neke sasvim druge, moguće, skrivene uzročnike, na koje se možda na našim prostorima vrlo malo ko uopšte usudi da pomisli.

Mada bi se neki složili i oko toga da su pravi uzročnici naših fizičkih oboljenja u stvari emocionalne prirode, neki nerešeni emocionalni konflikti, ponekad nam nije jasno kako da tumačimo signale našeg tela. Postoje studije „biodešifrovanja“ ili „biodekodifikacije“ fizičkih oboljenja, koja daju neke moguće smernice i okvire traganja obrazloženja emocionalnih uzroka. Ali i kad imamo pristup ovakvom priručniku, onda nam predstoji da iz mnoštva spoljašnjih događaja u našem životu, koji su prethodili pojavi oboljenja, identifikujemo onaj odgovarajući i povežemo ga sa odgovarajućom smernicom od svih zadatih za dotično oboljenje u tim biodekodirajućim rečnicima.

No, to je u stvari samo početak puta, jer, složićete se, ne bi trebalo da samo jedan spoljašnji događaj dovede do tako silne telesne patnje, kakva je bol od hernije diska. Naravno da ne. Ali, kako pričam tokom celog mog bloga: situacije koje manifestujem imaju veze sa nečim u meni, spoljašnje situacije i akteri u njima su glasnici onih osobâ u našim životima sa kojima nosimo neki nerazrešeni emocionalni konflikt. Ovo su najčešće roditelji ili braće i sestre, i konflikti potiču često još od našeg detinjstva. No, i tu ne mora da bude dno: kao što sam pisala ovde o oživljavanju starih rana, konflikt iz mog ranog detinjstva je ponekad ponavljanje nerazrešenog konflikta mog roditelja iz njegovog detinjstva, ili se koren može naći čak još dalje unazad. Dakle, spoljašnja situacija koja je prethodila mom fizičom oboljenju je detonirala neke moje emocionalne unutarnje konflikte, i potrebno je da uložim lični unutarnji trud i traganje kako bih došla do stvarnog, primarnog uzročnika mog fizičkog oboljenja. Na ovaj način je, iz mnoštva ovih enigmatičnih putanja, istkana svaka od naših emocionalno-psiho-somatskih mapa, i dužnost svakog od nas (prema nama sâmima, našoj deci, a i precima) je da ove jedinstvene i neponovljive sopstvene mape tumačimo. A ne brinite, za svaku putanju u ovom klupku već će jednom kucnuti čas, u svoje vreme…

Takođe je tačno da ćemo naći racionalna objašnjenja za bol donje kičme, često se setimo u kojim smo „nezgodnim“ pozicijama bili ili koji smo „nezgodan“ pokret učinili i koji je najverovatnije detonirao, na fizičkom nivou, povredu u kičmi. Iako osetljivosti kičme pridonose godine i mala pokretljivost, mnogo je snažan uticaj naše psihe i naših emocija na naš život, a pre toga na naše telo. Baš kao što, kako su studije pokazale, mnogo više oboljevaju ljudi koji potiču iz nefunkcionalnih porodica i nisu dobili dovoljno ljubavi u ranom detinjstvu, u odnosu na one koji su uživali emocionalno zdravo detinjstvo, tako će i emocionalna rana, identifikovana ovde konkretno za lumbalnu zonu, naplatiti svoj ceh na kičmi, nezavisno od vaših godina i od toga koliko ste fizički u formi. Dakle, apsolutno ne nameravam da kažem da jedno isključuje drugo, odnosno, ne negiram nepodobnu fizičku predispoziciju kao pogodno tlo za oboljenje kičme, ali i postojanje nepodobne fizičke predispozicije ne isključuje da imate emociolni nerazrešeni konflikt. Štaviše, rekla bih: oboje je po sredi. Ali verujem da ovo nije pitanje tipa ‘šta je starije, koka ili jaje?’, verujem da je ovde emocionalno ispred, a da se fizičko samo „podmeće“ kao opipljiv i neposredan signal. I još: dok god ne razrešimo emocionalni koren problema, medicinske sanacije će biti poput kozmetičkih zahvata da zavaraju površinu, a posle se mogu iznenada javiti novi izdanci, retrocedivi. Prevedeno na herniju: iako je zalečimo i potom budemo disciplinovani sa vežbanjem i fizičkim aktivnostima, sve dok ne razrešimo originalni emocionalni konflikt u nama, možemo da očekujemo da će nam se hernija, ili već lumbalni bolovi, vratiti.

E, dakle, da pišem o ovome ponukala me moja sopstvena hernija koja trenutno čuči između mojih vertebri L4 i L5. Zahvalna sam Bogu što mi je dao sva potrebna medicinska dostignuća i usluge na raspolaganje, te mi je magnetna rezonanca pokazala da imam herniju, inekcije i lek su mi smanjili bol, a fizikalna terapija me dodatno vraća u normalu. No, zahvaljujem se i herniji koja se pojavila da mi nešto saopšti (mora biti da je jako važno, jer je stravično bolelo!), i zahvaljujem se mom telu koje je udomilo ovog naročitog glasnika i podnosi sve ove bolove, radi mene! Ali, Bog me je takvom sazdao da ne mogu da stanem na ovome: sad mi predstoji da razumem svoje telo, da prevedem frekvencije bola, somatizacije mojih emotivnih bolova, i dešifrujem koje su to moje, najverovatnije stare, emocije koje tavore dobro priklještene negde duboko u meni, a koje su se sada aktivirale.

Pretragom raznih izvora biodekodifikacije za herniju diska između vertebri L4 i L5  našla sam mnoge formulacije. Pri traganju za našu konkretnu boljku naravno treba da imamo u vidu ono što rezonira sa nama kao i dešavanja neposredno pred (ili do 6 meseci pre) nastajanja fizičkih simptoma. U tu svrhu za moju gornju pretragu u rezimeu izdvajam sledeće rezultate:

  • teškoća sa odlučivanjem, da se donese odluka: a) zbog nedostatka fleksibilnosti u našem delanju, koje je ponekad suviše perfekcionističko, ili b) zato što čekamo podršku drugih pre nego što se odlučimo;
  • teškoća da se uvidi i prizna da nam je potrebna pomoć, strah da zatražimo ono što nam je potrebno;
  • devaluacija, odnosno, osećanje manje vrednosti (lična, na poslu, seksualna);
  • problem vezan za neku normu koji doživljavam sa devaluacijom: „nisam kao ostali“.

(Da napomenemo, često kada pretražujete različite izvore možete naići na mnoge različite mogućnosti za ono što tražite, i može vam delovati da se prepoznajete u mnogima od njih, pa zato često dignemo ruke od pretrage. Ali kada u biodekodifikaciji „nabodete“ ono pravo i uspete da povežete vaš događaj-kandidat sa vašom emocionalnom ranom iz detinjstva, po intenzitetu emocije koju osetite u tom trenutku spoznaje (rezonanca, ako do nje dođe) znaćete je li to ono što ste tražili.)

Što se mojih lumbalnih bolova tiče, meni je bilo sasvim jasno da su potekli od onog julovskog jutra kada sam podizala svog sina na zadnji deo mog bicikla. (Pritom sam bila blago zaokrenuta u struku udesno, i u momentu me jako „cimnula“  kičma u donjem delu.) To je fizički uzrok. No, pošto je mene zanimao emocionalni koren boljke, nije mi uopšte puno trebalo da povežem koji sam unutrašnji konflikt proživljavala pre tog jutra. Bilo je vezano za jednu situaciju u okviru mog posla. Počelo je da se događa tačno nedelju dana pre tog jutra pored bicikla, a emocionalno me držalo i dalje. Našla sam se u poziciji u kojoj sam morala de delujem (nisam mogla da izađem), a nisam se slagala sa onim što sam zatekla. Naime, par kolega koje visoko cenim je ovog puta, za moja shvatanja i na moje iznenađenje, pokazalo niske kriterijume. Našla sam se u čudu. Ja sam imala suprotna shvatanja i osećala sam da nisam mogla nikome u datoj situaciji da pokažem moju zatečenost i različitost stava. (Sve se ovo odigrava daleko od Srbije, da odmah razjasnim.) To se uklapa u gornje stavke: osećala sam da je oko mene prećutno postavljena jedna norma, sa kojom se ja uopšte ne slažem („nisam kao ostali“), a budući da su u njenom formiranju učestvovale kolege koje visoko cenim, osećala sam se devaluirano, manje vredno. Osećala sam da je moj stav kategorički i uzvišen (nefleksibilnost i perkecionizam) i vrlo rado sam htela “iza kulisa” da pitam kolege da mi rastumače svoj stav, ali sam smatrala da bih time pokazala slabost, pa nisam nikog ništa pitala. Grafički: bila sam priklještena između dve grupe kolegâ (dve vertebre) koje su me pritiskale sa svojom normom i očekivanjem od kojih sam ja najradije htela da pobegnem (jezgro hernije se pomerilo/rastegnulo ka ivici membrane hernije, hoteći da izađe, pritiskajući membranu i kičmeni nerv, što proizvodi nesnosni bol).

Iako sam se bila našla u čudu i iznenadio me ovakav najednom drugačiji stav mojih kolega koje cenim, shvatila sam da su imali neke svoje razloge za to i da mi samo preostaje da to prihvatim kao takvo. Odlučila sam da odradim ono što moram, a da zaubuduće znam kako stoje stvari, kako bih znala da se postavim u narednim sličnim situacijama. Dakle, nisam se osećala beznadežno i da neću moći sa tim da se nosim, niti da „ću pući“, pa pretpostavljam da se to očitava i u tome što, hvala Bogu, hernija nije pukla, nije se razlila.

Ok, i šta sad?

Dovde imam vezu između spoljašnjeg događaja u mom životu i fizičkog simptoma. Sad sledi onaj korak pri kojem situaciju koju manifestujem oko sebe treba da povežem sa unutrašnjim emotivnim konfliktom.

Pošto ne možeš sâm sebi da budeš psihoterapeut, a meni se ovo sve događa sada, trenutno, podelim ja ovaj deo moje spoznaje sa jednom prijateljicom terapeutkinjom u Urugvaju. (Sad mi dolaze Njegoševi stihovi, koje je moj voljeni pokojni otac crnogorac ponavljao dok sam odrastala: „Ak’ na brdu ko imalo stoji, više vidi no l’ onaj pod brdom.“ 🙂 ) „Kad si bila kod mene, pred povratak u Srbiju, pričale smo o tvom odnosu sa sestrom, i tvoje mame sa njenim starijim sestrama, ova situacija sa kolegama ti verovatno aktivira te nerešene konflikte devalorizacije koje ponavljate u klanu“, bile su otprilike njene reči. Plank!!! Genijalna! Pravo u metu! To sam znala po tome kako sam se osećala. Moja razrogačenost u odnosu na kolege koje sam do tada visoko cenila bila mi je, na energetskom nivou, copy-paste sluđenosti moje drage pokojne mame, dok je još bila mala devojčica, u odnosu na njene starije sestre, koje se, blaženo budi rečeno, nisu lepo odnosile prema njoj. Sigurna sam da je i ona htela bezbroj puta da pobegne iz takve njihove porodične konfiguracije, ali nije mogla, bila je mala devojčica, rasli su bez majke, u selu u Lici, tik posle Drugog Svetskog rata… (Bila je najmlađa < baš kao i ja>, i sa pozicije „male i bespomoćne“, kako se osećala, nije se usuđivala da pisne <baš kao i ja… u mom detinjstvu, a posle i u odraslom životu,  zato i donedavno pre nego što sam želela nešto da kažem u nekom okruženju koje cenim bi mi snažno zalupalo srce… >.) Ovde moje kolege koje visoko cenim mogu da se posmatraju kao neko „stariji“, neko ko je za mene autoritet u izvesnom smislu, kao što su starije sestre moje mame za nju bile autoritet.

Od momenta kad nađemo identifikaciju:

sadašnji konflikt i sadašnji akteri <–> davni konflikt i akteri iz detinjstva/preci,

ovo iz današnjice odbacimo, kao prslu ljusku jajeta, ili spoljašnju ljusku crnog luka.

I sad nam je da se suočimo sa onim što nađemo u jezgru. U mom slučaju: devalorizacija najmlađe sestre (moje mame) u odnosu na starije. Uviđam da na svojim plećima nosim njihov konflikt, na svojim plećima nosim unutarnji konflikt moje mame u odnosu na njene starije ćudljive sestre. A zbog lojalnosti roditelju (ovde majci) svakome od nas je teško da prerastemo nivo sreće i određenih kapaciteta našeg roditelja. Jer kao što Anne Ancelin Schützenberger kaže, ovakvim ponašanjem mi nesvesno odgovaramo na dvosmislene poruke naših roditelja: „Radi kao ja, ali nadasve, nemoj da radiš kao ja.“ Tj. to je kao da nam kažu „Ja sve činim za tebe, i želim da imaš uspeh u životu, ali me strah da budeš nešto više nego ja i da nas napustiš“. Zato na ovoj stranici u delu teksta sa istoimenim podnaslovom govorim o Neophodnost(i) prekršavanja lojalnosti radi rasta. E, sad je na svakome od nas da „uzme ronilačku opremu“ i zaroni u dubine sebe i dogovori se sa sobom na ovu temu…

Mnogi sad mogu reći da se u gore opisanoj mojoj situaciji jednostavno radi o problemu devalorizacije. Jeste da se radi o problemu devalorizacije, ali želim da vam kažem da nije dovoljno samo raditi na ovom spoljašnjem problemu: nije dovoljno tražiti „šta promeniti u našem razmišljanju i ponašanju da bismo prerasli devalorizaciju?“. Te tehnike ili saveti mogu pomoći u konkretnim situacijama, ali ako ne tretiraju transgeneracijski, dakle pravi koren problema, nisam sigurna da li dovode do trajnih rešenja, ili pak ostavljamo plodan teren za recidive. Naprotiv, ako posmatram iz perspektive transgeneracijskog, u nekoj sledećoj situaciji koja me stavlja na test mogu odmah da pomislim kako je u meni na nesvesnom nivou na sceni moja mama umesto mene i da njena nesigurnost želi da deluje iz mene. Pošto se radi o munjevitoj brzini našeg uma, u stanju smo da momentalno vidimo i odlučimo da biramo da se ne identifikujemo sa „mala i nemoćna“ u odnosu na „moćne nemani“, i iz ovakvog promenjenog stava će nam u momentu doći spontano neka nova drugačija ideja za akciju (koja više neće biti automatizovana reakcija iz nemoći).

Drugačije budi rečeno, kada možemo da sagledamo da smo se do sada identifikovali sa nekim pretkom, i kad vidimo da su naše akcije bile vučene, dirigovane iz izvesnog uverenje (koje i nije naše, nego je od tog pretka), tj. da je nama vladalo to uverenje, ono prestaje da to bude, od tog momenta mi više nemamo to uverenje. Počinjemo drugačije da delamo, menjamo se.

Pišem ovo dok sam i sâma u procesu, procesu traganja i isceljenja. Još uvek nisam izašla iz tunela, ali imam svetiljku koja mi uliva sigurnost. Svako ima svoj lični test, a ja se nadam da ovo što sam gore podelila može makar na nekoga da utiče da se ne zadrži samo na fizičkom nivou, koji je svima na otprilike jednak način vidljiv, već da ću ga gore ispisanim inspirisati da se ohrabri da zaroni u svoju senku i izbaci mulj napolje, jednom za svagda.

Rani prekid veze sa majkom

Ovo je tema nad temama! Na tome kakva je bila veza (povezanost) sa našom majkom se bazira veliki deo naše sigurnosti u sebe, vere u život, vere da će nam biti dobro u životu, “uzemljenje” (osećaj da mi je dobro ovde na planeti Zemlji, povezanost sa “majkom zemljom”, Pachamama-om, prva čakra), kakvu vrstu odnosa ću stvarati sa ljudima oko sebe, sa šefovima i kolegama na poslu, i na posletku u kakve ću partnerske odnose ulaziti. U zavisnosti od kvaliteta ove primarne veze psiholozi razlikuju najmanje tri tipa vezivanja: sigurni, anksiozni (oklevajući, ambivalentni) i odbacujući. Ovde ćemo istražiti kako rani prekid veze sa majkom može da utiče na njeno okrnjavanje za ceo život za ubuduće, ukoliko se u ovaj odnos na vreme ne povrati zdrava ravnoteža, a time i na sve ostale odnose koje uspostavljamo.

Negde do pete godine života dete je kao umočeno u emocionalnu sferu majke, emocije doživljava kroz nju, direktno reaguje na njene manifestacije emocija (preko izraza na licu, načina na koji diše, govori). Ukoliko je mama zabrinuta, dete može da se požali da ga zaboli stomak: ono neće umeti da vam objasni od čega, ali ako nema objektivnih fizičkih razloga za to, a Vi kao majka ste upravo neke vreme pre toga bili baš zabrinuti oko nečega i on je to mogao da vidi na Vama, možete biti prilično sigurni da ga stomak boli samo zato što Vas je video u tom stanju, pa se odmah implicitno pribojava “a, šta će biti sa mnom?”.

Dete upija i proživljava mamine emocije još od doba kada je bilo u njenom stomaku, zato je veoma važno da u trudnoći majke budu što zadovoljnije, da se ne stresiraju, da ih se ne remeti emocionalno (fizički da i ne govorimo), a svaka trauma koju trudna majka eventualno doživi biće zapisana u vidu memorije, ne samo u njenom telu, već i u njenom plodu i budućem (malom) ljudskom biću.

Od kad dođe na svet, bebi je potreban majčin dodir, kao “uzemljenje”, pristajanje (pristizanje) na ovu njoj novu planetu, potvrda da je ovde bezbedna, iako više nije unutar stomaka i maminih telesnih tečnosti. Nama je dodir, od kad smo male bebe, preko doba kad smo bili deca, pa čak i sada kao odrasli, ta potvrda: “sve je ok!”.

I sad zamislite da usled komplikacija u porođaju dete mora da ide u inkubator. Često oko mesec dana provede u toj kutiji nekad povezano na cevčice, odvojeno ne samo od majke, nego od bilo kog ljudskog dodira. Bolničari su tu, vrzmaju se po sali brinući se o tome da sve funkcioniše u redu za sve bebe, ali nema dodira, tj. vrlo retko ga ima. Imala sam blagoslov da se u mojoj situaciji nisam porodila u Srbiji, te smo suprug i ja mogli svakog dana da ulazimo u prostoriju sa inkubatorima i držimo naše majušno čedo u naručju. Po koji put tokom dana smo mu mogli dati naš dodir, koji mu je toliko bio potreban u njegovim prvim danima na ovom svetu. “Projekat Kengur” se zove u nekim zemljama ovakav pristup da majke imaju kontakt sa svojom dečicom dok su u inkubatoru, ili da u kutiju inkubatora uz bebu ostavljaju neki komad garderobe, često rukavicu, koju je majka uz sebe imala, kako bi detence moglo preko njega da oseti aromu majke, i tako implicitno dobije njen dodir kada ona nije tu uz njega. Dokazano je da se deca u inkubatorima mnogo brže oporavljaju ukoliko mogu da osete majčin dodir i njenu blizinu na ovaj način, odatle ovakve prakse u svetu.

Budući da je dete zavisno od majčinog dodira i kontakta sa njom u njegovim najranijim godinama, svaka njihova rastavljenost na neko duže vreme destabilizuje detetov osećaj sigurnosti. Može biti da je majka bila odsutna zbog putovanja, ili je morala da provede nekoliko dana u bolnici, ili je zbog nege novorođenog deteta odlučila da se odvoji na neko vreme od starijeg malog deteta i oca, samo da navedemo neke primere. No, takođe majka može biti fizički prisutna, ali da je iz nekih razloga emocionalno odsutna, pa ne može da pruži kvalitet povezanosti detetu kakvo je njemu potrebno. Sve ovo može da utiče na stvaranje anksioznog tipa vezanosti.

Kada dete ne dobije povezanost onakvu kakva mu je potrebna, ono može u nekom momentu tokom vremena da počne da se povlači. Da više i ne traži vezu. U takvim prilikama majka može da pomisli i da takvo detetovo ponašanje protumači kao da se “osamostaljuje”, doba prilično preuranjeno da bi takav potez bio autentičan i zdrav. Ukoliko se ovi prekidi vezanosti ne primete na vreme i majka ne uloži trud da povrati zdravu dozu vezanosti, ona može da “izgubi pravu vezu sa njim”. U detetu se posle vremenom skuplja ogorčenost i prebacivanja u odnosu na majku, jer mu nije dala ono što je njemu bilo potrebno.

Ovo je ovako dok smo mali. Kao odrasli možemo da prepoznamo da nemamo gladak odnos sa našom majkom, tačnije, dosta su danas rašireni konfliktni odnosi sa majkama, a u kojima je po sredi upravo ovakva istorija odnosa, a da toga uopšte nismo svesni, da ni ne znamo gde tražiti uzroke “hrapavosti” naših odnosa. (Naravno da nisu svim konfliktnim odnosima sa majkama uzrok ovi rani prekidi, govorimo o implikaciji u jednom smeru.) Ako uviđamo da ima nešto što ne dopušta da naš odnos sa majkom teče bez većih trvenja, možemo da se zapitamo kako je protekao naš proces povezivanja sa našom majkom od kad smo se rodili i posle kroz rano detinjstvo.

Ako odbijaš svoju majku, možda je ovo zbog toga što je tvoj rani proces povezivanja bio prekinut. Nije da svi koji pate od ranog prekida vezivanja odbacuju svoju majku. Kada je došlo do prekida tokom ovog perioda, najverovatnije je da osećaš izvesni stepen anksioznosti kada pokušavaš da uspostaviš vezu sa drugom osobom u partnerskom odnosu. Ova anksioznost bi se mogla prevesti u teškoće da se održe partnerski odnosi, ili čak u odsustvo želje da se imaju ovakvi odnosi. Takođe se može prevesti u odlučivanje da se nema dece. Tvoje objašnjenje, na prvi pogled, može biti da negovanje jednog deteta zahteva previše vremena i energije. Ali na jednom dubljem nivou može biti da se osećaš slabo sposoban da daš jednom detetu ono što ti sâm nisi imao.

Na tvoju vezu sa tvojom majkom takođe može da utiče prekid onosa majka-dete do kog je došlo u prethodnim generacijama. Da li je tvoja majka ili tvoja baka pretrpela prekid veze sa svojom majkom? Ostaci ovih ranih trauma se mogu živeti u narednim generacijama. I ne samo to: tvojoj majci može biti teško da tebi dâ ono što ona nije mogla da primi od svoje majke.

… Može biti teško da se sećamo ranih prekida odnosa, jer u prvim godinama života još nam nije mozak osposobljen da bismo prizvali u sećanje naša iskustva. Hipokampus, deo mozga zadužen za obrazovanje, organizaciju i očuvanje sećanja, ne razvija u potpunosti do druge godine života svoje veze sa prefrontalnim korteksom, delom mozga koji služi za tumačenje naših iskustava. Posledično, trauma nekog ranog odvajanja čuvala bi se u obliku fragmenata fizičkih osećaja, slika i emocijâ, umesto kao jasna sećanja koja bi se mogla artikulisati u obliku jedne priče. Bez priče, može nam biti teško da razumemo emocije i osećaje.

Ponekad prekid vezanosti nije fizički. Ponekad osećamo pre jedan prekid energije sa našom majkom. Iako je ona fizički prisutna, emocionalno može biti distancirana, ili neujednačena. Prisutnost i ujednačenost koju jedna majka uspostavi tokom prvih godina života je fundamentalna za prihološki razvoj deteta i za njegovo emocionalno blagostanje. Psihoanalitičar Hein Kohut kaže da “sjaj u očima majke” kada gleda svoje malo dete je vozilo preko kojeg se dete oseća potvrđeno i vrednovano i može da počne da se razvija na jedan zdrav način.

Ako smo pretrpeli rani prekid veze sa našom majkom, … treba da vratimo pogled unazad i da se zapitamo:

– da li se mojoj majci dogodilo nešto traumatično što joj je uticalo na sposobnost da bude pažljiva prema meni?

– je li bila prisutna, ili je bila zabrinuta oko drugih stvari?

– da li je bilo neke nepovezanosti u načinu na koji me dodirivala, na koji me je gledala, u tonu njenog glasa kad mi je govorila?

– da li imam teškoće da stvorim bliskost u mojim partnerskim odnosima?

– da li se zatvaram, povlačim ili se udaljavam da budem zatvorena u sâmu sebe?

Dete koje je doživelo prekid vezanosti može da okleva kad dođe momenat da ponovo uspostavi vezu sa majkom. Način na koji se ova veza obnovi može da uspostavi model po kom će se ravnati uspostavljanje veza i rastavljanja u budućim partnerskim odnosima. Ako majka i dete ne obnove u potpunosti svoju vezu, dete može imati neodlučnosti pri uspostavljanju vezâ sa partnerom u svom budućem životu. Ako se odnos ne obnovi, može da se proizvede “jedan neobjašnjiv manjak bliskosti, koji zamračuje svakodnevne odnose”, po psihologu David-u Chamberlain-u. “Intimnost i prijateljstvo izgledaju nedosežni”.

Kada smo veoma mali, u našoj majci vidimo svet. Ako se odvojimo od nje, to osećamo kao da smo se odvojili od sveta. Rano odvajanje može da stvori doživljaje praznine i neslaganja, osećaje očaja i neutešnosti, uverenje da ima nešto jako loše u nama ili u životu uopšte. Kako smo suviše mali da bismo procesirali traumu, imamo osećanja, uverenja i fizičke osećaje koji istrajavaju u našoj unutrašnjosti, a da nisu povezani sa pričom koja ih povezuje sa prošlošću. Ova iskustva nam ulivaju mnoge rane, razočarenja koja nalazimo tokom života.

Mark Wolynn, iz knjige “Ovaj bol nije moj”

Kada ne prihvatamo/odbacujemo svog roditelja

Naše prihvatanje odnosno neprihvatanje naših roditelja jedna je od ključnih tema koje sam upoznala još od mojih prvih kontakata sa porodičnim konstelacijama. Počeću sa nekim od raznih citata Berta Helingera ne ovu temu.

Prihvatamo život u onoj meri u kojoj prihvatamo svoju majku.

Bert Hellinger

Ko je u potpunosti uspeo da prihvati svoju majku, biće uspešan i srećan, jer tako kako se postavlja pred svojom majkom, tako se postavlja pred životom i svojom profesijom. Na isti način i u istoj meri, život, posao i profesija odbijaju njega sâmog.

Bert Hellinger

Svoj identitet možemo naći samo bivajući u miru sa oba roditelja.

Bert Hellinger

Bez majke nema partnera. Oni koji traže partnera i ne nalaze ga, prvo da prihvate  svoju majku. Besmisleno je raditi na odnosu sa partnerom dok jedno od dvoje u paru nije u harmoji sa svojom majkom.

Bert Hellinger

Uvek pričamo o konfliktu sa majkom, ali rešenje je baka. Onaj koji nije nikada upoznao svoju baku, u životu treba da pređe velike izazove, bez bake život je težak.

Bert Hellinger

Zahtevanja u odnosu na roditelje idu protiv života, protivna su želji za razvojem i stvaranjem. Samo možemo da napredujemo zahvaljujući tome što su našu roditelji bili nesavršeni. Teškoće su izvor sile koja nas pokreće na akciju i razvoj. Zato, blago onima koji su imali nesavršene roditelje!

Bert Hellinger

Za pisanje na ovu veliku temu nastavila bih navodeći citate autora Mark-a Wolynn-a iz njegove knjige “Ovaj bol nije moj”. U nastavku navodim moj prevod sa španskog delova sekcije knjige sa podnaslovom “Da li si kritikovao, krivio ili odbijao nekog od svojih roditelja, ili si sasvim prekinuo sa njim?”.

Ako želimo da zagrlimo život i upoznamo pravu radost, ako zaista želimo da imamo duboke i zadovoljavajuće lične odnose, i dobro i otporno zdravlje, ako zaista želimo da živimo do maksimuma naših mogućnosti, slobodni od osećaja da smo slomljeni iznutra, moramo da počnemo da popravimo odnose sa našim roditeljima ako su slomljeni. Osim toga što su nam dali život i što su neodvojivi deo onoga što smo mi, naši roditelji su vrata kroz koja pristupamo skrivenim i stvaralačkim silama, pored izazova koji čine deo našeg nasleđa. Bilo da su živi ili su umrli, bilo da smo udaljeni od njih ili održavamo prijateljske odnose sa njima, … naši roditelji i traume koje su oni živeli ili su nasledili čuvaju ključ za naše isceljenje.

Iako ti se čini da bi radije žvakao šaku eksera nego da se otvoriš za tvoje roditelje, ovo je jedan korak koji ne možeš da preskočiš, koliko god ti to bilo teško. (Ja sam trebao da posećujem mog oca da jedem sa njim jednom nedeljno dok mi na kraju, nakon 36 nedelja, nije rekao da nikad nije verovao da sam ga voleo). Rascepi odnosa obično počnu iz bolnih činjenica nače porodične istorije, i mogu da se ponove duž generacijâ dok ne smognemo dovoljno hrabrosti da se odreknemo naših mentalnih sûdova vrednosti, da bismo otvorili stegnuto srce i da bismo videli naše roditelje i druge naše rođake u svetlu samilosti. Samo tako možemo da razrešimo bol koji nas sprečava da u potpunosti zagrlimo naše živote.

…Važno je da nađemo jedno mesto u nama gde možemo da mislimo na naše roditelje topeći se od milja, umesto da ih dočekujemo sa kandžama.

… Mnogi provedu decenije kao miševi koji pretrče bez zastoja jedan isti lavirint, ponavljajući sebi stare priče o tome kako su ih izneverili njihovi roditelji i kako su učinili da pate u životu. Iako možemo biti uhvaćeni u klopku naših starih priča, kada otkrijemo dublje priče koje su iza njih, one imaju moć da nas oslobode. Nosimo unutra sâmi izvor ove slobode, koji samo čeka da ga iskopamo.

Ako odbacuješ svoju majku, moguće je da se između tebe i nje nalazi neka traumatična činjenica. Može biti da je tvoja majka izgubila jedno dete pre nego što si se ti rodila, ili da je dala jedno dete na usvajanje, ili da je u nekoj saobraćajki izgubila svoju prvu ljubav, čoveka sa kojim je bila htela da se uda. Može biti da joj je umro otac kada je ona bila mala, ili je njen omiljeni brat poginuo kada je izlazio iz školskog autobusa. Iako sâma činjenica nema nikakve direktne veze sa tobom, njegovi sizmički talasi su uticali na tebe. Koliko god da te tvoja majka volela, nije mogla da ti posveti svu svoju pažnju i interesovanje, jer joj ih je ta trauma blokirala.

Kada si bila mala, možda si videla svoju mamu distanciranu, zatvorenu u sebe ili rezervisanu. Možda si je tada odbacila uzimajući za lično nedostatak toka ljubavi sa njene strane, kao da je ona svesno odlučila da ga te liši. Najopštija istina bila bi da tvoja majka nije imala u sebi tu ljubav koju si ti priželjkivala.

Ako si prekinula odnos sa svojom majkom, može biti da je kriviš što ti nije uzvratila svu ljubav koju si joj davala kada si bila malo dete. Možda je bila deprimirana i da je mnogo plakala, i da si ti pokušavala da je oraspoložiš svojom ljubavlju. Možda si se brinula o njoj i pokušavala da joj olakšaš bol. Možda si jednog dana shvatila da su sve tvoje dobre namere propale, da tvoja ljubav nije služila kako bi se tvoja majka osećala bolje. I onda si se distancirala od nje i krivila si je za to što ti nije dala ono što ti je bilo potrebno, kada si se u stvari osećala nevidljivom uprkos ljubavi koju si joj davala, ili bezvoljnom jer ti ona nije mogla vratiti ljubav na isti način. Prekinuti sa njom je mogla biti jedina mera koju si umela da preduzmeš. Raskidom se možeš osećati slobodno na početku, ali je to jedna lažna sloboda dečije odbrane. Na duže staze će oslabiti tvoje životno iskustvo.

Može biti da kriviš ili optužuješ svog oca ili tvoju majku jer je bila u ratu sa tvojim ocem (drugim roditeljem) i našla si se u obavezi da se odlučiš na čijoj si strani. Čest je slučaj da dete otvoreno manifestuje lojalnost jednom roditelju, dok u tajnosti čuva lojalnost drugom. Dete može da uspostavi skrivenu vezu sa odbačenim ili ocrnjenim roditeljem, za šta usvaja ili oponaša ono što se smatra negativnim kod njega.

Hajde da vidimo ovo pobliže. Vrlo je verovatno da emocije, crte lica i ponašanja koje odbacujemo kod naših roditelja (pre)življavaju u nama. Ovo je naš nesvesni način da ih volimo, ovo je jedan vid da ih unesemo u naše živote.

Kada odbacujemo naše roditelje nismo u stanju da vidimo načine na koje smo njima slični. Odbacujemo ova ponašanja u nama sâmima, i obično ih projektujemo na osobe oko nas. I obrnuto, možemo privući u naše živote prijatelje, partnere, ortake u kojima se manifestuju ista ponašanja koja odbacujemo, što nam pruža nebrojene prilike da prepoznamo ove dinamike i da ih iscelimo.

Na fizičkom nivou odbacivanje naših roditelja možemo da osetimo na našim telima u obliku bola, tenzije ili neosetljivosti. U određenom stepenu neće nam biti dobro u telu sve dok u sebi ne osetimo na ljubavan način našeg odbačenog roditelja.

… Jasno je da se nešto dogodilo što je onemogućilo da vas dvoje imate bliski odnos… Uprkos svemu, isceliti tvoj odnos sa tvojom majkom npr. pomoći će ti da se osećaš celovit.. .. Jasno je da se nešto dogodilo. Dovoljno je da znaš to. I ovo nešto, na neki način blokiralo ti je srce, ili ga je blokiralo njoj, ili obema. Tvoj zadatak se sastoji u tome da se ponovo povežeš sa ljubavlju koju si prirodno ka njoj osećala kada si bila mala. Na ovaj ćeš način moći da se ratosiljaš tereta koji trenutno nosiš i koji je, u stvari, njen.

Sačuvati blizak odnos sa našim roditeljima doprinosi ne samo da osećamo podršku i utehu u životu, već se i pokazalo da utiče na to da uživamo dobro zdravlje…

Teški odnosi sa našim roditeljima ne samo da utiču na naše zdravlje, nego čak i naš rani odnos sa našom majkom nam služi kao šablon u odnosu na koji skiciramo naše buduće partnerske odnose.

Disaću, no matter what

Znate ono kad sebe uhvatite da dok na primer perete sudove zadržavate dah ili dišete veoma plitko, dok ste u mislima zarobljeni u neko sećanje ili neko zamišljanje neke neugodne situacije? Ili u bilo kojoj, u suštini inače mirnoj situaciji, dok sedite mirno kod kuće, ili šetate, ili perete zube…

Okruženi smo sa puno priča o meditaciji, jogi i disanju, i znamo da kada praktikujemo nešto od to dvoje mi svesno obraćamo pažnju na naše disanje i da nam to donosi razne beneficije (dokazano je da se pri redovnom praktikovanju meditiranja tokom određenog vremena razvijaju određeni delovi mozga, baš kao što se i mišići razvijaju vežbanjem, što utiče na poboljšanje memorije, ali i opšti osećaj boljitka). Ali pitam se koliko onih koji praktukuju meditaciju ili jogu, ali i onih koji ne, razmišljaju, odnosno obraćaju pažnju na to kako dišu u sasvim proizvoljnim, “nevezanim” trenucima tokom dana.

Naravno da dok radimo nešto što iziskuje određeni fizički napor se menja i naše disanje u skladu sa tim. Ali želim da vas pozovem da počnete da bdite – ako to već ne radite – na one „bezazlene“ momente u kojima ne činite ama baš nikakav fizički napor, ali se vama uprkos tome disanje (plitkoća, brzina) vidno menja.

O čemu se radi? Svi mi znamo da naš um, naše misli su neprestano aktivni i kada nismo na nešto konkretno fokusirani one lutaju. Tako u spontanim situacijama vi ste se u mislima prebacili u neko sećanje ili zamišljanje neke potencijalne situacije i pošto se u tim scenama događaju stvari, takođe često dobijate i propratne emocije (kao bazična reakcija vašeg tela u odnosu na to kakve signale dobijate od konteksta koji proživljavate tj. zamišljate), a kad se umešaju vaše misli i počnete da interpretirate i donosite sudove o tome što se u vašoj glavi odvija, onda dobijate i kompleksnije osećaje. Možete i žetoko da se naljutite, ili da upadnete u veliki strah (od toga šta se potencijalno može desiti u tom scenariju u vašoj glavi), a ovakve emocije i osećanja sobom povlače fiziološke reakcije vašeg tela, pa možete da dobijete jače lupanje srca, ubrzano i pliće disanje i evo nas u sceni tako realističnoj (po reakcijama vašeg tela) kao da se to o čemu ste razmišljali upravo zaista i dogodilo u stvarnosti. Šta je po sredi? U pitanju je karakteristika našeg uma da ne razlikuje stvarno od zamišljenog. Isto tako, ako se vraćamo u neko sećanje koje nas emocionalno uzbuđuje, možemo svaki put iznova da ga proživimo sa skoro istim emocionalnim impaktom, zbog druge karakteristike uma da vreme ne postoji. A da ne pričamo o tome kada sa nekim razgovarate i on vam priča kroz šta je prošao, pa se vi emocionalno uzbudite slušajući i zamišljajući to (ovo je zahvaljujući neuronu ogledalo). Dakle, razlozi, tj. prilike da se vi emocionalno uskomešate, a time da se znatno promeni vaše disanje, ubrza i postane pliće, zbog nečega što se ne događa vama ovde i sada, su nepregledni i događaju se gotovo neprestano!…

Zato vas molim da počnete da uvedete jedan samo-nadzor nad sopstvenim mislima i sopstvenim disanjem. Te kada uhvatite sebe (u onom pranju sudova) da ste prešli u „galop“, usporite, „spustite loptu“, setite se da ste samo projektovali u mašti taj neki film i shvatite da možete momentalno da donesete odluku da prestanete sa njegovom projekcijom. Olabavite, udahnite duboko i nastavite da dajete sebi dah onakav kakav zaslužujete: u početku dublji (neka vam se dižu ramena, pomerajte dijafragmu) i potom jednostavno uravnotežen.

Želim da se osvrnem još na jedan konkretniji tip situacije.

Kad nosimo ranu iz detinjstva tipa “mama je ljuta na mene, nisam dovoljno dobra za nju”, ona se (kao i ostale rane, o čemu smo pričali ovde u delu „Detektovanje stare rane: iz detinjstva“) stalno iznova pojavljuje u raznim prilikama u našoj današnjici. U momentu kad nam se desi to aktiviranje engrama, vrlo često imamo somatske reakcije, fizičke osećaje u telu, kao na primer:

–        ubrzan rad srca, preskok srca, skoči pritisak na gore ili padne (ove reakcije vezane za srce mogu imati oni koji imaju problemčiće sa samopouzdanjem i nisu naučili da odgovore u svoju odbranu, jer ne veruju da su dovoljno vredni, već apsurdno i infantilno da nisu dovoljno dobri te da su vredni kritike i kažnjavanja, stoga pritisak osećaja ostane u njima (visok pritisak) ili se pak „prave mrtvi“ (nizak pritisak), pa se na telu pokaže kao tegoba vezana za srce),

–        ubrzano i plitko disanje (kao i u svakom iščekivanju šta će sada biti, kako će mama ili taj neki autoritet sad da reaguje na ono što sam učinila, pa u ovoj situaciji „opasnosti“ sam spremna da možda treba da pobegnem, ili naprotiv da se sasvim umirim),

–        nelagoda ili čvor u stomaku (javljaju se obično kada imamo nejasan osećaj da nešto nije u redu, ali nije nam racionalno jasno šta, može da se događa kada smo rasli uz manipulacije nekog od roditelja, pa pošto nam kao malima na kraj pameti nije padalo da posumnjamo ili dovodimo u pitanje roditelja, od čije brige zavisimo i koji je za nas autoritet, doživljavali smo njegovo objektivno nekorektno ponašanje prema nama dok nam je istovremeno govorio dobre stvari, ili je govorio ok stvari, ali jednim potcenjivačkim tonom od kojeg nam ostaje jasan utisak poruke „nisi dobra“, te mi nismo bili kadri tada da razotkrijemo da se u stvari neprihvatljivo odnosi prema nama),

–        stezanje ili čvor u grlu (kada bismo najradije rekli nešto u našu odbranu, ali se negde plašimo da bismo rekavši to sebe ili nekoga bliskoga doveli u opasnost, pa ugušimo te reči u svome grlu).

Dakle, kad nam se danas, kao odrasloj osobi, dogode situacije u kojima imamo direktne somatske reakcije, možemo da se povežemo sa našim unutarnjim osećajem kako bismo pokušali da vidimo „kuda me ovo vodi?“. U koje sećanje? Koliko osećam da imam trenutno godina? Da li se osećam kao mala devojčica? Šta se to tada bilo dogodilo? Ako uspete da povežete na koji događaj iz prošlosti vas ova današnja situacija na ovaj način vodi, potražite paralelu između „uloga“ (u smislu arhetipa) dotične osobe u današnjoj sceni i te osobe iz prošlosti, obično roditelja. Postaće vam jasno da ste se toliko (emocionalno i somatski) ispomerali zato što još uvek vapi otvorena ta rana malog deteta u vama u odnosu na roditelja. Ali sada vi možete da date objektivno objašnjenje i interpretaciju ondašnje situacije i ondašnjih okolnosti vezanih za vašeg roditelja, i kad to sagledate, iz pozicije odrasle osobe kakvi ste sada, stvari ćete, verujte mi, videti u sasvim drugačijem svetlu. Ovo će vam dati snage i resurse da formirate potpuno drugačiji i novi stav prema celoj ovoj okolnosti i situaciji, i posledično ćete početi na jedan novi, drugačiji način da tumačite, mislite i osećate o situaciji iz sadašnjosti u koju ste trenutno “zagazili”.

Osim ove “psihološke” analize (kuda me ovo vodi i zašto mi se događa ovo kroz šta prolazim), da bismo se smirili u datoj situaciji u kojoj je probuđen engram, pomaže da se povežemo i sa svojim telom (što je mnogo lakše, he), obratimo pažnju na onaj deo tela gde osećamo nelagodnost, zatim obratimo pažnju na disanje, dišemo duboko, polako i u mislima nosimo disanje u taj deo tela koji osećamo. Disanjem u taj deo tela opuštamo stres lokalno nastao u tom delu, i ujedno dajemo poruku ovome delu tela i skrivenog bola: “vidim te”. “Priznajem da postojiš”. Bilo bi dobro ako možemo da pridodamo i osećaj zahvanosti: “Hvala ti što si tu, što si došao da mi preneseš poruku. Sad te vidim i neću te ignorisati”.

Ma koliko ne znali šta nam je činiti, šta tačno treba da radimo, u tim momentima važno je disati, duboko i polako, povratiti zdrav ritam disanja. Umesto isprekidanog disanja važno je odlučiti da ću disati (kako treba). Disaću po svaku cenu.

Disaću no matter what.

Uloga spasitelja, kad preuzimamo na sebe uloge koje nam ne priliče

Ono što želim ovde da prikažem je jako vezano za ovaj tekst, koji u stvari preporučujem da pročitate prvo. Ono što ću ovde napisati se onda prirodno razume i nadovezuje na ono.

Dakle, ako se prepoznaješ u nečemu od onoga što smo tamo razložili, rekla bih ti još sledeće.

Ako možeš da budeš doboko iskren sa sobom i da osetiš: one situacije u kojima činiš i postavljaš se kao da nešto možeš i kadar si da učiniš, a u suštini i nisi baš na visini zadatka, malo fejkuješ. Taj unutrašnji napor (da se postavljam u situaciju, i na kraju ulogu, gde mi baš i ne priliči), sa jedne strane može biti ona stara dobro izvežbana strategija koju upražnjavamo kada smo od malih nogu nesvesno preuzimale na sebe ulogu da “spašavamo mamu”, da joj olakšamo njen bol, njene muke. (Naravno da ovakvo fejkovanje takođe može biti jednostavno način kojem smo pribegavali da bismo zadovoljili očekivanja naših roditelja a da nije bilo po sredi “spašavanje mame”, ali  ovde želim da prvenstveno osvetlim ovu situaciju kao uzrok.)

Isceljujuće je i jaaako olakšavajuće da se odreknemo upotrebe tih strategija, da se odreknemo uloge “spasiteljke moje mame” i da već jednom, za svagda, sručimo sa sebe ovaj teret koji smo toliko zdušno godinama vuglile na svojim plećima. 

Po simbologiji bolesti, čak bih vam rekla da ukoliko danas ponekad osećate bol u leđima, bol kostiju kičme, donje kičme, gornje kičme – to može biti upravo vezano za taj teret koji ste godinama na svojim plećima nosile. (Ovo nije naravno jedini uzrok ovakog simptoma, ali predstavlja jedan njegov važan primer). Da, deluje nestvarno, ali naše telo nam komunicira kroz ono što ga boli. 

Naša automatizovana uloga spasitelja osim od korena “mama sam mojoj mami”, takođe može da se pojavi kod starijih ćerki, starijih sestara, koje su od malena usavršile ovu taktiku, koja se prirodno u ono doba pojavila u kontesktu pomaganja mami oko brige o deci i kući. No, važno je ove “zastarele uloge” osvestiti i otpuštati.

Kada sam odrastajući brinula: “samo da mami bude dobro”

Oni u kojima “zazvuče” reči iz ovog naslova će vrlo verovatno moći da prepoznaju da otkad znaju za sebe nose jedan osećaj tuge, manje ili više prepoznatljiv na prvi pogled.

O ovome sam pisala malo u prvom delu teksta na stranici: https://nisamtikvabezkorena.blog/2021/11/15/lojalnost-toksicnoj-majci/

Kada se majka tokom našeg odrastanja nosila sa nekim svojim bolom, mi kao mala deca smo videli taj bol na njoj i, kako bi ona mogla dobro da se brine o nama i kako bismo dobili punu ljubav od nje, bilo nam je stalo “samo da mami bude dobro!”. Iz tog razloga smo se trudili da “ne talasamo”, da joj ne zadajemo dodatne brige, da stoga budemo dobri i poslušni. Sa druge strane, pošto tada nismo imali svest o kontekstu cele situacije, automatski smo i infantilno mislili da je mama nesrećna zbog nas, da smo mi uzrok tome, te da “nismo dobri”, da “je problem u nama”. Zbog dubinskog straha “ako se mami nešto dogodi, šta će biti sa mnom?” razvili smo strategiju “ja umesto tebe” (ću se razboleti, poneću tvoj bol kako bi olakšala tvoju muku…).

Ako sam živela ovo, ja nisam zauzimala svoje mesto deteta, nego sam ga sistematski napuštala uzdižući se u lestvici porodičnog poretka brinući se da mami dam ono što ona sâma nije dobila, možda od njene mame, možda zato što nije bila živa, ili je bila isuviše zauzeta svojim ličnim problemima, traumama iz prošlosti, ili prosto zbrinjavajući porodicu i ostalu decu. Pošto se stavljam u poziciju da brinem o njoj, na prvom mestu time obrćem uloge u našem sistema, jer sam “mama mojoj mami”. Ovo je u suštini arogancija: prisvajam jedno mesto koje mi ne pripada, dajem sebi za pravo nešto što ne bi trebalo, pretpostavljam sebe svojoj majci (stavljam sebe ispred nje).

“…Ako mi, kao deca, verujemo da smo sposobniji od naših roditelja da nosimo teret njihovih patnji, padamo u aroganciju i nadobudnost, i štaviše nismo u saglasnosti sa poretkom života. […]Kada jedno dete preuzme teret jednog roditelja, svesno ili nesvesno, gubi iskustvo primanja, i u njegovom budućem životu može imati teškoće da primi u njegovim partnerskim odnosima. […] Pokušavajući da ponesemo zajedno sa ili da u potpunosti preuzmemo teret našeg roditelja, produžavamo patnju porodičnog sistema i blokiramo tok životne sile koja stiže do nas i budućih generacijâ.”

Mark Wolynn, iz knjige: “It didn’t start with you”, (na engelskom), tj. “Este dolor no es mío” (na španskom)

Budući da nisam zauzimala svoje mesto deteta, moje emocionalne potrebe deteta nisu bile zadovoljene, nego sam davala odakle nije imalo da se dâ. 

Možda sam zato danas sklonija češćim prehladama, razboljevanjima (jer mi fali taj bazičan osećaj emocionalnog zagrljaja).

Vrlo verovatno sam zbog toga razvila unutarnje mehanizme da pritičem drugima u pomoć (nesvesno da bi i dalje pomagala mami, a i sebi, jer se mnome nije imao ko baviti).

Vrlo verovatno nisam navikla da meni neko pomogne i ne znam da prepoznam i priznam gde je sve meni pomoć potrebna.

Napuštajući to mesto “sebe” možda danas nosim jedan unutrašnji osećaj samoće. 

Sve gore navedene propratne posledice ove “konstelacije”, odnosno ovih okolnosti u kojima smo odrastali, je potrebno sagledati i osvestiti. Pošto se one pružaju u raznim pravcima, pokušaćemo da napravimo jedan rezime:

  • tuga kao “emocionalna boja” u pozadini
  • “ne talasam”, dobra sam i poslušna (sebi na uštrb)
  • automatizovan unutarnji osećaj “problem je u meni”, “nisam dobra”
  • požrtvovan stav
  • izvesni arogantni stav (ubacujem se gde mi nije mesto)
  • priskačem u pomoć drugima ili da ih spasem (kada baš i ne moram)
  • potrebe moje male devojčice u meni nisu zadovoljene
  • nisam svesna svojih potreba i obično ne tražim pomoć
  • dubok osećaj samoće.

U svemu ovome, kao što rekosmo, je veoma važno sagledati da su razne ove karakteristike posledica tj. ogranci proistekli iz tog, jednog istog korena. Kada možemo ovo da vidimo, onda svaki sledeći put kada se uhvatimo u nekoj prilici kada činimo ili osećamo nešto od navedenoga, u momentu možemo sebi sasvim svesno, racionalno da pojasnimo: “ah, to je to”, i onda trenutno imamo priliku da “olabavimo” taj stav i svesno izaberemo da delujemo i osećamo se drugačije.

Svaka gore navedena stavka ima pregršt mogućih primera u našem svakodnevnom životu. Navešćemo samo par primera za neke od njih.

Na primer, ako mi se dogodi da pokucam na razna vrata i nekako iz različitih razloga ni jedna mi se ne otvore, i pri tome mogu da osetim istu onu emociju i energiju brige i tuge, toliko dobro poznatu, umesto da pribegnem ‘dobrom starom osećaju’ “problem je u meni, niko me neće”, sad se setiš (jer svesno radimo na sebi i “češljamo” svoje situcije, “zašto mi se događa ono što mi se događa?”) i kažeš “e, nećeš majci! Problem apsolutno nije u meni, nego možda sa druge strane vrata (ta osoba) ima nekih svojih ličnih razloga, teškoća zbog kojih jednostavno nije u stanju da mi otvori vrata k sebi (jer, ruku na srce, upravo je to ono što se događalo tvojoj majci, te stoga ti nije davala svu svoju ljubav onako kako bi ti bila volela, a ne zbog toga što ti kao njeno dete nisi  bila vredna njene pažnje).

Ono kad imam tendenciju da priskačem u pomoć drugima ili da ih spasem, ja više volim da nazovem‚ u ovom kotekstu,  “kad sam mama mojoj mami”. Jer tako je mnogo grafičnije, ilustrativnije, očiglednije je prekoračenje mere u mom postupku. Osvestiti ove naše impulse je veoma važno jer nam pomaže da usvojimo novi pristup stvarima, po kojem nećemo više toliko da kontrolišemo druge, i nastojaćemo da im damo prostora da se nesputano razvijaju i grade svoj put kao odrasle osobe. 

Onaj deo kada potrebe moje male devojčice u meni nisu zadovoljene i posledični dubok osećaj samoće se veoma lepo mogu raditi u terapiji sa lutkicama, koju i sâma nudim.

Koliko si mogla da se prepoznaš u nečemu iz ovoga teksta? Volela bih da podeliš svoja osećanja i mišljenje sa mnom, piši mi.

Kada želimo da uradimo „milion“ stvari (i frustriramo se što ih ne postižemo)

Mnogi od nas žele da urade toliko toga, da im je teško da sve što su zamislili postignu. Želeti uraditi mnoge stvari sâmo po sebi nije loše. Ako imamo talenat, dar da ih uradimo, dobrodošlo je da ih uradimo. Želja koja nam se pojavljuje (naravno konstruktivna, stvaralačka) jeste indikator da tuda treba da idemo. Međutim, ako želimo da uradimo puno stvari i frustriramo se kada ne možemo da postignemo sve što hoćemo u vremenskom roku koji smo zamislili, onda tu ima jedna informacija, tu postoji neka nekoherencija u nama.

Može biti da sa „činiti mnogo toga“ jednim delom sebe „želim da pokažem koliko vredim“, tj. da „sve ovo želim da uradim/postignem kako bih dobio/la potvrdu sebe, potvrdu svoje vrednosti“.

Ako mogu da se povežem sa ovom izjavom i osetim duboko u sebi da je istinita, zastanimo nad ovim, pogledajmo ovoj istini u oči. Ako dozvolimo sebi da vidimo ovo i prigrlimo ovu istinu o sebi, ma koliko ona našem egu zvučala loše, mi tada prelazimo prag kojim nas je ego „štitio“ da ovo ne vidimo, i kojim nas je održavao u davno naučenom automatizmu da radimo puno toga, da želimo da uradimo ili postignemo mnogo toga posmatrajući to kao nešto prirodno, „kako treba“, iako nas ovo činjenje u određenoj dozi stresira i istovremeno osećamo latentnu frustraciju kada vidimo da nam stvari izmiču kontroli i ne ide po našem planu. Kada radimo ovo nesvesno, dok smo još uvek u takvom automatizmu, pomisao ili kada bi nam neko rekao „ti toliko radiš da bi se dokazao, da bi tražio potvrdu sebe“ bi nam zasmetali, zasmetali bi našem egu i osećali bismo nelagodnost. Međutim, kažem, ako sebi dozvolimo da pogledamo ovoj istini u oči, prelazimo taj prag, kada uviđamo da je u stvari „sve u redu, ne moraš više da mahnito žudiš za podrškom i priznanjem, jer više nisi ona mala devojčica koja je osećala nedostatak pažnje, nedostatak potvrde njene vrednosti, nedostatak potvrde ljubavi od njenih staratelja, nego si već od nekog vremena odrasla i ne treba ti odobravanje ni potvrda ni od koga, do od tebe sâme“.

Kada svesno posmatramo ovu našu potrebu za potvrdom naše vrednosti i priznamo je sebi (priznamo sebi iznutra da u suštini tražimo potvrdu), onda jedan deo tereta otpada: oslobađamo se hitnosti da dobijemo rezultat i dobijamo slobodu da radimo to što želimo sa mirom, slušajući naše unutrašnje biće po pitanju u kom trenutku želim da radim šta tačno i kada, tako da neću sebe više stavljati pod pritisak, pa se i neću frustrirati ako ne postignem neke zamišljene rezultate u određeno vreme.

Kada počnemo da ulazimo u ove „frekvencije“, počinju da nam se otvaraju vrata (mogućnosti), i za ono što nam je u nekom momentu delovalo nemoguće i daleko, sada nam se već ukazuje put kako to možemo da ostvarimo. Opet, ostvarenje ne mora da se dogodi brzo ili uskoro, samo treba održati „kurs“, biti veran i iskren prema sebi, o svemu, održati veru u život da će se stvari razvijati najboljim mogućim tokom za nas, da nismo mi ti koji znamo koji je najbolji način da se nešto dogodi, da ima neko (nešto) mnogo mudriji i viši od nas koji sve u Univerzumu rukovodi po savršenom promislu, i da „naša vremena“ nisu ista kao „vremena univerzuma“.

Ovo što gore pričam je krucijalno i opšte. A obuhvata i ono što se na svakodnevnom planu danas zagovara: da umesto “wish list” (dakle, sve ono što ja zamislim da želim da uradim u današnjem danu) treba samo da radimo ono malo stvari koje zaista želimo, za koje zaista imamo volju da ih radimo, i onoliko dugo koliko želimo. Jer prateći “wish list” često se dogodi da ne postignemo sve sa nje i onda smo na kraju zbog toga frustrirani, i to nezadovoljstvo zaseni čak i ono zadovoljstvo koje bismo mogli osetiti zbog onoga što jesmo uradili. Dok, prateći samo ono što zaista želimo da radimo u svakom trenutku, nemamo šta de ‘ne ispunimo’ i nemamo razloga za frustraciju, već samo zadovoljstvo da smo svoje vreme uložili kvalitetno u nešto što smo mi lično odabrali. 

“Zadnje namere”

Uvek kad nešto želimo “da bismo nešto drugo” (osim onoga prvoga), odnosno kad imamo “zadnje namere” (kao gore pomenuto traženje potvrde), tu se krije nešto iz naše senke, neka nezadovoljena potreba. Zato u terapiji pitamo, kad neko kaže da nešto želi, “radi čega?”  Šta dobijaš time što ćeš to nešto postići? I onda opet: i kad to dobiješ, za šta će ti to, radi čega sledećeg će ti to? I tako redom. Stižemo na kraju do naših nezadovoljenih potreba iz detinjstva, koje su pokretači mnogih naših poteza. 

Sredovečno doba

Takodje: kada smo u sredovečnom dobu, neki od nas tek sada “otkrivamo nove svetove”, odnosno ulazimo u nove oblasti, koje su nas oduvek fascinirale, ali pošto su bile osuđivane u našim (mikro)okruženjima, nikada nismo sebi dozvolili da im se posvetimo, pa to činimo sada, po prvi put. To isto može da bude razlog zašto sada možemo da se nađemo u situaciji da hoćemo da se bavimo sa mnogo stvari i frustriramo se, jer nam je teško da sve to postignemo. Želimo “najednom” da nadoknadimo sve one godine “sečenja krila” i “savijanja ušiju, kičme”, ili kako god već to osećate.

U suštini, stvar je ista kao što smo pisali gore: prepoznati da ako je to moja svrha (svrha moje duše), onda treba da se predam promislu Božjem tj. biće onako kako treba da bude, i samo treba da osluškujem ka unutra i budem verna sebi, i pratim isti recept kao gore: u svakom času merkati šta tačno želim u ovom trenutku i koliko. Radeći na taj način, sve će se sâmo pokazati šta i kako činiti.

Ukratko, ako želimo da uradimo toliko toga i pritom se frustriramo što ne uspevamo da ih postignemo, onda nismo u koherenciji, možda to radimo sa željom da dobijemo potvrdu sebe, ali to nikako ne želimo da vidimo i priznamo sebi. Naprotiv, ukoliko u dubini priznamo sebi da jednim delom to radimo da bismo dobili potvrdu i kadri smo da gledamo toj činjenici u oči, izvesni teret počinje da nam opada, naše biće iznutra počinje da se opušta, ulazimo u koherenciju i putevi za zdravije ostvarenje želja naših duša počinju da nam se ukazuju.