Projekat-smisao: programiranost iz doba gestacije

Tvorac pojma projekat-smisao je Marc Fréchet (1946-1998), francuski klinički psiholog. Po njegovim rečima: „pre nego što je beba bila začeta, već je bila jedna unapred zamišljena ideja“.

Projekat-smisao označava činjenicu da sve ono što se događa u životu roditelja, počev negde od devet meseci pre začeća pa sve do otprilike tri godine deteta, direktno utiče na dete i njegov budući život. Sve one jake emocije, značajniji događaji, strahovanja, nadanja, očekivanja roditelja, projektuju se i ostaju utisnuti u detetu i tokom njegovog daljeg života mogu dovesti do manifestacije određenih teškoća, pa čak i bolesti.

Naziv projekat-smisao nam govori da smo nečiji projekat, naših roditelja i ostalih predaka, da ima jedan svesni i nesvesni motiv zbog kog smo začeti, i čini da se smisao našeg života vrti oko toga.

Sâm Marc Fréchet bio je začet sa vrlo konkretnim ciljem koji je trebalo da pomogne njegovoj mami da preživi, a ne zato što je ona želela da ima dete. Naime, tokom rata je trebalo da joj se sudi, pa su Marc-ovi roditelji mislili da ako sûd vidi trudnu ženu, možda je pomiluje, ili joj makar dâ blaže uslove održavanja kazne. Marc je tako začet krajem Drugog svetskog rata 1945-te, i svo vreme trudnoće i njegovih prvh devet meseci proveo je u zatvoru, zajedno sa majkom. Govorio je da je tokom svojih prvih devet meseci života bio okružen ženama koje su se bavile njime, ali ne i njegova majka. Tokom života uvek je bio okružen ljudima, ali sâm. Dakle, rodio se sa projektom, tj. smislom da spasi svoju majku zatvora. Kako se ovo manifestovalo u njegovom kasnijem životu? U njegovoj psihološkoj kliničkoj praksi imao je gotovo samo žene i sa potpunim uspehom lečio ih je od multipla-skleroze.

Francuski doktor Salomon Sellam (koji je, inače, i sâm lečio multipla-sklerozu i napisao o njoj knjigu) je razgraničio 6 tipova projekta-smisla. Oni se mogu manifestovati razni u isto vreme, ili se pokazuju u nezavisnim momentima. Tih 6 tipova projekta-smisla su:

1. Namera roditelja: kada postoji jasno očekivanje roditelja o tome kakvo dete treba da bude i/ili čime će da se bavi, odnosno pod kojim uslovima će biti voljeno.
2. Emocionalno stanje majke (psihologija amniotske tečnosti): kako se mama oseća dok sam u njenom stomaku? Kako se oseća u odnosu na sve: sebe kao ženu, majku, na mog oca, porodicu, posao? Koje emocije preovladavaju tokom trudnoće? Šta je  prvo osećala kad je saznala da je trudna? Posle će to činiti deo detetovog emocionalnog stanja tokom života.
3. Iznenadni nemili događaji, hitne situacije: šta se događalo u porodici tokom trudnoće? Možda je tata izgubio posao, ili dobio povišicu, ili umro? Možda je mami umro neko od najmilijih? Sve je to važno jer će ostaviti dubokog traga na detetu.
4. Porođaj i neonatalna patologija: u zavisnosti od toga kakav je bio porođaj možemo posmatrati čitav niz šablona ponašanja. Da li je beba mogla da uradi ceo svoj posao porođaja, ili je porođaj bio indukovan, carskim rezom, da li je beba bila poprečno smeštena, da li se koristio forceps ili usisna čašica? Sve ovo ostavlja program u našem nesvesnom. Na primer, oni koji su rođeni indukovanim porođajem pokazuju teškoće da započnu ili završe projekte. Po nekim autorima, pupčana vrpca obmotana oko vrata često nosi memoriju vezanu za vrat: neko ko se udavio, neki deda koji je ugušen gasom u ratu, neko ko se obesio… Majci koja, dok je bila trudna je videla kako joj otac davi majku, dete se rodilo sa obmotanom vrpcom i štaviše, sa cerebralnom paralizom koja mu je paralisala jednu ruku (da ne bi pokušao nekoga da udavi). Dete koje se rodi nakon spontanog abortusa ili umrlog fetusa/bebe često može biti “dete zamena”. Osoba rođena sa ovim programom može da oseća da ne živi ili ne poseduje svoj život, da nije važno (jer roditelji nesvesno žale za izgubljenom bebom i sve što čine za svoje rođeno dete, u suštini je namenjeno izgubljenom detetu). Ako se usvoji dete, obično kod usvojitelja postoji program tj. memorija napuštanja (na taj način usvajanjem deteta repariraju/nadoknađuju traumu iz sopstvenog klana). Vanmaterična oplodnja ima simboliku “za ovo dete nema mesta u ovoj kući”, može da se dâ kada je dete istovremeno i željeno (svesno) i ne (nesvesno). Gestacioni mešak bez ploda može da upućuje na to da jedno od roditelja snažno želi dete, dok drugo snažno ne želi.
5. Tajne roditelja, ono neizrečeno: zašto su se venčali moji roditelji? Da li je neko od njih bio zaljubljen u nekog drugog, ili je imao neku prethodnu ljubav koju nije prežalio? Šta nisu hteli da zna onaj drugi? Ono što se sakriva dete će izraziti preko ponavljanja ili reparacije emocionalne ili ponašanjem, psihološki ili biološki,  a to će mu i biti znak da shvati šta (je došao na svet da) reparira u svom porodičnom stablu.
6. Transgeneracijsko: nerazrešene memorije predaka koje imaju veze sa životnom misijom. Porodično stablo može imati razloge da se rodi dete, nekad čak da se rodi određenog datuma, i da pokaže ono što je stablu potrebno da se pokaže.

Dakle, namera (roditelja ili klana) i okolnosti pod kojima je začeto dete postaje nesvesno očekivanje položeno u njega, ili nesvesni program koji može da odredi karakter, profesiju, pa čak i razvoj raznih bolesti ili patnji, i koji ima za cilj repariranje patnje (roditelja, klana).

Napomenimo jednu vrlo važnu stvar: u transgeneracijskom posmatramo porodično stablo (uključujući i projekat-smisao) “od dole ka gore”, a ne obrnuto. To znači da polazimo od sopstvenog konflikta i onda krećemu u potragu o projektu-smislu i u transgeneracijskom. Odnosno, ukoliko se nešto desilo u klanu ili gestaciji što može da prouzrokuje nekakav ograničavajući program, ne mora da znači da će osoba neumitno i da manifestuje takav program.

Još jedan primer čiji je projekat-smisao sličan Fréchet-ovom, ali sa drugačijom vrstom ishoda, je primer devojke koja u svojim 30-tim ima povlačenje korena desni. Imala je depresivne faze, nema momka, i osim toga oseća da njen život nema nikakav određen, osmišljen pravac. Ispostavlja se da su njeni roditelji, pre nego što su je dobili, stanovali u malom stanu u kojem su čak spavali zajedno sa svekrvom u istom krevetu. U želji da se izbavi iz takvog scenarija, majka smišlja plan, strategiju da zatrudni kako bi kad dete dođe već morali da se odvoje i odu negde drugde. Dakle, i ova je devojka, kao Fréchet, došla na svet sa misijom da “spase svoju majku”. No, za razliku od Fréchet-a koji je usmerenje u svom životu našao u pomaganju drugima (ženama) kroz terapiju, ovoj devojci je program “tvoja svrha je da spaseš tvoju majku” prerastao u nastavak “i da ceo svoj život posvetiš ili usmeriš ka njoj”, i nije uspela da ga preinači u neku svrhu kroz koju će se ona lično osetiti ispunjena. Povlačenje korena desni ovde ima simboliku: “napuštam svoje korene, nemam uzemljenje, osećam se odvojena od svog korena, od moje svrhe u životu”.

Jedan drugačiji primer je devojke kojoj “mama nije htela da dâ ime Tijana da ne bi bila tiha”. Ima puno Tijana i sigurna sam da nije svaka majka na ovakav način razmišljala o tom imenu. Dakle, šta je ova majka mogla da doživi, ili možda ima nesvesne memorije iz klana, pa da ovako razmišlja? Ovo je nesumnjivi znak da je u klanu postojala žena koja nije mogla da kaže svoje mišljenje, ili možda da se pobuni, koja je verovatno bila submisivna. No, sa druge strane, iako joj mama nije nadenula ime Tijana, njoj ipak jeste teško da kaže ono što misli, da kaže ‘ne’ kad tako oseća, i da govori bez straha pred grupom nepoznatih ljudi. Jer u pitanju je bojazan, emocija koju je majka osećala u pogledu bebe u vreme trudnoće, ona se svakako utisnula u bebu, pa odluka o drugom imenu ovu energiju konkretnog straha nije mogla da poništi.

Kada neko ko nema samopouzdanje da govori svoju istinu, nakon puno ćutanja počne da odgovara, obično kod njega dolazi do eksplozivnih reakcija, zbog kojih posle zažali i fali mu asertivno izražavanje. No, učenje asertivnog izražavanja kod osoba sa “zabranom za izražavanje”, a da nismo ponikli u uzroke nesposobnosti asertivnog izražavanja, tretira formu, ali ne doprinosi razrešavanju originalne teškoće koju osoba ima na prvom mestu da uopšte kaže nešto onda kada treba, blagovremeno. Dok osoba ne otpusti, odnosno dok se ne odrekne programa da “ne može da kaže ono što oseća”, pa zato ne govori blagovremeno, nego naknadno prsne (pa opet bude nezadovoljna ishodom), učenje asertivnosti joj može dati smernice kako da “pliva po površini”, odnosno kako da se nenasilno izrazi onda kada vidi ishod različit od onoga što je očekivala.  Ali da bi uopšte mogla da izrazi svoje potrebe i očekivanja na prvom mestu, pre nego što ostavi prostora za naknadno razočarenje, a na kraju krajeva, i da kaže nakon što vidi neželjeni ishod na asertivan način ono što oseća, dakle da bi uopšte mogla da stavi u praksu asertivno izražavanje bez straha i stresa, mora da osvesti svoje nesvesne programe.

Kada uspemo da uvidimo veze između naizgled nepovezanih iskustava i situacijâ koje nam se ponavljaju i koje nas uznemiravaju, i ako nešto od toga uspemo da povežemo sa onim što nam je dostupno da znamo o našem projektu-smislu, dolazimo u priliku da osvešćivanjem tih veza svesno otpustimo te programe, odnosno deaktiviramo tu “životnu misiju” koju smo do sada ispunjavali, i time stvorimo sebi mogućnosti za stvaranje drugačijih prilika i da nadalje kročimo sa većom slobodom u životu.

Kada znaš kuda ideš, Univerzum ti otvara puteve.

Enric Corbera

U zavisnosti od osobe ovo osvešćivanje nesvesnih programa može biti dovoljno da se osoba preobrazi, a ukoliko nije, potrebno je ovo saznanje spustiti u telo, nekakvim određenim radom na telu. U svakom slučaju, ovo novo razumevanje i poimanje uvek mora da se pretoči u konkretnu akciju, a ne da ostane nešto fiktivno u našem umu.

U svetlu svega rečenog možeš da se zapitaš: da li se ponašaš u skladu sa tvojom zamisli o životu, ili se krećeš na bazi projekcije koju su tvoji roditelji učinili od tebe?

Ako planiraš da imaš dete bilo bi interesantno da upoznaš tvoj sopstveni projekat-smisao i da postaviš u red određene aspekte svog života. Kad u tom smislu poradiš na sebi, bićeš u stanju da se sa više svesti usmeriš na začinjanje tvog deteta.