Ispovest o dve nerođene sestre

Imala sam dve starije sestre koje se nikad nisu rodile. Tačnije, i dalje ih imam, samo što to stalno zaboravljam. I problem je baš u tome.

Da, racionalno, ja nisam kriva ni odgovorna za to šta se dogodilo pre mene, i na kraju krajeva vaše su duše izabrale takvu vašu sudbinu, da jedva okosnu život na ovoj našoj Zemlji. Makar ne u tom datom trenutku. I u tom smislu, zaista je zahvaljujući vama, činjenici da ste ponele vašu sudbinu takvu kakva je bila, da sam ja potom, nakon vaše priče, došla na ovaj svet. I za to ja vam se uistinu iz svog srca zahvaljujem .

No, ipak, nisam ja umela da budem mirna od kada znam za sebe. Stalni neki pogled ka nečemu što nije, čega nema. Neki bolećiv pogled u jedan vreme-prostor koji je postojao u mojoj psihi, i ne znam da li još negde, niti gde bi to moglo biti. Nikad uključena u žagor vršnjaka u školama. Nikad osećaj da pripadam tu gde me život zadesio.

Dok sam prelivala crni tuš onomad na mojim crtežima-slikama u doba srednje škole, uživala sam u raznoraznim kompozicijama koje sam dobijala: crna je prelazila preko bele podloge, gotovo gutajući je sasvim, a na retkom mestu bi nastao koji oblik od živo zelene boje, temperom. Jako sam volela te kontraste i te crteže! (U to doba sam radila apstrakcije, takođe sam jako volela onaj rad u beloj i plavo-teget boji, ono “tkanje” koje sam nanosila prstima.) I jednim deličkom sebe sam se zapitkivala: šta li ta crna boja, ta tama, simbolizuje kod mene? Nisam bila svesna ničeg “lošeg” u mom životu. Kao i mnogi drugi, ono u čemu odrastaš ne dovodiš u pitanje (previše). Nešto ti ne dozvoljava da dovodiš u pitanje stanja onih kroz koje si došao na ovaj svet i od kojih zavisi tvoj opstanak, niti njih sâme.

Uvek sam imala dubok osećaj za nepravdu, uvek bila za stajanje uz nevine, za njihovu zaštitu. Kao pravi senzitivac. Uvek senzibilna za nedaće drugoga, uvek oko i uho za njih. Za nepravde silnika prema Africi, za izrabljivanje tog kontinenta i njihovog naroda. Za osvajanja silnika i napadača. Za negašenje kompjutera po firmama i kućama, neotesanost prema resursima Majke Prirode, smeću i okeanima…

Bila sam sigurna u svoje korake, ali nesigurna prema nadobudnima i kada vidim one koji su ravni meni, ali se nose kao da su kakvi kapetani. U tom smislu nekako uvek sam se osećala kao “mala”. Kao da ostaneš mala devojčica, ma koliko sedih da imaš, i ma koliko da si koračao i obleteo planetom.

Ranu u vezi sa nadobudnima nosim iz svog detinjstva, a da to naravno sve te godine nisam znala. A ta nadobudnost i moja transparentna nesigurnost su samo dva lica istog novčića: dve naizgled suprotne manifestacije koje predstavljaju suprotne polarnosti a koje smo našli kao odgovor na ono što nas uznemirava. A uznemiravala nas je ista stvar: ovde se nešto ne-malo i ne-lako dogodilo, o čemu nemamo pojma, jer je to bio tabu, o tome se ni pod razno nije govorilo. I različite jedinke u sistemu se različito pozicioniraju prema uznemiravajućoj temi. I ova naša drugačija pozicioniranost u odnosu na ovu bolnu temu, nas je struktuirala kroz ceo naš život.

Kad sam sutradan nakon vežbe sa lutkicama ponovo pogledala sliku:

neprijatno sam se iznenadila. I dalje sam “mala”??? Posle svih postizanja, unutarnjih i spoljašnjih, i dalje sam u sebi mala?

No, ubrzo sam razumela da je u pitanju jednostavno sinergija sa moje dve starije (srednje) sestre koje se nisu rodile. Kao da ne mogu da odem sa tog mesta. Kao da insistiram na tome da se nešto značajno dogodilo, imaš gotovo “opipljiv osećaj” o tome, a da ti niko nije pričao. Nešto što je bilo bolno i kao takvo je ostalo tajna. Drugi, koje ne bune ovakva osećanja, to kao da ne čuju, jednostavno idu dalje. Kao da se prave ludi, ne daju značaj onome što je bilo, odnosno nije moglo da bude. To nije dovoljno glasno da bi ih zaustavilo da nastavljaju ono što su naumili. Za neke je „trpanje pod tepih”. Za druge je “nebitno”. Nadobudnost pobednika. Dok mi, oni prvi, sve se nešto premišljamo, osluškujemo, pitamo da li je u redu, da li treba, kako treba, i neretko smo u dilemama da li ovako, ili onako.  

Pitam se, da li zbog toga ne podnosim kada u nekoj situaciji kada je nekome očigledno potrebna pomoć, niko ne prilazi da pomogne? Kada neko pita grupu ljudi, a niko ne odgovara, iako bi imali šta da kažu? Ili grupa treba da se nešto dogovori, i kad neko da predlog, niko ne odgovara, i ne daje druge predloge? I da li iz istog razloga ne podnosim kada neko nameće svoje mišljenje? Da samo zato što je neko glasniji i njegov je ton glasa siguran, njegov predlog odnese prevagu, iako među onima koji ga prate većini možda ta ideja ne odgovara baš najboje? Onaj koji sebi ne postavlja mnoga pitanja peva sigurno i glasno možda i bez mnogo sluha, dok se slavujskom glasu grlo steže jer se pribojava ne zna ni sâm čega. Kao da ne povredi običan svet svojim anđeoskim senzibilitetom. Da im ne bude na muci. Inhibisani senzitivac.

I sad, zašto se snebiva senzitivna duša, koja je jednim delom svoga bića nagnuta ka onome svetu gde prebivaju oni koji su okrzli ovaj svet, ali u njemu nisu ostali, ili nikad nisu u njega ni kročili, dok je drugim delom u ovom našem svetu, prisutna onoliko i onda kada joj to posećivanje one druge strane dozvoljava?

Ovakve duše, koje se umanjuju, ne dozvoljavaju sebi da sijaju, nego se kao stide svoga sjaja. Ova im lojalnost ne dozvoljava da blistaju i da dozvole sebi rast i da svi vide i ubiraju plodove od njihovih talenata. Ovu svoju lojalnost mogu da dožive kao “skomnost” ili “poniznost”. Na jednom dubljem nivou, još skriveniji stoji osećaj: “kako ja mogu biti vredna života, kada ove moje sestrinske duše nisu ostale u životu?”. To je istinski osećaj: “ne zavređujem život”, “nisam vredna da napredujem u životu”. (Ha, sad mi dođe na um isto istacko uverenje koje nose potomci Afrikanaca na drugim kontinentima. Naime, kod njih radi: “kad su moje pretke odveli kao roblje i takvu su tešku sudbinu podneli, pa kako ja imam prava na dobar život? Otkud ja mogu da prosperiram u životu?” Kažu da zato i ako uspeju da se obogate, mnogi crnci u Severnoj Americi su potom sve izgubili…)

Da se vratim gde sam stala…

Ova skromnost, poniznost, ova pritajenost između živog i neživog sveta, ova neprekidna zapitanost „pa, kud sam ja vredna života i prosperiteta?“, u suštini kao da počiva na jednom skrivenom osećaju krivice. „Otkud ja mogu, kad one nisu mogle?“.

Ali nismo mi ti koji određujemo ko će da se rodi, a ko ne. I nikako nemamo odgovornost ni za šta što se pre nas dogodilo. Nego, nakon što se dogodilo, dakle počivajući na posledicama onoga što je bilo, po svoj prilici napravilo se plodno tlo da se rodi novo čeljade, kojem će Promisao odrediti da živi, da se živo i zdravo rodi i napreduje. I hvala Bogu!! I hvala tim dušama. Jer da nije bilo njihove sudbine, takve kakva je bila, ne bi bilo ni mene, ne bi bilo ni nas sa ovakvom pričom.

Kaže David. R. Hawkins: “krivica je arogancija ega, to je raditi jedno, kada osećam da bih trebao da radim nešto drugo”.

Dakle, u stvari je naš ego taj koji je umislio da imamo tu moć da od nas zavisi da li će se drugi roditi i živeti, ili neće. Ovo je detinje. Isto je poput one dečije fantazije da dete može da spasi roditelja kada ga vidi da pati, ili da mu nije dobro. Isto je to! (A naše biće, srce, intuicija, zna da treba da rastemo i napredujemo. Dakle, negde u nama imamo osećaj da treba da radimo nešto sasvim drugo…)

I pošto danas, posle par decenija, živimo već po automatizmu po postulatima koje smo sebi davno, davno, negde još kao vrlo mali postavili (i posle ih nismo više dovodili u pitanje, jer smo srasli s njima i prosto ih više nismo ni bili svesni, kao postulata koje možemo da dekretiramo zastarelim, pogrešnim, neaktuelnim), zato smo apsolutno smetnuli s uma da smo jednom pogrešno postavili postulat da je u našoj nadležnosti, i shodno tome da se našom krivicom naš brat ili sestra nije rodio. Dakle, ovde bi trebalo aktualizovati i napraviti jedno duboko čišćenje “softvera”, kako bismo mogli sa više kapaciteta da nastavimo dalje. (Rad sa malim detetom u nama…)

“Krivica je igra ega kojom on dominira tvoju volju, kako bi učinio da se osećaš loše. Izjeda ti dušu i duh.” Enric Corbera

I dalje, aludirajući na Hawkins-a, kaže Korbera: “igrati igru krivice je arogancija ega, to je verovati da sam u pravu i da sam možda trebalo da uradim stvari na drugi način. Ali krivica te uvek paralizuje, ne dozvoljava ti da rasteš.”

Dakle, oprostimo se sa krivicom.

Prigrlimo našu malecku u nama i objasnimo joj da je sve u redu, da ona nije ni za šta kriva.

Da je tako moralo biti, i da su duše njenih starijih sestara, još mnogo pre nje, odabrale drugačiju sudbinu.

Odlučile da nastave svoju sudbinu nekim drugačijim putem.

I da svačije odluke treba poštovati.

(A pitaćete se, zašto ih nazivam sestrama, otkud “znam” da su trebale biti devojčice? Pre samo nekoliko godina nadenula sam im imena za koja se sećam da je moja mama bila odlučila da mi ne da.)