Žene koje „kastriraju“ muškarce

Kao što sam najavila na ovom prethodnom postu, određene situacije u prošlosti klana mogu da prouzrokuju reakcije besa žena tog klana na muškarce (na nesvesnom nivou). To može da bude ako je jedan muškarac u klanu bio nasilan, ili da je na neki način prouzrokovao patnju jedne žene u klanu, ili čak njenu smrt. Tada u nesvesnom familije ostaje uverenje da je jedna pretkinja “patila/umrla njegovom krivicom”. Sa ovakvim emocionalnim nasleđem, žene potomkinje mogu ili da izaberu nasilne partnere (ponavljaju priču), ili će, nasuprot tome, kako bi izbegle slične patnje, birati za partnere blage muškarce (“mek kao duša”, “ni mrava ne bi zgazio”).

Ove druge, samo uz blage muškarce se osećaju sigurno. I pošto nesvesno nose u memoriji mnogo ljutnje na muškarce, prema svom partneru mogu da se odnose ponekad sa manjkom poštovanja, da ga kritikuju i ne daju mu prostora da dalje raste i bude ono što jeste. Zapravo, ponekad baš ta njihova blagost postaje predmet ženinih kritika. Dakle, ista ona osobina koju su nesvesno procenile kao pozitivnu i bezbednu po njih, postaje nešto što im smeta. Ovo je tipično kada se radi o susretu sa našom senkom: ono što nas u nekom momentu privuče kod nekoga, kasnije počinje da nam dobrano smeta, ukoliko to nešto nismo integrisali kod sebe.

Ukoliko se ovaj njihov emocionalni naboj ne kanališe, ne osvesti i ne transformiše, već zadobije patološke razmere, takve žene imaju toksičan odnos prema svojim muškarcima i kažemo da ih kastriraju. Ako partner ovakve žene ceni sebe, pobeći ce, otići ce tamo gde ga cene, u suprotnom biće previše mekan, sa nedovoljno muške energije. I daće još više povoda kastrirajućoj ženi da oplete po svojim kritikama i inhibišućim taktikama.  Ovaj “previše mekan muškarac” koji ostaje uz kastrirajuću ženu, vrlo verovatno je i sâm sin kastrirajuće majke ili oca.

Jednako kao svoje partnere, kastrirajuće žene mogu da sprečavaju svoje sinove da polete. Isto kao i partner, sin kastrirajuće žene će ili otići da “spase živu glavu” čim bude mogao, ili će mu faliti muške energije da razvije krila i otisne se u svoj emocionalno i ekonomski samostalan život.

Takođe ovakva majka može implicitno da “brani” svom detetu pravi kontakt, istinsku komunikaciju sa ocem. Iako može da izgleda da da sâma ćerka/sin nije zainteresovan(a) za kontakt sa ocem, pre će biti da je sâma majka prethodno učinila svoje da do razvoja njihovog kontakta i ne dođe. Jer majka je ta koja otvara put za komunikaciju deteta sa ocem. Ona taj put otvara i održava, ili ga naprotiv drži zatvorenim. 

Kao odgovor na toksična i kastrirajuća ponašanja žene i majke, kod partnera i sinova, ukoliko ne uspeju da razviju svoju zdravu emocionalnu odbranu, mogu da se razviju obrasci konzumiranja alkohola ili opijata, da ublaže agoniju kojoj su podvrgnuti, a iz koje se osećaju nemoćni da izađu.

Ovo što smo opisali kao kastrirajuću ženu ne mora da se shvati kao znak za uzbunu samo u svom maksimalnom stepenu manifestacije. Ne postoji jasno određena skala za merenje kada smo prešli crtu. Stoga svakog ko primeti kod sebe makar i blage oblike kastrirajućeg, neohrabrujućeg odnošenja prema svojim bližnjima (bilo da su u pitanju žene prema muškarcima i/ili svojoj deci, ili ne), pozivam da revidiraju svoj emocionalni prtljag ne bi li razotkrili šta ih nagoni na ove neuravnotežene poteze prema drugima. Jer, podsećam vas na ono što stalno provlačim kroz moj blog: nikad nije onaj kog imamo pred sobom pravi povod naše uzbune. On je samo glasnik na neku uzbunu koju već neko vreme latentno nosimo u sebi. Te ako je potrebno, ohrabrujem vas da se obratite pomoći kroz terapiju. Stojim vam na raspolaganju.