Žene koje suviše vole – deo II

Na ovoj stranici opisali smo profil „žena koje suviše vole”, termin skovan u istoimenoj knjizi Robin Norvud. Da podsetimo, one potiču iz disfunkcionalnih porodica i bile su emocionalno zanemarene, rasle su u napetim emocionalnim klimama, što ih je napunilo bolom, a da bi se odbranile od nepodnošljivosti tih emocija, razvile su adaptativne mehanizme poricanja i kontrole. One prosto imaju podsvesni nagon da pokušaju da negiraju sopstveni bol kontrolišući one koji su im najbliži, u nadi da će, ako uspeju da kontrolišu konkretno partnera, moći da kontrolišu sopstvena osećanja u vezi onih pitanja u kojima oseća spojku s njim (da „dele konflikt“). Ovakva adaptacija podrazumeva otupelost  osećanja, pa su im neretko potrebni jaki stimulansi kako bi osetile da su žive. Biraju partnere koji ih ne tretiraju dobro, s kojima ponekad proživljavaju prave drame,  ili o kojima treba da se brinu, što im samo produžava staru dobro poznatu agoniju, odnosno omogućava perpetuum mobile njihove nerazrešene drame iz detinjstva. Pošto nemaju kvalitetne i ispunjavajuće veze, osećaju se duboko usamljene, i ne umeju da se istinski povežu sa nekim.

Dakle, mehanizam poricanja ih navodi na veze u kojima mogu kompulsivno iznova da proživljavaju stare borbe, a potreba za kontrolom zadržava ih u njima, dok se trude da promene nekoga drugog umesto sebe. Stavimo to u tabelu radi grafičkog prikaza:

Mehanizamšta njime postižemoZdrav pristup bi bio
poricanjeiznova proživljavamo stare borbe, jer poričemo sopstvenu stvarnostspremnost da shvatimo sopstenu stvarnost
  kontrola  manipulisanje spoljnim stanjima ljudi u pokušaju da ih promenimodopustimo sopstenoj bolnoj  stvarnosti da postoji, bez potrebe da je promenimo, postizanjem unutrašnjeg mira (sa starim demonima) kroz prihvatanje, i potom menjajmo sebe

Rezimirano podsećanje na temu kontrole

O kontroli u partnerskom odnosu smo pisali na ovom linku. Pored četri vrste kontrole koje možemo vršiti u ovim odnosima (pomaganje i deljenje saveta, hvaliti i podsticati partnera, nadgledanje,slepljenost), videli smo i:

A) Koji unutarnji poslovi čekaju ženu koaj suviše voli kada odustane od toga da upravlja svojim partnerom i da ga kontroliše:

  1. Mora naučiti da ne govori i ne preduzim ništa, da poštuje partnera dovoljno da dopusti da se izbori sam, a ne da se ona bori umesto njega.
  2. Da se suoči sa sopstvenim strahovima u vezi onoga što bi se moglo dogoditi s njim ili sa njihovom vezom ako prestane sve da kontroliše, umesto da manipuliše njime.
  3. Da praktikuje duhovnost kako bi je nešto držalo kad se uplaši: da otpusti osećanje da mora sve da uradi, da prepusti kontrolu nad onima koje voli nekoj višoj sili.
  4. odustati od ideje da će biti srećna kad se on promeni, jer se možda nikad neće promeniti, prestati da pokušava da ga natera, mora da nauči da bude srećna bez obzira na to da li će se on promeniti ili ne.

B) Razlozi zašto mora da prestane da upravlja njime i da ga kontroliše:

  1. Dok je usredsređena na to da promeni bilo koga, ne može skupiti snage i energije da pomogne sebi. Naravno, mnogo više nam se dopada ideja da menjamo nekog drugog nego da radimo na sebi, ali sve dok ne odustanemo od toga, nećemo moći da počnemo s radom na sebi.
  2. Veći deo ludila i očaja kroz koji prolaziš dolazi direktno iz pokušaja da upravljaš i kontrolišeš nešto što ne možeš. Posle svakog tvog neuspelog pokušaja, a pokušala si toliko toga!, samopouzdanje ti je palo stepenik niže, i postajala si sve anksioznija, bespomoćnija i više besna. Jedini izlaz iz svog tog vrtloga je da odustaneš od pokušaja da kontrolišeš ono što ne možeš – njega i njegov život.
  3. On se nikada neće promeniti suočen s tvojim pritiskom. Ono što bi trebalo da bude njegov problem počinje da izgleda kao tvoj, i nekako završiš zaglavljena u tome sve dok ne odustaneš. Ako zbog tebe odustane od nekog po njega lošeg ili zavisnog ponašanja, zbog tebe će se njemu i vratiti.

C) Treba da bude spremna na njegovu reakciju i ostale moguće posledice:

1. Možda će se naljutiti i optužiti vas da više ne vodite računa o njemu, jer ima otpor da sam preuzme odgovornost za sopstveni život: sve dok može da se svađa s vama, daje vam obećanja, ili pokušava da vas osvoji, njegova se borba odvija izvan njega samog – on se bori s vama, umesto da se bavi sobom.

2. Kada prestanete da upotrebljavate dosadašnje taktike, možda otkrijete da nemate o čemu da razgovarate, i to je u redu. Izgovarajte vaše afirmacije i tražite podršku u vašem krugu podrške.

3. Najverovatnije će se osloboditi velika količina vaše energije: moći ćete da je iskoristite za istraživanje, razvoj i poboljšanje svog života. No, znajte da ćete ponovo padati u iskušenja da motivaciju tražite izvan sebe – uzdržite se od toga i ostanite usredsređene na sebe.

4. Možda će početi da vas kritikuju ljudi koji neće razumeti šta radite (ili ne radite). Ne pravdajte se i ne objašnjavate, a ako treba izbegavajte ih neko vreme. (U stvari smo sami sebi najveći kritičari pa projektujemo očekivanu kritiku na ljude oko sebe. Budite uz sebe i svet će  postati prijatnije mesto.)

5. Morate se odreći identiteta ‚‚osobe koja pomaže“: to je samo problem ega,  a ovim odricanjem najviše pomažete toj osobi; i umesto njemu pomozite sebi. 

Menjanje drugog verzus menjanje sebe

Iskreno prihvatiti drugog takav kakav je, bez pokušaja da ga promenimo ohrabrivanjem, manipulacijom, ili na silu, ceniti njegove dobre osobine – predstavlja viši oblik ljubavi, koji je većini nas teško da ostvarimo.

Kad drugoga prihvatimo, on postaje slobodan da se pretvori u svoju najbolju verziju, ako to želi. 

Postavljati uslov za svoju sreću izvan sebe, u ruke druge osobe („biću srećna kada se ta i ta osoba promeni“), znači izbegavati sopstvenu odgovornost i moć da promenimo svoj život na bolje (– baš kao što vaš partner izbegava sopstvenu odgovornost da promeni svoj život na bolje!).

S druge strane, prekorevajući partnera i moleći ga u pokušajima da ga promeni, partnerka mu zapravo omogućava da živi u uverenju kako njihov problem nije to što je on radoholičar, ili ne obavlja svoj deo poslova u kući, ili šta god drugo, već u tome što ona zvoca. A njena opsesija da ga promeni doprinosi tome da se emocionalno udalje, u istoj meri u kojoj to čini njegova opsednustost poslom, prokrastinacija, ili već ono što je po sredi.

Zadatak partnerke nije da ispravi njegov život, već da poboljša svoj.

U stvari smo sposobni da budemo daleko srećnije i ispunjenije ličnosti nego što smo toga svesni. Ali ne prihvatamo tu sreću, jer verujemo da nas drugi svojim ponašanjem sprečava da budemo srećni.

Pokušaji da promenimo nekog drugog su naporni i depresivni, a ako posegnemo za sopstvenom snagom kako bismo proizveli promenu u sopstvenom životu, osetićemo radosno uzbuđenje.

Da bi žena koja suviše voli bila slobodna da živi ispunjenim životom, sama po sebi, mora početi da veruje da njegov problem nije njen i da nije u njenoj moći, da nije njena dužnost, niti njeno pravo da menja njega. Ona mora naučiti da poštuje njegovo pravo da bude ono što jeste.

Kada tako postupi ona je slobodna – nema više ozlojeđenosti zbog toga što je on nedostupan. Nema više krivice zbog toga što ne uspeva da ga promeni. Nema više tereta tih neprekidnih pokušaja da promeni ono što ne može. Kada nije toliko ozlojeđena i kada ne oseća toliku krivicu, možda će početi snažnije da oseća ljubav prema njemu, zbog dobrih osobina koje ima, a koje ona ceni.

Kada ona odustane od borbe da promeni muškarca, njemu ostaje da podnosi posledice sopstvenog ponašanja. Pošto ona više nije isfrustrirana i nesrećna, već sve više i više uživa u životu, kontrast s njegovim sopstvenim bivstvovanjem postaje sve veći. On će možda odabarti da se bori kako bi se oslobodio svoje opsesije, i postajaće sve više fizički i emotivno dostupan. A možda i neće. Šta god on da odluči, prihvatajući muškarca tačno onakvim kakav jeste, žena koja suviše voli postaje slobodna da živi svoj život – srećno do kraja života.

Kontrola u partnerskim odnosima

Zdrav odnos i zdrava ljubav podrazumevaju da drugome damo slobodu i da ga podstičemo da bude i da se razvija u ono što jeste u svojoj suštini. Ponekad njegovi izbori nisu u skladu sa onim što bismo mi želeli ili što bi bilo dobro za nas. Čak i tada, ukoliko to ne ugrožava našu slobodu i naša prava, zdrav i ljubavan odnos bi podrazumevao da bližnjem dopustimo da čini šta je naumio.

Međutim, često pribegavamo raznim taktikama kako bismo kontrolisali postupke naših bližnjih. To možemo da radimo u odnosu sa prijateljima, partnerima, decom, kolegama, roditeljima. U ovom tekstu fokusiraćemo se posebno na kontrolu u partnerskim odnosima. Istražićemo šta u stvari radimo kada druge kontrolišemo, šta činiti kako bismo zašto moramo prestali da upravljamo drugima, kao i koje su posledice toga.

Budući da je kontrola jedna od osnovih taktika „žena koje suviše vole“, koristiću se jezgrovitim idejama iz istoimene knjige Robin Norvud.

Neke vrste kontrole

  1. Pomaganje i deljenje saveta. Ovim partnera, koji je odrasla osoba, tretiramo kao dete koje nije sposobno da sam donosi odluke, ili učini nešto za sebe što mu je potrebno. Možemo svedočiti situaciji u kojoj partner nije možda motivisan u istoj meri u kojoj smo mi da reši neka pitanja kod sebe ili svoje probleme. Međutim, ako uzmemo da rešavamo njegove stvari umesto njega, s jedne strane ga oslabljujemo (navodimo njegove „psihološke mišiće“ da atrofiraju i gubiće osećaj samostalnosti i vere u sebe), i sa druge strane dajemo mu alibi za (ne)odgovonost nad sopstenim životom: ako postanemo nadležni za partnerovo blagostanje, onda ako stvari krenu naopako i naš naum se izjalovi, partner će kriviti nas.
  2. Hvaliti i podsticati partnera. Ovim taktikama obično postižemo neku skrivenu agendu: da ga navedemo da uradi ono što mi želimo. Čista manipulacija. Ako je žena ubeđena da partnera hvali i podstiče ga iz iskrene ljubavi, ona gubi iz vida da ga time u stvari tretira kao dete, čime ga potcenjuje – on može svesno ili nesvesno da oseća „ona misli da sam ja nesposoban“ – i u krajnjem izvrgava ga ruglu. Podsticaji partneru i pohvale su implicitna primoravanja. Bilo da mislimo da to radimo da bi mu „popravile samopouzdanje“, ili kako bi on nastavio sa ponašanjem koje pohvalimo, sve je to manipulacija. Ukoliko time želimo da mu stavimo do znanja da smo ponosne na njega, to može biti za njega teret. Umesto svega toga mnogo je bolje da ga pustimo da razvije sopstveni ponos zbog svojih postignuća. Ukoliko mu to uskratimo, prelazimo u ulogu njegove majke. A nama nikako ne treba da nam partner bude dete.
  3. Nadgledanje. Umesto nadgledanja, tj. umesto da toliko obraćamo pažnju na ono što on radi, zdrav pristup bi bio da gledamo više na sopstveni život. Ako smo ga navikle na naš „nadzor“, ukoliko počnemo da skidamo fokus sa njega, partner se može „zakoprcati“ ne bi li privukao našu pažnju i kako bismo se osetile odgovorne za ishod. Sve i da drami tj. da se njegova situacija realno pogorša, to treba da iskuliramo, da ga pustimo, jer on sam treba da rešava svoje probleme. Treba da preuzme potpunu odgovornost za svoje probleme kao i zasluge za rešenja do kojih sam dođe. Od toga treba da se držimo podalje. Sa druge strane, kada se okrenemo sopstvenom životu, sopstvenom duhovnom i ličnom razvoju, lakše će nam i biti da ne obraćamo pažnju na njega.
  4. Slepljenost. Slepljenost je posledica odrastanja u disfunkcionalnoj porodici u kojoj smo razvili anksiozni tip privrženosti, te umesto da smo se razvili u izdiferencirane ličnosti, mi smo naučili da se bolećivo slepimo sa bliskom osobom.
    Izlaz je odvajanje. Odvajanje podrazumeva da odvojimo svoj ego od partnerovih osećanja, posebno od njegovih postupaka i njihovih posledica. To zahteva da mu dopustimo da se suoči s posledicama svog ponašanja, da ga ne štedimo ni najmanjeg bola. Umesto da brinemo o njemu, možemo samo da brinemo za njega. Treba da mu dopustimo da nađe svoj put, baš kao što mi treba da tražimo svoj.

Šta činiti kako bi prestala da upravljaš njime i kontrolišeš ga

  1. Ne govoriti i ne preduzimati ništa. To je ono: ugrizi se za usnu i broj do 100! J Ovo je jedan od najtežih zadataka u okviru oporavka. Kada je njegov život nepodnošljiv, kada sve u tebi želi da preuzme kontrolu, da ga posavetuješ i ohrabriš, da rešiš situaciju na bilo koji mogući način, moraš naučiti da miruješ. Da poštuješ partnera dovoljno da dopustiš da se izbori sam. A ne da se ti boriš umesto njega.
  2. Suočiti se sa sopstvenim strahovima u vezi onoga što bi se moglo dogoditi s njim ili sa vašom vezom ako prestaneš sve da kontrolišeš. Kada se suočiš sa ovim tvojim strahovima, onda počni da radiš na njihovoj eliminaciji, umesto da manipulišeš njime.
  3. Praktikovati duhovnost kako bi te nešto držalo kad se uplašiš. Tvoj duhovni razvoj je posebno važan dok učiš kako da otpustiš osećanje da moraš sve da uradiš. Kad počneš da prestaješ da kontrolišeš ljude oko sebe, možda ćeš imati osećaj da padaš s litice. Taj osećaj da gubiš kontrolu nad sobom dok oslobađaš druge svojih pokušaja kontrole može biti veoma zabrinjavajući. Tu ti može pomoći duhovnost, jer možeš da prepustiš kontrolu nad onima koje voliš nekoj višoj sili.
  4. Sagledati situaciju onakvom kakva ona jeste, umesto da je vidiš onakvom kakva će biti. Kako otpuštaš upravljanje i kontrolu, moraš da odustaneš i od ideje da ćeš biti srećna kad se on promeni. Možda se nikad neće promeniti. Moraš prestati da pokušavaš da ga nateraš. Umesto toga, moraš da naučiš da budeš srećna bez obzira na to da li će se on promeniti ili ne.

Zašto moraš da prestaneš da upravljaš njime i da ga kontrolišeš?

  1. Dok si usredsređena na to da promeniš bilo koga (a nikoga nemamo moć da promenimo osim sebe), ne možeš skupiti snage i energije da pomogneš sebi. Naravno, mnogo više nam se dopada ideja da menjamo nekog drugog nego da radimo na sebi, ali sve dok ne odustanemo od toga, nećemo moći da počnemo s radom na sebi.
  2. Veći deo ludila i očaja kroz koji prolaziš dolazi direktno iz pokušaja da upravljaš i kontrolišeš nešto što ne možeš. Posle svakog tvog neuspelog pokušaja, a pokušala si toliko toga!, samopouzdanje ti je palo stepenik niže, i postajala si sve anksioznija, bespomoćnija i više besna. Jedini izlaz iz svog tog vrtloga je da odustaneš od pokušaja da kontrolišeš ono što ne možeš – njega i njegov život.
  3. On se nikada neće promeniti suočen s tvojim pritiskom. Ono što bi trebalo da bude njegov problem počinje da izgleda kao tvoj, i nekako završiš zaglavljena u tome sve dok ne odustaneš. Ako zbog tebe odustane od nekog po njega lošeg ili zavisnog ponašanja, zbog tebe će se njemu i vratiti. Jer nije on sam sopstvenom voljom doneo odluku da sa time prestane, pa čim mu staneš na žulj svojim kontrolišućim ponašanjem prema njemu, u nemoći će se vratiti svom poroku. On može tako reći: „Prestao sam zbog tebe, i šta se promenilo? Nikad nisi zadovoljna, zašto bih se uopšte trudio?“ Sve tvoje strategije koje sada izgleda da vas konsoliduju, u nekom momentu će vas razdvajati.

Kad prestaneš da upravljaš njime i kontrolišeš ga – posledice

Prilikom našeg truda da prestanemo da ispoljavamo kontrolu nad drugima treba da budemo spremni na njihove reakcije, kao i uopšte na moguće posledice stanja koje će nastati.

  1. Partner će se možda naljutiti i optužiti vas da više ne vodite računa o njemu. Ta ljutnja potiče od njegovog otpora da sam preuzme odgovornsot za sopstveni život, koji može voditi čak do panike. Sve dok može da se svađa s vama, daje vam obećanja, ili pokušava da vas osvoji, njegova se borba odvija izvan njega samog – on se bori s vama. (Ovo bi trebalo da vam bude poznato: to važi i za vas, jer se i vi borite s njim, sve dok ne odlučite da prestanete.)
  2. Kada prestanete da ga nagovarate, da se raspravljate, da mu pretite (ili on vama) i da se svađate, možda ćete otkriti da nemate o čemu da razgovarate. To je u redu. Izgovarajte svoje afirmacije u sebi (kao što smo gore malo pomenuli, bez razvoja duhovne strane vaše ličnosti i meditacije tj. izgovaranja afirmacija u svakodnevnom životu, gotovo je nemoguće odustati od upravljanja i kontrole, ili poverovati da će sve ispasti kako treba u životu žene koja previše voli).
  3. Jednom kada zaista prestanete da upravljate njime i da ga kontrolišete, vrlo je moguće da će se osloboditi velika količina vaše energije. Onda ćete moći da je iskoristite za istraživanje, razvoj i poboljšanje svog života. Ali svakako budite spremne da ćete ponovo padati u iskušenja da motivaciju tražite izvan sebe. Uzdržite se od toga i ostanite usredsređene na sebe.
  4. Kada odustanete od potrebe da mu sređujete život, stvari mogu postati haotične i možda će početi da vas kritikuju ljudi koji neće razumeti šta radite (ili ne radite). Trudite se da se ne pravdate i da ne objašnjavate previše. Ako su uporni, izbegavajte ih neko vreme. (Takve kritike su u stvari mnogo ređe i manje intenzivne nego što očekujemo i strahujemo: sami smo sebi najveći kritičari te projektujemo očekivanu kritiku na ljude oko sebe. Budite u svemu tome na svojoj strani i svet će, kao čarolijom, postati mnogo prijatnije mesto.)
  5. Važna posledica odustajanja od kontrole nad drugima je da se morate odreći identiteta ‚‚osobe koja pomaže“. No, sam čin odustajanja često je ono čime najviše pomažete osobi koju volite. Identitet ‚‚osobe koja pomaže“ je samo problem ega. Ako zaista želite da pomognete, ostavite se njegovih problema i pomozite sebi.  

Žene koje suviše vole – deo I

U knjizi „Žene koje suviše vole” Robin Norvud maestralno opisuje i temeljno studira profil žena koje potiču iz disfunkcionalnih porodica, koje su bile emocionalno zanemarene, koje su rasle u nepodnošljivoj napetosti, tako da su u procesu adaptacije otupele svoja osećanja, te su im potrebni jaki stimulansi kako bi osetile da su žive, kontrolišu ljude oko sebe kako ne bi došle u kontakt sa sosptvenim dubokim bolom, biraju partnere koji ih ne tretiraju dobro ili o kojima treba da se brinu, osete duboku usamljenost i ne umeju da se istinski povežu sa nekim, te im je seks surogat za bliskost.

U nastavku navodim neke odlomke iz ove knjige, tj. njihove neznatne adaptacije, imajući pismenu saglasnost izdavača Publik Praktikuma, a svima koje gore navedeni sažetak zaintrigira toplo preoporučujem da knjigu pročitaju.

Prilika da pomogne tim muškarcima je glavni sastojak privlačnosti koju žena koja suviše voli  oseti. Ti muškarci nagoveštavaju da traže nekoga ko će im pomoći.

Žene koje suviše vole biraju partnere koji su okrutni, ravnodušni, nasilni, emocionalno nedostupni, zavisni, ili su na neki drugi način nesposobni da vole nekoga i brinu se o njemu. One biraju takve muškarce iz neodoljive potrebe da kontrolišu sve koji su im najbliži. Ta potreba potiče iz detinjstva, jer su tada često bile preplavljene snažnim osećanjima poput straha, ljutnje, nepodnošljive napetosti, krivice, srama, sažaljevanja drugih ili sebe.

Mehanizmi koji im pomažu da se odbrane od nepodošljivosti ovih emocija su poricanje i kontrola.

U svakoj porodici postoje manji ili veći problemi, ali jedna porodica postaje disfunkcionalna ukoliko postoji poricanje stvarnosti. Ovo poricanje stvarnosti, kao i neosećanje sopstvenih emocija koje takva stvarnost prirodno prouzrokuje, nesvesno se dogode, jer je to odbrambeni odgovor ega na previše uznemirujuće utiske i informacije. Mehanizmi poricanja stvarnosti i neosećanja emocija zajednički su za celu porodicu. Retko hrabri pojedinci koji se odupru i pokušaju da nazovu stvari pravim imenom, bivaju odbačeni i smatrani su crnim ovcama.

Budući da bi ove snažne i neprijatne emocije bile preplavljujuće ukoliko bi dopustila sebi da oseti bilo šta, žena koje suviše voli radije bira da ništa ne oseća. Otuda njena potreba da kontroliše ljude i događaje u njenom životu. Tako kontrola stvara osećaj sigurnosti, ali bez osećanja.

Ona ima podsvesni nagon da pokuša da negira sopstveni bol kontrolišući one koji su joj najbliži. Tako se nada da će, ako uspe da kontroliše njega, moći da kontroliše sopstvena osećanja tamo gde im se životi prepliću.

Poricaje i kontrola se uzajamno hrane: poricanje hrani potrebu za uspostavljanjem kontrole, a neizbežan neuspeh da se uspostavi kontrola hrani potrebu za poricanjem.

Neretko, žena koja suviše voli je toliko isključila svoja osećanja kad je bila mala, da joj je u odraslom dobu potrebna drama, koja se naročito dobro stvara uz problematične muškarce, samo da bi osetila da je živa. Veze sa ovakvim muškarcima služe kako bi odvratila pažnju od osećanja sopstvenog unutarnjeg bola, od staranja o sebi i od toga da nauči da voli samu sebe.

Njena ljutnja često potiče iz njene bespomoćnosti da promeni porodicu koju voli i koja joj je bila potrebna. U stvari, svi njeni susreti sa muškarcima su odraz ljutnje, haosa i pobune u njoj samoj. Njeni pokušaji da ih kontroliše su pokušaji da savlada sile i osećanja koji su je pokretali.

Kada naše emocionalne potrebe za ljubavlju i sigurnošću nisu bile zadovoljene kad smo bili mali, i ako smo trpeli stanja emocionalne napetosti, neretko biramo partnere nad kojima mi možemo da imamo kontrolu, sa partnerima koji nisu obrazovani, iskusni ili nemaju finansijsku stabilnost ili društveni položaj kao mi. Na taj način dobijamo osećaj da „vladamo situacijom“, osećaj koji nam je potreban da koliko-toliko dobro funkcionišemo.

U ženama koje suviše vole postoji intenzivna potreba da budu potrebne, da pored sebe imaju slabog i neodgovarajućeg muškarca, kao i da kontrolišu njegov život. Sve su ovo načini na koje one poriču i izbegavaju neizbežnu prazninu u svojoj duši, koja se u njima stvorila još u detinjstvu, u porodici u kojoj su odrasle.

Za žene koje suviše vole potrebno je da odustanu od intelektualnog analiziranja sebe i svog života, i da umesto toga počnu da osećaju duboki emocionalni bol koji prati strahovitu izolaciju u kojoj su uvek bile. Iz ovog bazičnog osećaja usamljenosti, ponekad jedina povezanost koju mogu da uspostave su razne egzotične seksualne veze, u koje je, s druge strane jedino moguće ući kada je osoba slabo povezana sa drugim ljudima i sa sopstvenim telom. Ovakve površne veze ih upravo štite od rizika prave bliskosti. Drama i uzbuđenje su zamena za preteći intenzitet intimnog povezivanja. Oporavak podrazumeva biti sam sa sobom, osetiti sopstvena osećanja, što uključuje bol od izolovanosti.

Doživeti ljubav i poverenje sa nekim muškarcem i da je on voli i veruje joj, samo može da doživi žena koja nauči da voli sebe i da veruje samoj sebi.

Ako si (bila) u vezi sa manipulatorom…

Imala si vezu sa narcisom? Sa manipulatorom?

Onda je preko potrebno da uvidiš da si od malena u stvari rasla uz roditelja narcisa, odnosno manipulatora. Da to nije bio slučaj, ne bi se bila upecala u njegove mreže.

Kao ćerka narcisa koja toga nije svesna (a to osvestimo kad dobrano odrastemo), vi imate frekvenciju žrtve narcisa ili nekoga koga se može izmanipulisati, i tako ih pozovete u svoj život, postanete meta za njih, koliko god inteligentne bile!

(Nasuprot vama, oni koji nisu rasli u manipulativnom okruženju, lako prepoznaju kada naiđu na narcisa i zauzmu jedan zdrav stav zbog kog ovaj nema sa njima šta da traži i prolazi mimo njih.)

Naša privrženost majci, onoj koja nam je dala život, kojoj smo beskrajno zahvalne za to, kao i za svu brigu tokom našeg odgoja i odrastanja, i koja nam želi samo dobro u životu, nam ne dozvoljava da vidimo i sebi priznamo da ona ima, pored svega navedenog, i neke maliciozne elemente u svom odnosu prema nama.

Jedna od mnogobrojnih osobina narcisoidne majke je ljubomora. Ona ti kao majka naravno želi samo dobro. Ali tvoje dobro ne može da premaši ono koliko je njoj dobro, jer bi se time narcisoidna majka osećala ugroženo. Naša lojalnost majci je u dodiru sa ovom činjenicom, i zato nas “brani” od toga da imamo veći uspeh u životu, na različitim ličnim i poslovnim planovima, nego ona.

Na primer, ako njena veza sa našim tatom nije bila najsrećnija, ti sebi ne smeš da dozvoliš da budeš srećna u svojoj vezi, da ne bi upala u opasnost. Najbezbednije je da uopšte i ne možeš da nađeš partnera, ili da samo nalaziš neke prolazne varijante, ali nipošto da ostvariš ono za čim tvoje biće čezne, jer će te to koštati onoga što ti je toliko sveto – mira sa mamom.

Ili na primer na poslu, u onome što radiš, može biti da ti ide dobro, imaš talenat za to, ali nekako ne možeš da odskočiš, možda se autosabotiraš, ili imaš osećaj da te ne primećuju. Pa, ti sebi i ne smeš da dozvoliš da te primete, da odskočiš, jer kako će se mama osećati? Kako će odreagovati?

Možete da kažete “ali ja sam svela odnos sa mamom na minimum”, ili kako ona više i nije među nama. Ali to nema veze, jer u nama radi naša lojalnost njoj, ono kako smo od malena izdresirane i naučile kao mehanizam adaptiranja na, u ovom smislu, neprijateljsku sredinu.

U nama je duboko uvrežen nauk, da za nas nije bezbedno da uživamo i glatko napredujemo u životu. Mi smo naviknute na barikade, da će biti otpora, da neće biti lako, da će biti borba. Jer uz borbu smo odrastale.

Dok ne osvestimo šta je sve bilo toksično u odnosu naše majke prema nama, događaće nam se iskustva u kojima ćemo prolaziti kroz istu školu. Bilo da si se distancirala od nje, ili da ona više nije tu, ako više nema mame da ti daje neke od onih komentara koji ti krešu krila, naći će se prijateljica, ili već neki drugi njen “glasnik” kojoj ćeš na sličan način verovati, jer ti je prijateljica, a koja će se prema tebi odnositi tako da ti se stvara onaj (iz davnina dobro poznati) loš osećaj u stomaku. Nije da se “veštice konektuju preko wifija”, nego je naša podsvest baždarena na vernost veštici, pa nas naša sopstvena savest proganja. Upravo ova mešavina ljubavi (majka koja nam je dala život) i neprijateljske energije (toksičnost narcisoidne majke) je ono što je utrlo put da mi nadalje u životu sumnjamo u svoje osećaje i instinkte, i ulazimo u situacije u kojima ne znamo kome da verujemo, odnosno da li da nekome verujemo ili ne. Zato nam je na sličan način teško da  kažemo “ne” prijateljici kada nam ne prija neki njen potez prema nama, kao i da poverujemo da nam prijateljica radi nešto nažao dok je gledamo dok nam to radi.

Tako da, sve i da mame više nema, dok ne pronikneš u načine na koje si isprogramirana da dopuštaš da ti se zlo obraća i priđe, naći će se novi glasnici, u vidu potencijalnih partnera, kolega, ili prijatelja koji će evocirati tu energiju, sve dok na tu energiju jednom ne odgovoriš na adekvatan način. Jedini adekvatan način je unutarnji stav “dalje đavole od mene”, koji se utelovljuje tako što nećete davati prostora nikakvom zbližavanju sa tom osobom, ni na kom planu.
Kada sam gore pričala o maminoj ljubomori, možda ste pomislili: “ne, ali ona se raduje mojim uspesima”. Raduje se samo zato što joj dajete priliku da se ona kiti vašim perjem. Vaši uspesi su njeni trofeji, vi ste sredstva preko kojih se ona oseća bolje. Ne raduje se ona zbog vas i radi vašeg rasta, da vam da vetar u leđa, nego zbog sebe same. A vi ćete se i dalje osećati sami, baš kao ona mala devojčica koja ste bili, koju mama nije videla, nije videla njene potrebe, jer je bila zauzeta sobom i svojim potrebama. Jeste da njene potrebe imaju korena u dubokoj traumi, jer narcisistički profil se stvara kao posledica duboke traume koju nikada nisu bile kadre da obrade. Ali iako je to tako i možemo to da razumemo, mi imamo pravo na naš bol, i radi našeg isceljenja je neophodno da taj svoj bol sagledamo i proživimo, da sagledamo da mi i naše potrebe kao male nisu bile viđene, i da danas kao odrasle moramo da odradimo dobrane posliće na tome da restituišemo te naše duboke rane.

Ta mala devojčica u vama i dalje čezne da je mama vidi. Zato je danas vama najsvetiji onaj mir sa mamom, koji sam gore pomenula. Zbog uzaludne nade da će se dogoditi čudo, da će se ona promeniti i vama dati ono što davno nije. Ova čežnja da budemo viđene projektuje se na razne načine i na druge subjekte, od kojih očekujemo neki vid potvrde. I čeznuće vaša mala devojčica u vama da bude viđena, sve dok joj vi danas ne pružite to da bude viđena – da je vidite vi, vaš odrastao deo.
A to viđenje se ogleda u na prvom mestu viđenju vaših potreba. U istraživanju koje su to sve vaše potrebe, jer ste vrlo moguće razne od njih potisnuli tokom niza vremena. Zatim da vidite sve ono lepo i krasno što je u vama, sve ono što vi imate da ponudite svetu, vaše darove od Boga. Da prenesete sebi poruku koliko ste vredni kao osoba, da volite sebe najviše na svetu, i da sebi obećate da ćete se truditi da uvek vidite i oslušnete vaše sopstvene potrebe i učinite sve što možete da ih vam ispunite, ili da zamolite nekog bližnjeg da vam u tome pomogne. Da date sebi pravo da molite pomoć od drugoga kada vam deluje teško da nešto ostvarite a treba vam.
I takođe, obavestite malu devojčicu u vama koliko trenutno imate godina. Jer ona, verujte mi, pojma nema da ste i koliko odrasli.

Sve što uspemo da ispravimo i razrešimo u našoj sopstvenoj razvojnoj priči, služiće kao dobra osnova i kao odskočna daska za našu decu i njihov razvoj. Takođe, oslobodiće ih nejasne potrebe da razreše neke nerešene stvari koje vuku od roditelja i predaka, od kojih slabo šta razumeju. I sa druge strane, uneće mir u naš porodični sistem, doneće mira i našim precima.

Ukoliko nešto od gore opisanog rezonira s tobom i volela bi da dublje istražiš svoju priču, odnosno ono šta ti se događa i šta u tebi radi, javi se. Biću srećna da mogu da te ispratim na tom putu uz konstelacije sa lutkicama i budem koliko mogu od pomoći.

Sopstvena toksičnost (i emocionalno zanemarivanje)

Svi je imamo, u većoj ili manjoj meri. Sopstvena toksičnost se javlja kao posledica naših nezadovoljenih potreba, još od ranog detinjstva. U nastojanjima da na raznorazne načine postigneme da nam ipak i konačno neke od njih budu zadovoljene, razvijamo različite strategije da do to toga dođemo. A pošto nam od zadovoljenja naših nasušnih potreba zavisi i opstanak, zovemo ih strategije preživljavanja.

Sve što je (u sistemu ili nama) ostalo nerazrešeno, kao što sam naglasila na uvodnoj strani ovog bloga, i verovatno na raznim još drugim mestima ovde, traži tokom vremena (a ponekad i dolazećih generacija) da se razreši. Što je više nesvesno, tj. dublje zabijeno u našu senku, to će neka nerazrešena stvar jače da opstane i bude otpornija i upornija u njenim pokušajima da izađe na videlo, da nam prizove pažnju, ne bi li je konačno videli, ne bi li joj konačno pogledali u lice. (To je prelepo formulisano u naslovu Hellinger-ove knjige: „Potok ne pita za put“.)

A načini na koje nam priziva pažnju nam priređuju neprijatnosti. Ponekad uvek iznova dovodimo sebe u neprijatne situacije u kojima iznova osećamo te iste neugodne osećaje i emocije. To je u stvari kao da sami sebe dovodimo u neprijatne situacije u kojima će nas (odnosno sami sebe, na kraju krajeva i iz perspektive o svesti o jedinstvu, baš iz tog pokušaja razrešenja) izvrgnuti ismevanju, kritici, u kojima se možemo osećati glupi, nezaštićeni, razotkriveni. Neki ovo pripisuju „toksičnom ja“, toksičnom delu nas, odnosno nazivaju „toksično ja“ onaj deo naše ličnosti koji operiše kao izvor za ovo naše projavljivanje/manifestovanje tih „ponavljajućih“ situacija kroz koje nesvesni deo nas traži da razrešimo ono u čemu je naš lični rast ostao zakucan. (Svakako  je izvor za ovakve manisfestacije naše nesvesno, a terminom „ toksično ja“ neki autori žele da naglase da postoji deo nas koji treba svi da težimo da isceljujemo.)

Kao što smo gore kroz primer natuknuli, toksični deo nas može da nas dovede u situaciju gde ćemo doživeti da nas možda na neki način podvrgavaju podsmehu i da se pri tom osećamo izrazito ranjivi i nezaštićeni. Ovo lako može biti posledica toga da smo kao mali doživljavali slične situacije od strane drugih aktera: nekoga iz najuže porodice (roditelj, brat/sestra) ili iz okruženja (druga deca, komšije) a da niko od naših staratelja (bilo onaj drugi roditelj, ili uopšte roditelji) nije delovao u našu odbranu. Na taj način nismo nikad videli, dobili obrazac po kojem bismo naučili kako sami da ustanemo u svoju odbranu, pa to moramo da učimo vremenom težim putem. Kroz ovakva iskustva naše toksično ja, tj. naša sopstvena toksičnost je htela da nas dovede  u poziciju da uvidimo da ima nešto što nam nikad nije bilo pruženo i što nikad nismo naučili, a neophodno je za celovitost naše ličnosti, a to je, u ovom slučaju, da branimo naš integritet od verbalnih napada drugih. To je kao „biiip“ za bug u sistemu, da ima jedna nenaučena lekcija koju moraš da nadomestiš da bi mogao da furaš dalje kao celovita ličnost.

No, sopstvena toksičnost može da deluje i na suprotan način, da mi kao odrasli možemo toksično da delujemo na druge osobe, tako što ćemo na primer nepravedno i sasvim promašeno da tražimo, preciznije „zahtevamo“, od drugih da zadovolje naše potrebe, i da im puni ogorčenja prebacujemo što nam to nešto što mi očekujemo ne pružaju. Ovo zna da bude prilično bolno za oboje. Prvo, naša sopstvena rana da nam od jako davno nije bilo pruženo nešto toliko važno za nas (na primer, dodir, nedvojbeni dodir koji je trebalo da nam prenese poruku „tu sam za tebe“, emocionalno prisustvo staratelja, majke koje je trebalo da nam pruži osećaj da smo viđeni, da su naše potrebe viđene i prepoznate i da uvek možemo da računamo na prisustvo u ljubavi naših najmilijih). Dubok bol ukotljavan vremenom, koji sve ove godine nije na odgovarajući način tretiran i zaceljen. I drugo, ta druga osoba (obično partner, ili prijatelj) koja služi u ovoj prilici kao glasnik za tu nelepu, ali važnu vest iz davno prošlog vremena, koja ni kriva ni dužna „popije“ naše kritike i prebacivanja. Ona je, delujući po svojim sopstvenim potrebama, razvijenim, sa svoje strane, po utabanim strategijama koje je razvila razvijajući se u njenom sospstvenom sistemu iz kog je potekla, odigrala nekakav potez nepovoljan po nas, ali koji ne samo da nam nije prijao, već je okinuo (trigerovao) naš engram, našu nezaceljenu ranu i prouzrokovao nam, za nas iznova, bol evocirajući onaj naš stari bol, bol našeg unutarnjeg deteta. To je cela „krivica“ te druge osobe.

U ovom drugom scenariju imamo da naše unutarnje dete takoreći „viče kroz plač“ za nečim što nije dobilo. Ali viče pogrešnoj osobi. U promašenom vremenu. Stvarajući frikcije sa svojim sadašnjim partnerom, ili prijateljem. Dok bi iz stava celovite odrasle osobe ekološkiji potez bio tretirati sa poštovanjem tog koga imamo preko puta sebe, što podrazumeva svako odsustvo kritika, zahtevanja, prebacivanja, ogorčenih izjava, pasivnih agresija, i sličnog. Zahteva učenje izražavanju naših potreba mnogo pre toga. Ali ajmo redom.

Emocionalno zanemarivanje može da bude primarni uzročnik

Zahteva, na prvom mestu sagledavanje naše izvorne rane. Navešćemo primer. Zamislite situaciju u kojoj je majka, kada je osoba bila veoma mala, bila iznutra zauzeta sopstevnim bolom zbog gubitka prethodne bebe, ili najmilijeg brata, ili majke, ili već nekog drugog dubokog emocionalog uticaja. U takvom scenariju iako je bila fizički tu, majka nije bila prisutna dovoljno svojim duhom i emocionalno za novorođeno dete. Nedovoljno ili dodira nedovoljnog kvaliteta zbog sopstvene unutarnje iscepkanosti majke. Malo dete raste gledajući tugu ili emocionalnu odsustnost staratelja i kako to obično biva pogrešno zaključuje da ono nije dovoljno dobro, jer da jeste, majka bi bila srećnija i prijatnija prema njemu. Tu se ustaljuju negativna, blokirajuća uverenja za buduću odraslu osobu. Ovo neadekvatno odgovaranje na (emocionalne) potrebe deteta se zove emocionalno zanemarivanje i po rečima dr. Aline LaPierre je prilično zanemareno u terapijskoj praksi. Postoji takozvano „zanemarivanje zanemarivanja“. (Emocionalno zanemarivanje ne mora biti namerno, naprotiv, može biti čak „odsustvo iz ljubavi“, ukoliko je majka iz ljubavi prema voljenom biću koje je izgubila bila emocionalno odsutna.)

Zatim je neophodno izraziti osećanja, duboko čuvana u netaknutom, zaleđemom stanju, i uvek dublje ustaljivana tokom vremena i drugim iskustvima koja su vibrirala sličnim frekvencijama. U stvari, upravo će ovakva sudbina osobe učiniti da tokom života najpre prepoznaje i odgovara na događaje sličnih frekvencija, jer je prosto biće te osobe baždareno na toj frekvenciji, da tako kažemo. (Takođe, dodajmo da se može raditi i o osećanjima pretka/pretkinje, kao na primer neki neoplakani bol majke, nekad baš taj zbog kog je i sama majka odsutna.) Ovo izražavanje se može izvesti u sigurnom i empatičnom okruženju u terapiji, u kom se osoba oseća čuvano i bukvalno „nunano“. U terapijskom okruženju je neophodno da ova osećanja budu validirana od strane terapeuta. Ovo daje validiranje osećanja malog deteta u osobi, restaurira nikada do tada doživljeni unutarnji mir malog deteta po tom pitanju, i posledično validira potrebe danas odrasle osobe i validira i samu osobu.

Iz stanja odrasle osobe koja se sada, zajedno sa svojim potrebama, oseća validirano, osoba može da zakorači u poziciju iz koje može da dela, da zauzme stav i preduzme akcije potrebne za zadovoljenje sopstvenih potreba.

U to spada i izražavanje sopstvenih potreba. Jer, pogledajmo, ukoliko je osoba još u prekognitivnom dobu (pre 2 godine starosti) doživljavala emocionalno zanemarivanje, osoba danas kao odrasla, bez terapeutskog rada na sebi, nije ni svesna često puta svojih potreba i stoga ne ume da ih izrazi. Jer u emocionalnom zanemarivanju su se događale situacije kada je majušno dete doživljavalo osećanja i potrebe na koje ne samo da nije dobilo odgovor, nego često staratelj nije ni imenovao, nije verbalizovao šta se oko deteta događalo. Time su čak i određene zone mozga, naročito one zaslužne za govor, bile uskraćene za razvoj, i stoga je i osobi danas u mnogim situacijama teško da verbalizuje svoje potrebe i ono što oseća. Danas u terapeutskom radu osoba bukvalno vežba da istražuje svoja osećanja povodom određenih situacija i da traži adekvatne reči da ih imenuje. Ovo uvežbavanje se dalje umnožava praksom u svakodnevnom životu i osoba može uspešno da razvije svoje moći izražavanja. I postepeno izražavanja svojih potreba.

Osoba se na ovaj način uči da samostalno preduzima korake potrebne za zadovoljenje onoga što želi da dostigne, i istovremeno uči da oslobađa druge od odgovornosti za ostvarivanje svojih sopstvenih želja i potreba. Time napušta poziciju malog deteta i približava se poziciji odrasle osobe. Tek tada može biti spremna da zauzme svoje mesto u sistemu (i sistemima) kojem pripada, za dobrobit i sebe i sistema. Za dobrobit (veći mir) predaka, kao i dolazećih generacija.

Ako se u bilo čemu od gore navedenog prepoznajete, ili prepoznajete neku blisku osobu, slobodno se javite za terapijski rad u kojem ću vas rado i sa pažnjom ispratiti, ili ukoliko želite nešto na ove teme da podelite sa mnom.

Toksične osobe i toksični odnosi

Ovo je velika tema. Mogla bih da počnem od onoga kako se situacija sa toksičnom osobom ispoljava i kako je njena “žrtva” oseća danas, pa da onda vidimo kako se klica toga da neko postane kandidat za “žrtvu” toksične osobe začela davno u prošlosti, ili da počnem “od početka”, tj. od ovog začinjanja mogućnosti da se bude takva žrtva, ka tome kako je danas upletena u priču sa toksičnom osobom.

Po principu svesti o jedinstvu, odnosno činjenici da se ništa ne događa bez razloga, neće bilo ko imati prilike u životu da se sučeljava sa toksičnim osobama. Kao i svaki konflikt u životu, ova muka se pojavi kada postoji nešto nerazrešeno u prošlosti same osobe, ili njenoga klana, pa se tim “ponavljanjem” tj. “spoticanjem o isti kamen” želi (nesvesno osobe ili nesvesno njenog porodičnog sistema želi) konačno razrešiti ta stvar.

Zato će ono što budem pisala ovde nekima doći kao “mračenje”, a neki će znati tačno o čemu pričam.

O toksičnoj majci sam pisala na ovom linku. Na ovoj stranici želim da pričam o toksičnim osobama na koje naiđemo kasnije u našem životu, koje nisu iz naše nuklearne porodice.

Ukoliko ste rasli u porodici u kojoj su vladali zdravi odnosi (uzajamno poštovanje i uvažavanje ličnosti, volje i potreba – što znači roditelja međusobno i roditelja prema deci, zatim diferencirane ličnosti – nasuprot stopljenim identitetima), vi ako i naiđete na narcisoidnu osobu ili na toksičnu osobu, vrlo brzo ćete shvatiti da je u pitanju nedopustivo ponašanje te osobe, i već na neki način umećete da postavite granicu u startu. Štaviše, toksična osoba vas najverovatnije neće ni detektovati kao interesantnog da se obruči na vas sa svojim toksičnim aparatusom ponašanja i ta osoba neće vam predstavljati nikakav problem.
Nasuprot tome, ako ste rasli u disfunkcionalnoj porodici (u kojoj je narušeno nešto od gore navedenog u zagradi), budući da ste u takvoj sredini živeli kao vrlo mali i od malena ste bili “natopljeni” toksičnim odnošenjem (nekog od) roditelja prema onom drugom i/ili prema vama kao detetu, ili prema vašoj sestri/bratu, ili se vaša sestra/brat nije lepo odnosio prema vama a vaši roditelji nisu znali ili nisu ni pokušavali da tome stanu na kraj, u vas su se takvi obrasci ponašanja “utisnuli” kao pod kovačevim štapom, i vi taj obrazac ponašanja i odnosa nosite u sebi kao memorijski zapis.
Ako se niko u kući takvom ponašanju nije suprotstavio, u vašoj kući je to nedopustivo ponašanje normalizovano, i vi rastete u uverenju da je svet i život takav.

Ukoliko ste patili od takvih odnosa, u smislu da su konkretno i vas manipulisali, omalovažavali, govorili vam stvari ili se odnosili prema vama stvarajući vam osećaj da niste važni ili vredni kao osoba, vi ste još tada se osećali nelagodno, najverovatnije neadekvatno i vrlo verovatno uz ponavljanje takvog tretmana ste rano počeli da se osećate anksiozno. Najverovatnije ste razvili uverenje o sebi kao takvoj osobi kakvom su vas etiketirali, da ste nedostojni dobrog tretmana, uspeha i dobrog kvaliteta života. Proživljavanjem tako toksičnog tretmana u vama se začela ona “klica” o kojoj sam pričala gore.

Šta se onda događa? Vi rastete sa introjektovanom lošom vizijom sebe i vibrirate sa tom frekvencijom. Vi prosto odašiljete poruke čipovane u vašoj da tako kažem energetskoj auri koje govore kako vi ne verujete u sebe, kako ne zaslužujete dobar tretman od drugih, kako ste nesposobni ili šta god već bilo ono što je davno bilo usađeno u vas. A uz to ide i latentni STRAH od toga kad će naići sledeća epizoda nekog od tih loših odnošenja prema vama od strane ko zna koga, spremni ste na to da opasnost vreba sa svake strane. To je kao da ste primali elektrošokove, pa posle njih u proizvoljnim trenucima doživite ono šejkovanje “bzzzzz” od struje. Vi ste takoreći “energetski i psihički elektrošokirani”.
Strah je takođe ono što ste osećali dok ste primali otrovne doze tretmana u rođenoj kući, jer nije bilo nikog da vas zaštiti. (Oni koji bi po prirodi stvari trebali da vas zalivaju ljubavlju i negom, radili su suprotno.) No, vrlo često svega ovoga niste bili svesni. Niste ni pojma imali da onaj koji nije na mestu je onaj vaš roditelj koji vas je onako nezdravo tretirao, jer ste bili vrlo mali, i kao takvi ste mislili da ako se mama ili tata ljuti, onda mora biti da sam stvarno loš(a) i mama/tata se s pravom odnosi prema meni ovako, jer bože moj, ja sam dete a on(a) je roditelj i oni znaju šta rade, a ne ja. Ono što je naša velika nezgoda tada, kad smo bili vrlo mali, je da nama na kraj pameti ne pada da preispitujemo autoritet naših roditelja, ali avaj u koliko slučajeva su oni toksični, i mi smo ti koji su ok, a oni su oštećene ličnosti i za terapiju. Nažalost, u najvećem broju slučajeva na terapiju krenu oni koji imaju zdravu bazu a preživljavali su stravične tretmane od svojih najbližih, a ti toksični najbliži nikad ne bi sami, svojevoljno otišli na terapiju.

Upravo je taj strah i nesigunost, koji trepere u nama u nekim nivoima memorijskog zapisa i naše energetske aure, signal, mamac za manipulativne osobe (vama će npr. takođe prilaziti gatare na ulici, ili oni koji žele nešto da vam “uvale”), narcisoidne i toksične. Oni za postizanje svojih ciljeva gledaju da vas iskoriste i imaju kontrolu nad vama, praveći vas blesavima i stvarajući u vama osećaj nesigurnosti i straha. Ne može se na taj način osećaj nesigurnosti i straha stvoriti u bilo kome, nego to pali kod onih koji su za to podložni. E, zato njima odgovaraju nevine srnice koje su bile žrtve u disfunkcionalnoj porodici. A sada će biti njihove žrtve, povratak toksika u životu srnice, toksik u drugom ruhu.

Na temu narcisoidnih osoba toplo preporučujem videe na YouTube-u od dr. Ramani, a ima hvala Bogu i na srpskom videa na tu temu. Ovde bih navela neke od glavnih karakterišućih crta ponašanja toksičnih osoba:

◦ Egoistične su i egocentrične
◦ Stvaraju u drugome preuveličano osecaj krivice (čine da osećaš da je u tebi greška, da si ti taj koji ne zna, inkompetentan, koji sve loše uradi; ubedi te da je problem u tebi, što ti stvara osećaj krivice)
◦ Nemaju empatiju (ne mogu da razumeju perspektivu drugoga i nisu svesni efekata koje njihova dela mogu imati na emocije drugoga)
◦ Manipulatori su (pošto samo brinu za sebe i nije im bitno blagostanje drugoga, ucenjuju, kontrolišu i iskoriščćavaju sa ciljem da zadovolje svoje želje i potrebe)
◦ Inhibišu izražavanje emocija (uz pomoć manipulacije, kontrole i kritike postižu da se osoba oseća nesigurnom ili da se plaši da izrazi ono što oseća i misli)
◦ Stvaraju negativne emocije (destabilizuju emocije, kada smo uz njih:
– iscrpe našu energiju i optimizam
– osećamo da nas kontrolišu
– osećamo obavezu da pazimo na njih, da ih uslužujemo i zaštitimo
– osećamo se skvrčeno
– promovišu krivicu, sram i strah)
◦ Ne poštuju granice (ovo je posledica njihove potrebe za kontrolom, izostanka empatije i razumevanja za druge; neka tipična ponašanja prelaska granica su:
– upadanje u lični prostor i i nepoštovanje privatnosti
– zahtevaju pažnju i vreme nemajući u vidu potrebe i želje drugoga
– ignorisanje granica i potreba drugih
– manipulisanje ponašanja
– nepoštovanje mišljenja, osećanja i uverenja).

Sve u svemu, odnos sa toksičnim osobama gasi našu vitalnost i stvara stres i neugodno psihičko stanje.

Ono što je najbolnije i najnezgodnije je kada je neka nama veoma bliska osoba toksična osoba. Pošto mi je ovde cilj da opišem mehanizam “kačenja” na nas nekog manipulatora, narcisa ili uopšte neke toksične osobe, tj. zašto do njega dođe, a koji nije naš roditelj i kada više nismo mali, te bliske toksične osobe mogu biti naš momak/devojka, suprug/žena, naš(a) prijatelj(ica), kolega, šef…
Koja je tu posebna nezgodacija? Budući da nam je osoba bliska, nama ne pada na pamet da posumnjamo da ako se ne osećamo dobro u tome kako nas ta osoba tretira da nešto nije u redu sa njom (setite se, ovde govorim o onima koji su potekli iz nefunkcionalne porodice, jer bi oni drugi odmah povukli crtu u ovakvoj prilici). Zvuči poznato od gore? E, to je rezonancija sa začećem traume, odnosno rane: ponavlja se davno proživljeno iskustvo kako bi se razrešilo. “Pošto mi je ona mama (ili tata), ja u nju ne sumnjam, nego mora da nešto nije sa mnom u redu”. E, tako i sa ovim toksikom 20-30-40-50 i kusur godina kasnije. Upadamo u zbunjenost, u srećnijem slučaju se zapitamo “ko je ovde lud?”, inače naivno upadamo u kandže nemani.

Ko živi u ovoj omađijanosti gde ti nije jasno koje ponašanje drugoga prema tebi je ok i prihvatljivo, a koje ne (pošto je u nuklearnoj porodici toksično ponašanje bilo normalizovano), često nije dovoljno da pričamo u opštim terminima kada navodimo karakteristike toksičnog ponašanja. Zato evo par konkretnih primera: partner na tvoje oči muva tvoju prijateljicu, prijateljica na tvoje oči muva tvog partnera, partner ti zabranjuje odnos sa tvojim roditeljima i/ili braćom, sestrama (iz sopstvene nesigurnosti ne želi druge da ima za konkurenciju kada su bliski odnosi u pitanju). Opet, ovo je jezgrovito rečeno šta se u stvari dešava, a ovi postupci se odvijaju u nizu manjih poteza, gestova, izjava s njihove strane nakon kojih se osećate neprijatno, sa nelagodom u telu i pitate se da li se tripujete, ili ovo ponašanje stvarno nije ok, a ako biste se usudili da reagujete, naizgled bude još gore. Elem, važno pravilo: sa manipulatorima i toksičnim osobama se ne ulazi u objašnjavanja – oni su vrhunski majstori u izvrtanju situacije tako da vas prikažu kao krivca, ili onoga koji nije u pravu. Ako im ukažete na to da njihovo ponašanje nije u redu, ili pokušate sa “ja rečenicama” asertivnosti, oni će i tada naći način da vas ismeju. Ako pokušate nešto u stilu “kad ti to radiš/kažeš, ja se osećam tako i tako”, mogu vam reći da je to vaš problem, oni peru ruke, a uostalom rekli smo da oni empatije nemaju, prema tome vaša osećanja njima ništa me predstavljaju. Tu jedino pomaže da obratite pažnju na svoj stomak i disanje i iščitate šta vam sopstveno telo i osećaj govore kako se osećate u toj situaciji sa tom osobom. I još jedno pravilo: beži glavom bez obzira. Postavi granicu tako što ćeš sebi postaviti granicu da se više ne približavaš ili dalje ne zbližavaš sa tom osobom, da držiš ozbiljnu emocionalnu distancu. A ako ti je partner, obavezno preusmeravaj prioritet svoje pažnje sa njegovih/njenih na svoje sopstvene potrebe. Baš kao što majka/otac nisu brinuli o tvojim nasušnim emocionalnim potrebama, nego su te istrenirali da njihove potrebe stavljaš ispred svojih, sada treba da “okreneš čekrk na suprotnu stranu” i da prvo oslušneš ka unutra, ka svojim sopstvenim potrebama.
U ovoj situaciji pomaže upravo i da “vratite film unazad” i registrujete, priznate sebi sada kad ste odrasli, na koje su sve načine roditelji se odnosili prema vama na način koji nije bio poštujući. Sve i da je malo dete bilo kadro da shvati da je roditelj taj koji se ne ponaša ok, za malo dete je razarajuća istina da ima roditelja koji se ne ponaša ok prema njemu. Zato kao mala deca zaključimo da su oni ok, a da smo mi ti koji nisu u redu. Detektovanjem tih konkretnih ponašanja naših roditelja prema nama u prošlosti, sećanjem na konkretne scene, danas možete redefinisati ko je ovde na mestu, a ko nije, i postaviti u svojoj unutrašnjosti stvari na svoje mesto. Jer tada možete da napravite direktnu vezu između tretmana koji ste primali tada i tretmana koji po rezonanci dobijate danas od vaše aktuelne toksične osobe.

Tema je velika i mnogo toga bi se još moglo reći. Napomenimo još dve vrlo važne stvari. Manipulatori, narcisi i toksičari imaju dva lica: jedno za javnost ili druge ljude, a drugi za onoga na koga se ostrve sa svojim zlim namerama. Zato je njihovoj “žrtvi” još teže: kad bi se poverila nekome o tome kako se sa njim ponaša toksična osoba, drugi bi joj lako mogao reći da preteruje, ili bi je razuveravao u takvoj lošoj ideji o toksičnoj osobi, jer ju je ovaj video u sasvim drugom izdanju. Oni “napadaju” onoga ko im odgovara i onda kada im odgovara. Tako na primer mogu biti divni prijatelji sa vama u jednom periodu, a ako biste im na neki način “stali na žulj” momentalno prelaze u svoj toksični modus i vi ne možete da verujete da je to ona osoba koju ste znali u sasvim drugom svetlu.

Druga stvar, manipulatori, narcisi, toksičari, svi se oni premeštaju između tri uloge: napadač, žrtva, spasilac. Ne mogu oni neprestano delati kao napadači, jer bi vas onda sigurno izgubili, otišli biste glavom bez obzira. Oni moraju pridobiti vaše simpatije i poverenje obitavajući, kad im to momenat nalaže, i u ulozi žrtve i vašeg spasioca. To je ono “pečenje na tihoj vatri” vas kao žrtve. Oni osobu omađijaju već nekim svojim darom koji imaju, često harizmom, dok je ne upecaju. Onda kada su sigurni da su je dobili, onda kreće nož u leđa. Njima je sevdah da nanesu bol i patnju “žrtvi”, jer predstavlja olakšanje njihovoj siromašnoj duši koja pati od osećaja bezvrednosti, a koji upravo prikriva lažnom veličinom (već na nekom polju) sa kojom se predstavlja u javnosti, da vidi da ima i neko drugi ko pati. Kad ste u tom bolu, to je analogon onoga kad ste se osećali nelagodno, utučeno, anksiozno, sa nelagodom u stomaku prilikom nekog konkretnog odnošenja roditelja prema vama. Zato kažem: kad nađete paralelu između konkretnih scena iz vaše prošlosti sa roditeljem i sadasnjosti sa toksičnom osobom, podsetite se da je roditelj jako pogrešio i jako se ogrešio o vas, da bi vam bilo jasno da na isti način vas danasnji toksičar grdno greši. To će u vama dati kredibilitet vašem kriterijumu da više ne sumnjate u sebe, nego da bez treptanja znate ko je u krivu i sa sigurnošću se odlučite na novi, drugačiji korak nego koji ste do sada preduzimali.

E sad, nije to tako lako. Vama može biti racionalno sve jasno, prozreli ste i osobu i jasno vam je zašto ste tu gde ste, zašto ste kao Alisa upali u tu duboku rupu u ovaj čudnovati život u kom vas je spopala ta osoba, ali ipak kao da ima nešto što vam ne dâ da preduzmete taj neki korak koji vam može doneti oslobađanje od ove zle kobi. To je onaj strah koji postoji u vama. On kao da postaje iracionalan, kad imate utisak da za vas nema spasa, da je taj drugi moćniji od vas. To je s jedne strane rezonanca sa vašim osećajem nemoći iz doba kad ste bili mali u odnosu na nadmoć roditelja. Da bi ovo manipulatoru tako dobro radilo, on sistematski pribegava potezima kojima bi vas održao u strahu. Kada biste uspeli da uvidite ono što smo gore govorili da je manipulator u rezonanci sa vašim roditeljem koji se davno ogrešio o vas, vi biste bili u stanju da manipulatora skinete sa pijedestala, jer biste mogli da uvidite da je manipulator na toj moćnoj poziciji u odnosu na vas, jer ste ga vi stavili na to mesto. Od momenta kada ga prozrete i etiketirate kao promašenu osobu u vašem životu, lažni i pogrešni autoritet za vas, zadobili biste distancu i mogli biste da prvo menjate vaše reakcije na njega i vaše ponašanje, a onda pošto bi ta promena u vama izazvala bes kod njega i batrganje da vas ne izgubi kao “žrtvu”, mogli biste na njega da gledate kao na neku figuru na kakvom ekranu koja viče, gubi nerve preteći vam, možete da odlučite da taj ekran smanjite, utišate ton (zablokirate tu osobu na društvenim mrežama ako vas proganja).

Sa druge strane, često ipak postoji tu još jedan sloj priče. Kada vam to sve ne polazi od ruke i taj strah u vama ima nadmoć. Tu imamo da tražimo u vašoj transgeneracijskoj istoriji i u gestaciji. No, o ovome nema smisla pisati, ovo se mora proživeti na terapijskoj sesiji koje ja pružam.

U gore pomenutom sagledavanju raznih lica vašeg toksičara, kao i u opažanju paralela između vašeg odrastanja i vaše današnje toksične situacije, i nadasve u povezivanju u panoramu vaše transgeneracijske priče, veliku prednost i pomoć pruža rad konstelacija sa lutkicama, kojima se ja bavim. Videti u nekoliko različitih lutkica ta razna lica vaše toksične osobe (kako današnje, tako i roditelja, jer uloga onoga koji nam je dao život je po prirodi stvari uzvišena i dužni smo joj naše poštovanje i zahvalnost, i kao takva je odvojena od uloge ili dela ličnosti koji se nije dobro poneo prema nama), ima ogromni uticaj na naše razumevanje stvari, osećanja, ali i psihu.

Sa zadovoljstvom ću vas ispratiti u vašem procesu nalaženja mira i postavljanja stvari na svoje mesto u vezi vaših toksičnih odnosa i toksičnih osoba kroz konstelacije sa lutkicama. Slobodno se javite, vredi pokušati. Iz svake situacije ima izlaz.

Ispovest o dve nerođene sestre


Imala sam dve starije sestre koje se nikad nisu rodile. Tačnije, i dalje ih imam, samo što to stalno zaboravljam. I problem je baš u tome.


Da, racionalno, ja nisam kriva ni odgovorna za to šta se dogodilo pre mene, i na kraju krajeva vaše su duše izabrale takvu vašu sudbinu, da jedva okosnu život na ovoj našoj Zemlji. Makar ne u tom datom trenutku. I u tom smislu, zaista je zahvaljujući vama, činjenici da ste ponele vašu sudbinu takvu kakva je bila, da sam ja potom, nakon vaše priče, došla na ovaj svet. I za to ja vam se uistinu iz svog srca zahvaljujem 🙏.

No, ipak, nisam ja umela da budem mirna od kada znam za sebe. Stalni neki pogled ka nečemu što nije, čega nema. Neki bolećiv pogled u jedan vreme-prostor koji je postojao u mojoj psihi, i ne znam da li još negde, niti gde bi to moglo biti. Nikad uključena u žagor vršnjaka u školama. Nikad osećaj da pripadam tu gde me život zadesio.

Dok sam prelivala crni tuš onomad na mojim crtežima-slikama u doba srednje škole, uživala sam u raznoraznim kompozicijama koje sam dobijala: crna je prelazila preko bele podloge, gotovo gutajući je sasvim, a na retkom mestu bi nastao koji oblik od živo zelene boje, temperom. Jako sam volela te kontraste i te crteže! (U to doba sam radila apstrakcije, takođe sam jako volela onaj rad u beloj i plavo-teget boji, ono “tkanje” koje sam nanosila prstima.) I jednim deličkom sebe sam se zapitkivala: šta li ta crna boja, ta tama, simbolizuje kod mene? Nisam bila svesna ničeg “lošeg” u mom životu. Kao i mnogi drugi, ono u čemu odrastaš ne dovodiš u pitanje (previše). Nešto ti ne dozvoljava da dovodiš u pitanje stanja onih kroz koje si došao na ovaj svet i od kojih zavisi tvoj opstanak, niti njih sâme.

Uvek sam imala dubok osećaj za nepravdu, uvek bila za stajanje uz nevine, za njihovu zaštitu. Kao pravi senzitivac. Uvek senzibilna za nedaće drugoga, uvek oko i uho za njih. Za nepravde silnika prema Africi, za izrabljivanje tog kontinenta i njihovog naroda. Za osvajanja silnika i napadača. Za negašenje kompjutera po firmama i kućama, neotesanost prema resursima Majke Prirode, smeću i okeanima…

Bila sam sigurna u svoje korake, ali nesigurna prema nadobudnima i kada vidim one koji su ravni meni, ali se nose kao da su kakvi kapetani. U tom smislu nekako uvek sam se osećala kao “mala”. Kao da ostaneš mala devojčica, ma koliko sedih da imaš, i ma koliko da si koračao i obleteo planetom.

Ranu u vezi sa nadobudnima nosim iz svog detinjstva, a da to naravno sve te godine nisam znala. A ta nadobudnost i moja transparentna nesigurnost su samo dva lica istog novčića: dve naizgled suprotne manifestacije koje predstavljaju suprotne polarnosti a koje smo našli kao odgovor na ono što nas uznemirava. A uznemiravala nas je ista stvar: ovde se nešto ne-malo i ne-lako dogodilo, o čemu nemamo pojma, jer je to bio tabu, o tome se ni pod razno nije govorilo. I različite jedinke u sistemu se različito pozicioniraju prema uznemiravajućoj temi. I ova naša drugačija pozicioniranost u odnosu na ovu bolnu temu, nas je struktuirala kroz ceo naš život.

Kad sam sutradan nakon vežbe sa lutkicama ponovo pogledala sliku:

neprijatno sam se iznenadila. I dalje sam “mala”??? Posle svih postizanja, unutarnjih i spoljašnjih, i dalje sam u sebi mala?

No, ubrzo sam razumela da je u pitanju jednostavno sinergija sa moje dve starije (srednje) sestre koje se nisu rodile. Kao da ne mogu da odem sa tog mesta. Kao da insistiram na tome da se nešto značajno dogodilo, imaš gotovo “opipljiv osećaj” o tome, a da ti niko nije pričao. Nešto što je bilo bolno i kao takvo je ostalo tajna. Drugi, koje ne bune ovakva osećanja, to kao da ne čuju, jednostavno idu dalje. Kao da se prave ludi, ne daju značaj onome što je bilo, odnosno nije moglo da bude. To nije dovoljno glasno da bi ih zaustavilo da nastavljaju ono što su naumili. Za neke je „trpanje pod tepih”. Za druge je “nebitno”. Nadobudnost pobednika. Dok mi, oni prvi, sve se nešto premišljamo, osluškujemo, pitamo da li je u redu, da li treba, kako treba, i neretko smo u dilemama da li ovako, ili onako.  

Pitam se, da li zbog toga ne podnosim kada u nekoj situaciji kada je nekome očigledno potrebna pomoć, niko ne prilazi da pomogne? Kada neko pita grupu ljudi, a niko ne odgovara, iako bi imali šta da kažu? Ili grupa treba da se nešto dogovori, i kad neko da predlog, niko ne odgovara, i ne daje druge predloge? I da li iz istog razloga ne podnosim kada neko nameće svoje mišljenje? Da samo zato što je neko glasniji i njegov je ton glasa siguran, njegov predlog odnese prevagu, iako među onima koji ga prate većini možda ta ideja ne odgovara baš najboje? Onaj koji sebi ne postavlja mnoga pitanja peva sigurno i glasno možda i bez mnogo sluha, dok se slavujskom glasu grlo steže jer se pribojava ne zna ni sâm čega. Kao da ne povredi običan svet svojim anđeoskim senzibilitetom. Da im ne bude na muci. Inhibisani senzitivac.

I sad, zašto se snebiva senzitivna duša, koja je jednim delom svoga bića nagnuta ka onome svetu gde prebivaju oni koji su okrzli ovaj svet, ali u njemu nisu ostali, ili nikad nisu u njega ni kročili, dok je drugim delom u ovom našem svetu, prisutna onoliko i onda kada joj to posećivanje one druge strane dozvoljava?

Ovakve duše, koje se umanjuju, ne dozvoljavaju sebi da sijaju, nego se kao stide svoga sjaja. Ova im lojalnost ne dozvoljava da blistaju i da dozvole sebi rast i da svi vide i ubiraju plodove od njihovih talenata. Ovu svoju lojalnost mogu da dožive kao “skomnost” ili “poniznost”. Na jednom dubljem nivou, još skriveniji stoji osećaj: “kako ja mogu biti vredna života, kada ove moje sestrinske duše nisu ostale u životu?”. To je istinski osećaj: “ne zavređujem život”, “nisam vredna da napredujem u životu”. (Ha, sad mi dođe na um isto istacko uverenje koje nose potomci Afrikanaca na drugim kontinentima. Naime, kod njih radi: “kad su moje pretke odveli kao roblje i takvu su tešku sudbinu podneli, pa kako ja imam prava na dobar život? Otkud ja mogu da prosperiram u životu?” Kažu da zato i ako uspeju da se obogate, mnogi crnci u Severnoj Americi su potom sve izgubili…)

Da se vratim gde sam stala…

Ova skromnost, poniznost, ova pritajenost između živog i neživog sveta, ova neprekidna zapitanost „pa, kud sam ja vredna života i prosperiteta?“, u suštini kao da počiva na jednom skrivenom osećaju krivice. „Otkud ja mogu, kad one nisu mogle?“.

Ali nismo mi ti koji određujemo ko će da se rodi, a ko ne. I nikako nemamo odgovornost ni za šta što se pre nas dogodilo. Nego, nakon što se dogodilo, dakle počivajući na posledicama onoga što je bilo, po svoj prilici napravilo se plodno tlo da se rodi novo čeljade, kojem će Promisao odrediti da živi, da se živo i zdravo rodi i napreduje. I hvala Bogu!! I hvala tim dušama. Jer da nije bilo njihove sudbine, takve kakva je bila, ne bi bilo ni mene, ne bi bilo ni nas sa ovakvom pričom.

Kaže David. R. Hawkins: “krivica je arogancija ega, to je raditi jedno, kada osećam da bih trebao da radim nešto drugo”.

Dakle, u stvari je naš ego taj koji je umislio da imamo tu moć da od nas zavisi da li će se drugi roditi i živeti, ili neće. Ovo je detinje. Isto je poput one dečije fantazije da dete može da spasi roditelja kada ga vidi da pati, ili da mu nije dobro. Isto je to! (A naše biće, srce, intuicija, zna da treba da rastemo i napredujemo. Dakle, negde u nama imamo osećaj da treba da radimo nešto sasvim drugo…)

I pošto danas, posle par decenija, živimo već po automatizmu po postulatima koje smo sebi davno, davno, negde još kao vrlo mali postavili (i posle ih nismo više dovodili u pitanje, jer smo srasli s njima i prosto ih više nismo ni bili svesni, kao postulata koje možemo da dekretiramo zastarelim, pogrešnim, neaktuelnim), zato smo apsolutno smetnuli s uma da smo jednom pogrešno postavili postulat da je u našoj nadležnosti, i shodno tome da se našom krivicom naš brat ili sestra nije rodio. Dakle, ovde bi trebalo aktualizovati i napraviti jedno duboko čišćenje “softvera”, kako bismo mogli sa više kapaciteta da nastavimo dalje. (Rad sa malim detetom u nama…)

“Krivica je igra ega kojom on dominira tvoju volju, kako bi učinio da se osećaš loše. Izjeda ti dušu i duh.” Enric Corbera

I dalje, aludirajući na Hawkins-a, kaže Korbera: “igrati igru krivice je arogancija ega, to je verovati da sam u pravu i da sam možda trebalo da uradim stvari na drugi način. Ali krivica te uvek paralizuje, ne dozvoljava ti da rasteš.”

Dakle, oprostimo se sa krivicom.

Prigrlimo našu malecku u nama i objasnimo joj da je sve u redu, da ona nije ni za šta kriva.

Da je tako moralo biti, i da su duše njenih starijih sestara, još mnogo pre nje, odabrale drugačiju sudbinu.

Odlučile da nastave svoju sudbinu nekim drugačijim putem.

I da svačije odluke treba poštovati.

(A pitaćete se, zašto ih nazivam sestrama, otkud “znam” da su trebale biti devojčice? Pre samo nekoliko godina nadenula sam im imena za koja se sećam da je moja mama bila odlučila da mi ne da.)

Ostavimo već jednom našu mamu na miru

Kao što je čitaocu ovog bloga već vrlo verovatno dobro poznato, mnogi naši današnji konflikti potiču od našeg odnosa sa majkom i ocem iz najranijih dana. Budući da smo na majku upućeni mnogo više nego na oca u našim prvim godinama, za naš budući emocionalni razvoj posebni značaj ima naš odnos  sa majkom.

Tokom vremena možemo da uvidimo i osvestimo kako određeni naši obrasci ponašanja, strahovi, uverenja potiču od nekih konkretnih situacija iz našeg odnosa sa njom. No, iako smo to sebi razjasnili, i dalje nam je često teško da u slične konfliktne situacije ne ulazimo iz početka.

Razlog zašto ovaj racionalni sloj spoznaje nije dovoljan za značajnu promenu je to što je u onom istom statusu šoka, stresa, traume ili paralisanosti ostalo malo dete u nama, danas odraslima, baš isto onako kakvi smo se onda u onoj nekoj pra-situaciji našli, kao mali.

Zato je potrebno da u terapiji radimo sa malim detetom u nama. (Uostalom, ima i literature koja opisuje proces koji u te svrhe možemo da sprovodimo sâmi sa sobom, a koji u većoj ili manjoj meri može isto da nam pomogne u ovakvom radu).

Međutim, ukoliko smo dodatno sa mamom u konfiguraciji da “sam mama mojoj mami”, ili da sam “lojalna toksičnoj mami”, onda smo upleteni u kompleksnije programe koji rade u nama.  Kod njih je potrebno da se svojski posvetimo poslu rekla bih bukvalno „prosvećivanja” malog deteta u nama (da ga informišemo o stvarnosti jer o njoj ima iskrivljenu sliku), i paralelno “prevaspitavanja” odraslog sebe.

Šta pod tim mislim? Malo dete u nama (čitaj: mi kad smo bili mali), verovatno veruje da je mama baš onakva kakva mama treba da bude. A u stvarnosti mama je možda emocionalno nezrela, pod teretom neke traume ili ima direktno toksičan odnos prema nama. Kada kao mali primamo takvo mamino ophođenje prema nama, pošto smatramo da je mama bez greške, mi uglavnom automatski zaključimo da smo mi ti koji nismo kako treba i na kraju možda čak i da nismo dostojni da budemo voljeni. Dakle, prvi korak je da mi iz pozicije odrasle osobe koja smo danas sa svom nežnošću pojasnimo maloj devojčici/dečaku u nama da je ono najdivnije stvorenje koje i te kako zaslužuje svu ljubav ovoga sveta, ali da mama ima neke svoje probleme i zbog toga je sprečena da se prema nama korektno odnosi i na onaj način na koji mi to zaslužujemo i kako treba. (Ovo podrazumeva dubok i predan unutarnji rad i zahteva vreme i istrajnost primene procesa.)

A drugi korak, koji se u stavri odvija paralelno u praksi, se tiče naše pozicije odraslih – da prekinemo da igramo po starom scenariju. Mogli bismo da kažemo i: da postavimo mami granicu. To u biti, za naše unutarnje biće, i jeste u pitanju. Stvar je u tome da postavljanje granice mami, ili uopšte nekom drugome, u praksi ne znači da mi njima postavimo nove uslove ponašanja i očekujemo promene od njih. Jer, kao što znamo, ne možemo nikada očekivati od drugoga da se promeni, jedino mi možemo na sebe da utičemo i sebe da menjamo. Dakle, mi treba sebi da postavimo nova pravila ponašanja. U stvari, sebi postavljamo granicu.

Šta to u praksi znači? Zavisi od toga šta te iritira u odnosu sa tvojom mamom. Govorimo o stvarima koje (nam) ona uvek radi.

Možda se previše meša u tvoje stvari i želi sve da zna (šta misli, da je dron?). Možda to radi, jer sâma nije imala bogat lični/intimni/društveni život, i želi preko tebe da to nadomesti pod stare dane. Ok, ti možeš da je razumeš, ali ne i da žrtvuješ svoju intimu i slobodu radi, u krajnjem, spašavanja majke, jer ovo poslednje je njen posao, a ne tvoj. Okani se tuđeg posla.

Možda zahteva od tebe da se brineš o njoj na način na koji osećaš da ti smeta, da te možda guši. To se doživljava otprilike kao da kaže “ti treba na mene da paziš, a ne da živiš svoj život”. Oprez ovde, toksičnost par ekselans! (Tu možeš u biti da čuješ vapaj njene male devojčice, u njoj sâmoj, koja jadničica nije dobila utehu od njene odrasle sebe, pa se sada hvata za svoj podmladak, da ga emocionalno ucenjuje.) Naravno da ćeš da poštuješ i pomogneš svojoj majci, ali to radiš na način i do mere koliko ti zaista osećaš da ti prija, ne iz “treba”, “šta će reči svet?”, jer ne bi bilo iskreno, ne bi ti bila u koherenciji sa sâmom sobom, pa te posle dočeka ceh na emocionalno-psiho-somatskom planu.

Ako si navikla da joj se javljaš na telefon čim zove, ili trkneš do nje čim to od tebe traži. Prvo, shvati da nije u redu da to od tebe traži: nije ona vladar tvog života, i nije važnija od tebe da ti treba sve da ostaviš i trčiš na njenu zapovest (naravno, ako nije u pitanju neka zaista hitna situacija). A zatim, mirne savesti odlučiš da se nećeš javiti na telefon ako ti u tom trenutku ne odgovara, i mirne savesti joj kažeš da imaš neke planove i da ne možeš doći tad, nego neka te obavesti unapred da želi da dođeš kad budeš mogla.

Možda stalno iznova trpiš neke njene žalbe ili ti čak kaže nešto neprijatno o tebi. Ne treba od nikoga da trpimo priče koje nas smaraju, još manje da nam u lice kažu nešto neprijatno o nama. Prekidaš, preokreneš priču u drugom pravcu, odnosno kažeš da se kupiš  i ideš, jer je bila neprijatna. Možda često slušaš tatu kako se žali na mamu. Kažeš mu da prekidaš jer si odlučila da nećeš više da slušaš ni jednu njegovu žalbu na mamu.

Dakle, mama jeste velikim delom uticala na ono kakvi smo mi danas, ali kao odrasli naša je dužnost da korigujemo ono neproduktivno i nezdravo u nama. Ona će nastaviti njeno ponašanje po starom dok god joj mi to dozvolimo načinima na koje reagujemo.

Tvoje nove, drugačije reakcije na mamino ili tatino ponašanje im se sigurno neće svideti. Verovatno će se naljutiti, viktimizirati i stezati obruč oko tebe emocionalnom ucenom. Mogu da lupe šakom o sto, da zazveckaju čaše, možda poleti po koji tanjir: čuvaj glavu, ali budi postojna, stoj uz sebe i prati svoju istinu, odnosno ono što osečaš da treba da radiš za svoje lično dobro, za svoj lični razvoj. Jer osim zbog sebe, samo tako ćeš moći da budeš više od koristi i tvojim roditeljima i celom klanu: ako se na prvom mestu pozabaviš tvojim ličnim uzrastanjem i ostvarenjem.

Ukoliko ti je potrebna pomoć ili podrška u ovakvom ili sličnom procesu, nemoj oklevati da mi pišeš i da odradimo jednu ili par konsultacija, odnosno sesija u kojima integrišem Bioneuroemoción®  i konstelacije sa lutkicama.

Netolerancija na laktozu

Odmah da počnem sa fusnotom: ovo je zvanični naziv, ali rekla bih vam da je meni, kad mi je smetalo mleko, smetalo čak i ječmeno mleko, iako nema laktoze. Sve u svemu: takozvana “netolerancija na laktozu” ima veze sa konfliktom sa (arhetipom) majkom. Dodajem “arhetipom majke”, jer ovo se može odnositi na konflikt sa stvarnom ili simboličnom majkom. Takođe, može se odnositi kako na konflikt sa mojom majkom, tako i na konflikt sa mojom ulogom majke mome detetu. (Mada, ovo drugo je obično posledica onog prvog…)

Ako je ikome, nakon što je ovo pročitao, ostalo pitanje zašto, da pojasnimo: naša prva hrana je majčino mleko, odatle mleko (za naše nesvesno) ima direktnu vezu sa mlekom koje smo sisali ili koje dajemo da se sisa, da budem eksplicitna. I odatle, ako imamo neki od dva pomenuta konflikta, nećemo dobro tolerisati mleko. Ja dodajem, vezano za gornju „fusnotu“: mleko od žitarica koristimo, njemu pribegavamo, kao zameni za mleko, ali nesvesno ne možeš prevariti, pa ako tvoje biće traži da razrešiš ovaj konflikt, dočekaće te “račun na ćupriji”. 

U netoleranciji na mleko nesvesno registruje da majka ima toksičan odnos prema detetu, da na neki način oseća odbojnost prema njemu, odbojnost ka tome da ga hrani, da se brine o njemu. To se događa kada je majka imala neki problem, konflikt (možda je bila bolesna, depresivna, ili da je bila emocionalno odsutna). Stoga je uloga netolerancije na mleko da se izbegne kontakt sa toksičnom majkom, da se od nje zaštiti.

Ako danas kao odrasla osoba imaš netoleranciju na laktozu, verovatno na nekom nivou osećaš odbojnost prema svojoj majci. Treba da radiš na tvom odnosu sa njom, da integrišeš neke tebi nelepe stvari iz vaše prošlosti. Ako želiš da ti pomognem u tom procesu, javi se.

Projekat-smisao: programiranost iz doba gestacije

Tvorac pojma projekat-smisao je Marc Fréchet (1946-1998), francuski klinički psiholog. Po njegovim rečima: „pre nego što je beba bila začeta, već je bila jedna unapred zamišljena ideja“.

Projekat-smisao označava činjenicu da sve ono što se događa u životu roditelja, počev negde od devet meseci pre začeća pa sve do otprilike tri godine deteta, direktno utiče na dete i njegov budući život. Sve one jake emocije, značajniji događaji, strahovanja, nadanja, očekivanja roditelja, projektuju se i ostaju utisnuti u detetu i tokom njegovog daljeg života mogu dovesti do manifestacije određenih teškoća, pa čak i bolesti.

Naziv projekat-smisao nam govori da smo nečiji projekat, naših roditelja i ostalih predaka, da ima jedan svesni i nesvesni motiv zbog kog smo začeti, i čini da se smisao našeg života vrti oko toga.

Sâm Marc Fréchet bio je začet sa vrlo konkretnim ciljem koji je trebalo da pomogne njegovoj mami da preživi, a ne zato što je ona želela da ima dete. Naime, tokom rata je trebalo da joj se sudi, pa su Marc-ovi roditelji mislili da ako sûd vidi trudnu ženu, možda je pomiluje, ili joj makar dâ blaže uslove održavanja kazne. Marc je tako začet krajem Drugog svetskog rata 1945-te, i svo vreme trudnoće i njegovih prvh devet meseci proveo je u zatvoru, zajedno sa majkom. Govorio je da je tokom svojih prvih devet meseci života bio okružen ženama koje su se bavile njime, ali ne i njegova majka. Tokom života uvek je bio okružen ljudima, ali sâm. Dakle, rodio se sa projektom, tj. smislom da spasi svoju majku zatvora. Kako se ovo manifestovalo u njegovom kasnijem životu? U njegovoj psihološkoj kliničkoj praksi imao je gotovo samo žene i sa potpunim uspehom lečio ih je od multipla-skleroze.

Francuski doktor Salomon Sellam (koji je, inače, i sâm lečio multipla-sklerozu i napisao o njoj knjigu) je razgraničio 6 tipova projekta-smisla. Oni se mogu manifestovati razni u isto vreme, ili se pokazuju u nezavisnim momentima. Tih 6 tipova projekta-smisla su:

  1. Namera roditelja: kada postoji jasno očekivanje roditelja o tome kakvo dete treba da bude i/ili čime će da se bavi, odnosno pod kojim uslovima će biti voljeno.
  2. Emocionalno stanje majke (psihologija amniotske tečnosti): kako se mama oseća dok sam u njenom stomaku? Kako se oseća u odnosu na sve: sebe kao ženu, majku, na mog oca, porodicu, posao? Koje emocije preovladavaju tokom trudnoće? Šta je  prvo osećala kad je saznala da je trudna? Posle će to činiti deo detetovog emocionalnog stanja tokom života.
  3. Iznenadni nemili događaji, hitne situacije: šta se događalo u porodici tokom trudnoće? Možda je tata izgubio posao, ili dobio povišicu, ili umro? Možda je mami umro neko od najmilijih? Sve je to važno jer će ostaviti dubokog traga na detetu.
  4. Porođaj i neonatalna patologija: u zavisnosti od toga kakav je bio porođaj možemo posmatrati čitav niz šablona ponašanja. Da li je beba mogla da uradi ceo svoj posao porođaja, ili je porođaj bio indukovan, carskim rezom, da li je beba bila poprečno smeštena, da li se koristio forceps ili usisna čašica? Sve ovo ostavlja program u našem nesvesnom. Na primer, oni koji su rođeni indukovanim porođajem pokazuju teškoće da započnu ili završe projekte. Po nekim autorima, pupčana vrpca obmotana oko vrata često nosi memoriju vezanu za vrat: neko ko se udavio, neki deda koji je ugušen gasom u ratu, neko ko se obesio… Majci koja, dok je bila trudna je videla kako joj otac davi majku, dete se rodilo sa obmotanom vrpcom i štaviše, sa cerebralnom paralizom koja mu je paralisala jednu ruku (da ne bi pokušao nekoga da udavi). Dete koje se rodi nakon spontanog abortusa ili umrlog fetusa/bebe često može biti “dete zamena”. Osoba rođena sa ovim programom može da oseća da ne živi ili ne poseduje svoj život, da nije važno (jer roditelji nesvesno žale za izgubljenom bebom i sve što čine za svoje rođeno dete, u suštini je namenjeno izgubljenom detetu). Ako se usvoji dete, obično kod usvojitelja postoji program tj. memorija napuštanja (na taj način usvajanjem deteta repariraju/nadoknađuju traumu iz sopstvenog klana). Vanmaterična oplodnja ima simboliku “za ovo dete nema mesta u ovoj kući”, može da se dâ kada je dete istovremeno i željeno (svesno) i ne (nesvesno). Gestacioni mešak bez ploda može da upućuje na to da jedno od roditelja snažno želi dete, dok drugo snažno ne želi.
  5. Tajne roditelja, ono neizrečeno: zašto su se venčali moji roditelji? Da li je neko od njih bio zaljubljen u nekog drugog, ili je imao neku prethodnu ljubav koju nije prežalio? Šta nisu hteli da zna onaj drugi? Ono što se sakriva dete će izraziti preko ponavljanja ili reparacije emocionalne ili ponašanjem, psihološki ili biološki,  a to će mu i biti znak da shvati šta (je došao na svet da) reparira u svom porodičnom stablu.
  6. Transgeneracijsko: nerazrešene memorije predaka koje imaju veze sa životnom misijom. Porodično stablo može imati razloge da se rodi dete, nekad čak da se rodi određenog datuma, i da pokaže ono što je stablu potrebno da se pokaže.

Dakle, namera (roditelja ili klana) i okolnosti pod kojima je začeto dete postaje nesvesno očekivanje položeno u njega, ili nesvesni program koji može da odredi karakter, profesiju, pa čak i razvoj raznih bolesti ili patnji, i koji ima za cilj repariranje patnje (roditelja, klana).

Napomenimo jednu vrlo važnu stvar: u transgeneracijskom posmatramo porodično stablo (uključujući i projekat-smisao) “od dole ka gore”, a ne obrnuto. To znači da polazimo od sopstvenog konflikta i onda krećemu u potragu o projektu-smislu i u transgeneracijskom. Odnosno, ukoliko se nešto desilo u klanu ili gestaciji što može da prouzrokuje nekakav ograničavajući program, ne mora da znači da će osoba neumitno i da manifestuje takav program.

Još jedan primer čiji je projekat-smisao sličan Fréchet-ovom, ali sa drugačijom vrstom ishoda, je primer devojke koja u svojim 30-tim ima povlačenje korena desni. Imala je depresivne faze, nema momka, i osim toga oseća da njen život nema nikakav određen, osmišljen pravac. Ispostavlja se da su njeni roditelji, pre nego što su je dobili, stanovali u malom stanu u kojem su čak spavali zajedno sa svekrvom u istom krevetu. U želji da se izbavi iz takvog scenarija, majka smišlja plan, strategiju da zatrudni kako bi kad dete dođe već morali da se odvoje i odu negde drugde. Dakle, i ova je devojka, kao Fréchet, došla na svet sa misijom da “spase svoju majku”. No, za razliku od Fréchet-a koji je usmerenje u svom životu našao u pomaganju drugima (ženama) kroz terapiju, ovoj devojci je program “tvoja svrha je da spaseš tvoju majku” prerastao u nastavak “i da ceo svoj život posvetiš ili usmeriš ka njoj”, i nije uspela da ga preinači u neku svrhu kroz koju će se ona lično osetiti ispunjena. Povlačenje korena desni ovde ima simboliku: “napuštam svoje korene, nemam uzemljenje, osećam se odvojena od svog korena, od moje svrhe u životu”.

Jedan drugačiji primer je devojke kojoj “mama nije htela da dâ ime Tijana da ne bi bila tiha”. Ima puno Tijana i sigurna sam da nije svaka majka na ovakav način razmišljala o tom imenu. Dakle, šta je ova majka mogla da doživi, ili možda ima nesvesne memorije iz klana, pa da ovako razmišlja? Ovo je nesumnjivi znak da je u klanu postojala žena koja nije mogla da kaže svoje mišljenje, ili možda da se pobuni, koja je verovatno bila submisivna. No, sa druge strane, iako joj mama nije nadenula ime Tijana, njoj ipak jeste teško da kaže ono što misli, da kaže ‘ne’ kad tako oseća, i da govori bez straha pred grupom nepoznatih ljudi. Jer u pitanju je bojazan, emocija koju je majka osećala u pogledu bebe u vreme trudnoće, ona se svakako utisnula u bebu, pa odluka o drugom imenu ovu energiju konkretnog straha nije mogla da poništi.

Kada neko ko nema samopouzdanje da govori svoju istinu, nakon puno ćutanja počne da odgovara, obično kod njega dolazi do eksplozivnih reakcija, zbog kojih posle zažali i fali mu asertivno izražavanje. No, učenje asertivnog izražavanja kod osoba sa “zabranom za izražavanje”, a da nismo ponikli u uzroke nesposobnosti asertivnog izražavanja, tretira formu, ali ne doprinosi razrešavanju originalne teškoće koju osoba ima na prvom mestu da uopšte kaže nešto onda kada treba, blagovremeno. Dok osoba ne otpusti, odnosno dok se ne odrekne programa da “ne može da kaže ono što oseća”, pa zato ne govori blagovremeno, nego naknadno prsne (pa opet bude nezadovoljna ishodom), učenje asertivnosti joj može dati smernice kako da “pliva po površini”, odnosno kako da se nenasilno izrazi onda kada vidi ishod različit od onoga što je očekivala.  Ali da bi uopšte mogla da izrazi svoje potrebe i očekivanja na prvom mestu, pre nego što ostavi prostora za naknadno razočarenje, a na kraju krajeva, i da kaže nakon što vidi neželjeni ishod na asertivan način ono što oseća, dakle da bi uopšte mogla da stavi u praksu asertivno izražavanje bez straha i stresa, mora da osvesti svoje nesvesne programe.

Kada uspemo da uvidimo veze između naizgled nepovezanih iskustava i situacijâ koje nam se ponavljaju i koje nas uznemiravaju, i ako nešto od toga uspemo da povežemo sa onim što nam je dostupno da znamo o našem projektu-smislu, dolazimo u priliku da osvešćivanjem tih veza svesno otpustimo te programe, odnosno deaktiviramo tu “životnu misiju” koju smo do sada ispunjavali, i time stvorimo sebi mogućnosti za stvaranje drugačijih prilika i da nadalje kročimo sa većom slobodom u životu.

Kada znaš kuda ideš, Univerzum ti otvara puteve.

Enric Corbera

U zavisnosti od osobe ovo osvešćivanje nesvesnih programa može biti dovoljno da se osoba preobrazi, a ukoliko nije, potrebno je ovo saznanje spustiti u telo, nekakvim određenim radom na telu. U svakom slučaju, ovo novo razumevanje i poimanje uvek mora da se pretoči u konkretnu akciju, a ne da ostane nešto fiktivno u našem umu.

U svetlu svega rečenog možeš da se zapitaš: da li se ponašaš u skladu sa tvojom zamisli o životu, ili se krećeš na bazi projekcije koju su tvoji roditelji učinili od tebe?

Ako planiraš da imaš dete bilo bi interesantno da upoznaš tvoj sopstveni projekat-smisao i da postaviš u red određene aspekte svog života. Kad u tom smislu poradiš na sebi, bićeš u stanju da se sa više svesti usmeriš na začinjanje tvog deteta.