Mnogi bi se složili s time da je u današnje vreme sve veća pojava bolova, recimo sada konkretno, u donjem delu kičme, kao i sâme hernije diska, i da se čak možda ovi bolovi počinju javljati kod sve mlađe populacije. Obično se uzroci za ovo oboljenje pripisuju današnjem načinu života, naročito sedentarizmu, kao i odsustvu fizičkih aktivnosti kod ljudi. Međutim, od bolova u donjoj kičmi i hernije diska takođe oboljevaju sportisti ili fizički sasvim aktivni ljudi. Mada je to tako, utisak je da prethodno mišljenje preovlađuje. Budući da od karakteristike vremena u kome živimo i od vrste poslova koje radimo ne možemo mnogo daleko da pobegnemo, ovakvo tumačenje uzroka oboljenja donje kičme je pomalo rekla bih zastrašivo. Iako se u potpunosti slažem da nam je kretanje i fizička aktivnost svima potrebna, naročito što smo sve stariji, volela bih da usred ove takoreći obeshrabrujuće panorame bacim svetlo na neke sasvim druge, moguće, skrivene uzročnike, na koje se možda na našim prostorima vrlo malo ko uopšte usudi da pomisli.
Mada bi se neki složili i oko toga da su pravi uzročnici naših fizičkih oboljenja u stvari emocionalne prirode, neki nerešeni emocionalni konflikti, ponekad nam nije jasno kako da tumačimo signale našeg tela. Postoje studije „biodešifrovanja“ ili „biodekodifikacije“ fizičkih oboljenja, koja daju neke moguće smernice i okvire traganja obrazloženja emocionalnih uzroka. Ali i kad imamo pristup ovakvom priručniku, onda nam predstoji da iz mnoštva spoljašnjih događaja u našem životu, koji su prethodili pojavi oboljenja, identifikujemo onaj odgovarajući i povežemo ga sa odgovarajućom smernicom od svih zadatih za dotično oboljenje u tim biodekodirajućim rečnicima.
No, to je u stvari samo početak puta, jer, složićete se, ne bi trebalo da samo jedan spoljašnji događaj dovede do tako silne telesne patnje, kakva je bol od hernije diska. Naravno da ne. Ali, kako pričam tokom celog mog bloga: situacije koje manifestujem imaju veze sa nečim u meni, spoljašnje situacije i akteri u njima su glasnici onih osobâ u našim životima sa kojima nosimo neki nerazrešeni emocionalni konflikt. Ovo su najčešće roditelji ili braće i sestre, i konflikti potiču često još od našeg detinjstva. No, i tu ne mora da bude dno: kao što sam pisala ovde o oživljavanju starih rana, konflikt iz mog ranog detinjstva je ponekad ponavljanje nerazrešenog konflikta mog roditelja iz njegovog detinjstva, ili se koren može naći čak još dalje unazad. Dakle, spoljašnja situacija koja je prethodila mom fizičom oboljenju je detonirala neke moje emocionalne unutarnje konflikte, i potrebno je da uložim lični unutarnji trud i traganje kako bih došla do stvarnog, primarnog uzročnika mog fizičkog oboljenja. Na ovaj način je, iz mnoštva ovih enigmatičnih putanja, istkana svaka od naših emocionalno-psiho-somatskih mapa, i dužnost svakog od nas (prema nama sâmima, našoj deci, a i precima) je da ove jedinstvene i neponovljive sopstvene mape tumačimo. A ne brinite, za svaku putanju u ovom klupku već će jednom kucnuti čas, u svoje vreme…
Takođe je tačno da ćemo naći racionalna objašnjenja za bol donje kičme, često se setimo u kojim smo „nezgodnim“ pozicijama bili ili koji smo „nezgodan“ pokret učinili i koji je najverovatnije detonirao, na fizičkom nivou, povredu u kičmi. Iako osetljivosti kičme pridonose godine i mala pokretljivost, mnogo je snažan uticaj naše psihe i naših emocija na naš život, a pre toga na naše telo. Baš kao što, kako su studije pokazale, mnogo više oboljevaju ljudi koji potiču iz nefunkcionalnih porodica i nisu dobili dovoljno ljubavi u ranom detinjstvu, u odnosu na one koji su uživali emocionalno zdravo detinjstvo, tako će i emocionalna rana, identifikovana ovde konkretno za lumbalnu zonu, naplatiti svoj ceh na kičmi, nezavisno od vaših godina i od toga koliko ste fizički u formi. Dakle, apsolutno ne nameravam da kažem da jedno isključuje drugo, odnosno, ne negiram nepodobnu fizičku predispoziciju kao pogodno tlo za oboljenje kičme, ali i postojanje nepodobne fizičke predispozicije ne isključuje da imate emociolni nerazrešeni konflikt. Štaviše, rekla bih: oboje je po sredi. Ali verujem da ovo nije pitanje tipa ‘šta je starije, koka ili jaje?’, verujem da je ovde emocionalno ispred, a da se fizičko samo „podmeće“ kao opipljiv i neposredan signal. I još: dok god ne razrešimo emocionalni koren problema, medicinske sanacije će biti poput kozmetičkih zahvata da zavaraju površinu, a posle se mogu iznenada javiti novi izdanci, retrocedivi. Prevedeno na herniju: iako je zalečimo i potom budemo disciplinovani sa vežbanjem i fizičkim aktivnostima, sve dok ne razrešimo originalni emocionalni konflikt u nama, možemo da očekujemo da će nam se hernija, ili već lumbalni bolovi, vratiti.
E, dakle, da pišem o ovome ponukala me moja sopstvena hernija koja trenutno čuči između mojih vertebri L4 i L5. Zahvalna sam Bogu što mi je dao sva potrebna medicinska dostignuća i usluge na raspolaganje, te mi je magnetna rezonanca pokazala da imam herniju, inekcije i lek su mi smanjili bol, a fizikalna terapija me dodatno vraća u normalu. No, zahvaljujem se i herniji koja se pojavila da mi nešto saopšti (mora biti da je jako važno, jer je stravično bolelo!), i zahvaljujem se mom telu koje je udomilo ovog naročitog glasnika i podnosi sve ove bolove, radi mene! Ali, Bog me je takvom sazdao da ne mogu da stanem na ovome: sad mi predstoji da razumem svoje telo, da prevedem frekvencije bola, somatizacije mojih emotivnih bolova, i dešifrujem koje su to moje, najverovatnije stare, emocije koje tavore dobro priklještene negde duboko u meni, a koje su se sada aktivirale.
Pretragom raznih izvora biodekodifikacije za herniju diska između vertebri L4 i L5 našla sam mnoge formulacije. Pri traganju za našu konkretnu boljku naravno treba da imamo u vidu ono što rezonira sa nama kao i dešavanja neposredno pred (ili do 6 meseci pre) nastajanja fizičkih simptoma. U tu svrhu za moju gornju pretragu u rezimeu izdvajam sledeće rezultate:
- teškoća sa odlučivanjem, da se donese odluka: a) zbog nedostatka fleksibilnosti u našem delanju, koje je ponekad suviše perfekcionističko, ili b) zato što čekamo podršku drugih pre nego što se odlučimo;
- teškoća da se uvidi i prizna da nam je potrebna pomoć, strah da zatražimo ono što nam je potrebno;
- devaluacija, odnosno, osećanje manje vrednosti (lična, na poslu, seksualna);
- problem vezan za neku normu koji doživljavam sa devaluacijom: „nisam kao ostali“.
(Da napomenemo, često kada pretražujete različite izvore možete naići na mnoge različite mogućnosti za ono što tražite, i može vam delovati da se prepoznajete u mnogima od njih, pa zato često dignemo ruke od pretrage. Ali kada u biodekodifikaciji „nabodete“ ono pravo i uspete da povežete vaš događaj-kandidat sa vašom emocionalnom ranom iz detinjstva, po intenzitetu emocije koju osetite u tom trenutku spoznaje (rezonanca, ako do nje dođe) znaćete je li to ono što ste tražili.)
Što se mojih lumbalnih bolova tiče, meni je bilo sasvim jasno da su potekli od onog julovskog jutra kada sam podizala svog sina na zadnji deo mog bicikla. (Pritom sam bila blago zaokrenuta u struku udesno, i u momentu me jako „cimnula“ kičma u donjem delu.) To je fizički uzrok. No, pošto je mene zanimao emocionalni koren boljke, nije mi uopšte puno trebalo da povežem koji sam unutrašnji konflikt proživljavala pre tog jutra. Bilo je vezano za jednu situaciju u okviru mog posla. Počelo je da se događa tačno nedelju dana pre tog jutra pored bicikla, a emocionalno me držalo i dalje. Našla sam se u poziciji u kojoj sam morala de delujem (nisam mogla da izađem), a nisam se slagala sa onim što sam zatekla. Naime, par kolega koje visoko cenim je ovog puta, za moja shvatanja i na moje iznenađenje, pokazalo niske kriterijume. Našla sam se u čudu. Ja sam imala suprotna shvatanja i osećala sam da nisam mogla nikome u datoj situaciji da pokažem moju zatečenost i različitost stava. (Sve se ovo odigrava daleko od Srbije, da odmah razjasnim.) To se uklapa u gornje stavke: osećala sam da je oko mene prećutno postavljena jedna norma, sa kojom se ja uopšte ne slažem („nisam kao ostali“), a budući da su u njenom formiranju učestvovale kolege koje visoko cenim, osećala sam se devaluirano, manje vredno. Osećala sam da je moj stav kategorički i uzvišen (nefleksibilnost i perkecionizam) i vrlo rado sam htela “iza kulisa” da pitam kolege da mi rastumače svoj stav, ali sam smatrala da bih time pokazala slabost, pa nisam nikog ništa pitala. Grafički: bila sam priklještena između dve grupe kolegâ (dve vertebre) koje su me pritiskale sa svojom normom i očekivanjem od kojih sam ja najradije htela da pobegnem (jezgro hernije se pomerilo/rastegnulo ka ivici membrane hernije, hoteći da izađe, pritiskajući membranu i kičmeni nerv, što proizvodi nesnosni bol).
Iako sam se bila našla u čudu i iznenadio me ovakav najednom drugačiji stav mojih kolega koje cenim, shvatila sam da su imali neke svoje razloge za to i da mi samo preostaje da to prihvatim kao takvo. Odlučila sam da odradim ono što moram, a da zaubuduće znam kako stoje stvari, kako bih znala da se postavim u narednim sličnim situacijama. Dakle, nisam se osećala beznadežno i da neću moći sa tim da se nosim, niti da „ću pući“, pa pretpostavljam da se to očitava i u tome što, hvala Bogu, hernija nije pukla, nije se razlila.
Ok, i šta sad?
Dovde imam vezu između spoljašnjeg događaja u mom životu i fizičkog simptoma. Sad sledi onaj korak pri kojem situaciju koju manifestujem oko sebe treba da povežem sa unutrašnjim emotivnim konfliktom.
Pošto ne možeš sâm sebi da budeš psihoterapeut, a meni se ovo sve događa sada, trenutno, podelim ja ovaj deo moje spoznaje sa jednom prijateljicom terapeutkinjom u Urugvaju. (Sad mi dolaze Njegoševi stihovi, koje je moj voljeni pokojni otac crnogorac ponavljao dok sam odrastala: „Ak’ na brdu ko imalo stoji, više vidi no l’ onaj pod brdom.“ 🙂 ) „Kad si bila kod mene, pred povratak u Srbiju, pričale smo o tvom odnosu sa sestrom, i tvoje mame sa njenim starijim sestrama, ova situacija sa kolegama ti verovatno aktivira te nerešene konflikte devalorizacije koje ponavljate u klanu“, bile su otprilike njene reči. Plank!!! Genijalna! Pravo u metu! To sam znala po tome kako sam se osećala. Moja razrogačenost u odnosu na kolege koje sam do tada visoko cenila bila mi je, na energetskom nivou, copy-paste sluđenosti moje drage pokojne mame, dok je još bila mala devojčica, u odnosu na njene starije sestre, koje se, blaženo budi rečeno, nisu lepo odnosile prema njoj. Sigurna sam da je i ona htela bezbroj puta da pobegne iz takve njihove porodične konfiguracije, ali nije mogla, bila je mala devojčica, rasli su bez majke, u selu u Lici, tik posle Drugog Svetskog rata… (Bila je najmlađa < baš kao i ja>, i sa pozicije „male i bespomoćne“, kako se osećala, nije se usuđivala da pisne <baš kao i ja… u mom detinjstvu, a posle i u odraslom životu, zato i donedavno pre nego što sam želela nešto da kažem u nekom okruženju koje cenim bi mi snažno zalupalo srce… >.) Ovde moje kolege koje visoko cenim mogu da se posmatraju kao neko „stariji“, neko ko je za mene autoritet u izvesnom smislu, kao što su starije sestre moje mame za nju bile autoritet.
Od momenta kad nađemo identifikaciju:
sadašnji konflikt i sadašnji akteri <–> davni konflikt i akteri iz detinjstva/preci,
ovo iz današnjice odbacimo, kao prslu ljusku jajeta, ili spoljašnju ljusku crnog luka.
I sad nam je da se suočimo sa onim što nađemo u jezgru. U mom slučaju: devalorizacija najmlađe sestre (moje mame) u odnosu na starije. Uviđam da na svojim plećima nosim njihov konflikt, na svojim plećima nosim unutarnji konflikt moje mame u odnosu na njene starije ćudljive sestre. A zbog lojalnosti roditelju (ovde majci) svakome od nas je teško da prerastemo nivo sreće i određenih kapaciteta našeg roditelja. Jer kao što Anne Ancelin Schützenberger kaže, ovakvim ponašanjem mi nesvesno odgovaramo na dvosmislene poruke naših roditelja: „Radi kao ja, ali nadasve, nemoj da radiš kao ja.“ Tj. to je kao da nam kažu „Ja sve činim za tebe, i želim da imaš uspeh u životu, ali me strah da budeš nešto više nego ja i da nas napustiš“. Zato na ovoj stranici u delu teksta sa istoimenim podnaslovom govorim o Neophodnost(i) prekršavanja lojalnosti radi rasta. E, sad je na svakome od nas da „uzme ronilačku opremu“ i zaroni u dubine sebe i dogovori se sa sobom na ovu temu…
Mnogi sad mogu reći da se u gore opisanoj mojoj situaciji jednostavno radi o problemu devalorizacije. Jeste da se radi o problemu devalorizacije, ali želim da vam kažem da nije dovoljno samo raditi na ovom spoljašnjem problemu: nije dovoljno tražiti „šta promeniti u našem razmišljanju i ponašanju da bismo prerasli devalorizaciju?“. Te tehnike ili saveti mogu pomoći u konkretnim situacijama, ali ako ne tretiraju transgeneracijski, dakle pravi koren problema, nisam sigurna da li dovode do trajnih rešenja, ili pak ostavljamo plodan teren za recidive. Naprotiv, ako posmatram iz perspektive transgeneracijskog, u nekoj sledećoj situaciji koja me stavlja na test mogu odmah da pomislim kako je u meni na nesvesnom nivou na sceni moja mama umesto mene i da njena nesigurnost želi da deluje iz mene. Pošto se radi o munjevitoj brzini našeg uma, u stanju smo da momentalno vidimo i odlučimo da biramo da se ne identifikujemo sa „mala i nemoćna“ u odnosu na „moćne nemani“, i iz ovakvog promenjenog stava će nam u momentu doći spontano neka nova drugačija ideja za akciju (koja više neće biti automatizovana reakcija iz nemoći).
Drugačije budi rečeno, kada možemo da sagledamo da smo se do sada identifikovali sa nekim pretkom, i kad vidimo da su naše akcije bile vučene, dirigovane iz izvesnog uverenje (koje i nije naše, nego je od tog pretka), tj. da je nama vladalo to uverenje, ono prestaje da to bude, od tog momenta mi više nemamo to uverenje. Počinjemo drugačije da delamo, menjamo se.
Pišem ovo dok sam i sâma u procesu, procesu traganja i isceljenja. Još uvek nisam izašla iz tunela, ali imam svetiljku koja mi uliva sigurnost. Svako ima svoj lični test, a ja se nadam da ovo što sam gore podelila može makar na nekoga da utiče da se ne zadrži samo na fizičkom nivou, koji je svima na otprilike jednak način vidljiv, već da ću ga gore ispisanim inspirisati da se ohrabri da zaroni u svoju senku i izbaci mulj napolje, jednom za svagda.
Nisam tikva bez korena 