Svi je imamo, u većoj ili manjoj meri. Sopstvena toksičnost se javlja kao posledica naših nezadovoljenih potreba, još od ranog detinjstva. U nastojanjima da na raznorazne načine postigneme da nam ipak i konačno neke od njih budu zadovoljene, razvijamo različite strategije da do to toga dođemo. A pošto nam od zadovoljenja naših nasušnih potreba zavisi i opstanak, zovemo ih strategije preživljavanja.
Sve što je (u sistemu ili nama) ostalo nerazrešeno, kao što sam naglasila na uvodnoj strani ovog bloga, i verovatno na raznim još drugim mestima ovde, traži tokom vremena (a ponekad i dolazećih generacija) da se razreši. Što je više nesvesno, tj. dublje zabijeno u našu senku, to će neka nerazrešena stvar jače da opstane i bude otpornija i upornija u njenim pokušajima da izađe na videlo, da nam prizove pažnju, ne bi li je konačno videli, ne bi li joj konačno pogledali u lice. (To je prelepo formulisano u naslovu Hellinger-ove knjige: „Potok ne pita za put“.)
A načini na koje nam priziva pažnju nam priređuju neprijatnosti. Ponekad uvek iznova dovodimo sebe u neprijatne situacije u kojima iznova osećamo te iste neugodne osećaje i emocije. To je u stvari kao da sami sebe dovodimo u neprijatne situacije u kojima će nas (odnosno sami sebe, na kraju krajeva i iz perspektive o svesti o jedinstvu, baš iz tog pokušaja razrešenja) izvrgnuti ismevanju, kritici, u kojima se možemo osećati glupi, nezaštićeni, razotkriveni. Neki ovo pripisuju „toksičnom ja“, toksičnom delu nas, odnosno nazivaju „toksično ja“ onaj deo naše ličnosti koji operiše kao izvor za ovo naše projavljivanje/manifestovanje tih „ponavljajućih“ situacija kroz koje nesvesni deo nas traži da razrešimo ono u čemu je naš lični rast ostao zakucan. (Svakako je izvor za ovakve manisfestacije naše nesvesno, a terminom „ toksično ja“ neki autori žele da naglase da postoji deo nas koji treba svi da težimo da isceljujemo.)
Kao što smo gore kroz primer natuknuli, toksični deo nas može da nas dovede u situaciju gde ćemo doživeti da nas možda na neki način podvrgavaju podsmehu i da se pri tom osećamo izrazito ranjivi i nezaštićeni. Ovo lako može biti posledica toga da smo kao mali doživljavali slične situacije od strane drugih aktera: nekoga iz najuže porodice (roditelj, brat/sestra) ili iz okruženja (druga deca, komšije) a da niko od naših staratelja (bilo onaj drugi roditelj, ili uopšte roditelji) nije delovao u našu odbranu. Na taj način nismo nikad videli, dobili obrazac po kojem bismo naučili kako sami da ustanemo u svoju odbranu, pa to moramo da učimo vremenom težim putem. Kroz ovakva iskustva naše toksično ja, tj. naša sopstvena toksičnost je htela da nas dovede u poziciju da uvidimo da ima nešto što nam nikad nije bilo pruženo i što nikad nismo naučili, a neophodno je za celovitost naše ličnosti, a to je, u ovom slučaju, da branimo naš integritet od verbalnih napada drugih. To je kao „biiip“ za bug u sistemu, da ima jedna nenaučena lekcija koju moraš da nadomestiš da bi mogao da furaš dalje kao celovita ličnost.
No, sopstvena toksičnost može da deluje i na suprotan način, da mi kao odrasli možemo toksično da delujemo na druge osobe, tako što ćemo na primer nepravedno i sasvim promašeno da tražimo, preciznije „zahtevamo“, od drugih da zadovolje naše potrebe, i da im puni ogorčenja prebacujemo što nam to nešto što mi očekujemo ne pružaju. Ovo zna da bude prilično bolno za oboje. Prvo, naša sopstvena rana da nam od jako davno nije bilo pruženo nešto toliko važno za nas (na primer, dodir, nedvojbeni dodir koji je trebalo da nam prenese poruku „tu sam za tebe“, emocionalno prisustvo staratelja, majke koje je trebalo da nam pruži osećaj da smo viđeni, da su naše potrebe viđene i prepoznate i da uvek možemo da računamo na prisustvo u ljubavi naših najmilijih). Dubok bol ukotljavan vremenom, koji sve ove godine nije na odgovarajući način tretiran i zaceljen. I drugo, ta druga osoba (obično partner, ili prijatelj) koja služi u ovoj prilici kao glasnik za tu nelepu, ali važnu vest iz davno prošlog vremena, koja ni kriva ni dužna „popije“ naše kritike i prebacivanja. Ona je, delujući po svojim sopstvenim potrebama, razvijenim, sa svoje strane, po utabanim strategijama koje je razvila razvijajući se u njenom sospstvenom sistemu iz kog je potekla, odigrala nekakav potez nepovoljan po nas, ali koji ne samo da nam nije prijao, već je okinuo (trigerovao) naš engram, našu nezaceljenu ranu i prouzrokovao nam, za nas iznova, bol evocirajući onaj naš stari bol, bol našeg unutarnjeg deteta. To je cela „krivica“ te druge osobe.
U ovom drugom scenariju imamo da naše unutarnje dete takoreći „viče kroz plač“ za nečim što nije dobilo. Ali viče pogrešnoj osobi. U promašenom vremenu. Stvarajući frikcije sa svojim sadašnjim partnerom, ili prijateljem. Dok bi iz stava celovite odrasle osobe ekološkiji potez bio tretirati sa poštovanjem tog koga imamo preko puta sebe, što podrazumeva svako odsustvo kritika, zahtevanja, prebacivanja, ogorčenih izjava, pasivnih agresija, i sličnog. Zahteva učenje izražavanju naših potreba mnogo pre toga. Ali ajmo redom.
Emocionalno zanemarivanje može da bude primarni uzročnik
Zahteva, na prvom mestu sagledavanje naše izvorne rane. Navešćemo primer. Zamislite situaciju u kojoj je majka, kada je osoba bila veoma mala, bila iznutra zauzeta sopstevnim bolom zbog gubitka prethodne bebe, ili najmilijeg brata, ili majke, ili već nekog drugog dubokog emocionalog uticaja. U takvom scenariju iako je bila fizički tu, majka nije bila prisutna dovoljno svojim duhom i emocionalno za novorođeno dete. Nedovoljno ili dodira nedovoljnog kvaliteta zbog sopstvene unutarnje iscepkanosti majke. Malo dete raste gledajući tugu ili emocionalnu odsustnost staratelja i kako to obično biva pogrešno zaključuje da ono nije dovoljno dobro, jer da jeste, majka bi bila srećnija i prijatnija prema njemu. Tu se ustaljuju negativna, blokirajuća uverenja za buduću odraslu osobu. Ovo neadekvatno odgovaranje na (emocionalne) potrebe deteta se zove emocionalno zanemarivanje i po rečima dr. Aline LaPierre je prilično zanemareno u terapijskoj praksi. Postoji takozvano „zanemarivanje zanemarivanja“. (Emocionalno zanemarivanje ne mora biti namerno, naprotiv, može biti čak „odsustvo iz ljubavi“, ukoliko je majka iz ljubavi prema voljenom biću koje je izgubila bila emocionalno odsutna.)
Zatim je neophodno izraziti osećanja, duboko čuvana u netaknutom, zaleđemom stanju, i uvek dublje ustaljivana tokom vremena i drugim iskustvima koja su vibrirala sličnim frekvencijama. U stvari, upravo će ovakva sudbina osobe učiniti da tokom života najpre prepoznaje i odgovara na događaje sličnih frekvencija, jer je prosto biće te osobe baždareno na toj frekvenciji, da tako kažemo. (Takođe, dodajmo da se može raditi i o osećanjima pretka/pretkinje, kao na primer neki neoplakani bol majke, nekad baš taj zbog kog je i sama majka odsutna.) Ovo izražavanje se može izvesti u sigurnom i empatičnom okruženju u terapiji, u kom se osoba oseća čuvano i bukvalno „nunano“. U terapijskom okruženju je neophodno da ova osećanja budu validirana od strane terapeuta. Ovo daje validiranje osećanja malog deteta u osobi, restaurira nikada do tada doživljeni unutarnji mir malog deteta po tom pitanju, i posledično validira potrebe danas odrasle osobe i validira i samu osobu.
Iz stanja odrasle osobe koja se sada, zajedno sa svojim potrebama, oseća validirano, osoba može da zakorači u poziciju iz koje može da dela, da zauzme stav i preduzme akcije potrebne za zadovoljenje sopstvenih potreba.
U to spada i izražavanje sopstvenih potreba. Jer, pogledajmo, ukoliko je osoba još u prekognitivnom dobu (pre 2 godine starosti) doživljavala emocionalno zanemarivanje, osoba danas kao odrasla, bez terapeutskog rada na sebi, nije ni svesna često puta svojih potreba i stoga ne ume da ih izrazi. Jer u emocionalnom zanemarivanju su se događale situacije kada je majušno dete doživljavalo osećanja i potrebe na koje ne samo da nije dobilo odgovor, nego često staratelj nije ni imenovao, nije verbalizovao šta se oko deteta događalo. Time su čak i određene zone mozga, naročito one zaslužne za govor, bile uskraćene za razvoj, i stoga je i osobi danas u mnogim situacijama teško da verbalizuje svoje potrebe i ono što oseća. Danas u terapeutskom radu osoba bukvalno vežba da istražuje svoja osećanja povodom određenih situacija i da traži adekvatne reči da ih imenuje. Ovo uvežbavanje se dalje umnožava praksom u svakodnevnom životu i osoba može uspešno da razvije svoje moći izražavanja. I postepeno izražavanja svojih potreba.
Osoba se na ovaj način uči da samostalno preduzima korake potrebne za zadovoljenje onoga što želi da dostigne, i istovremeno uči da oslobađa druge od odgovornosti za ostvarivanje svojih sopstvenih želja i potreba. Time napušta poziciju malog deteta i približava se poziciji odrasle osobe. Tek tada može biti spremna da zauzme svoje mesto u sistemu (i sistemima) kojem pripada, za dobrobit i sebe i sistema. Za dobrobit (veći mir) predaka, kao i dolazećih generacija.
Ako se u bilo čemu od gore navedenog prepoznajete, ili prepoznajete neku blisku osobu, slobodno se javite za terapijski rad u kojem ću vas rado i sa pažnjom ispratiti, ili ukoliko želite nešto na ove teme da podelite sa mnom.
Nisam tikva bez korena 