Rani prekid veze sa majkom

Ovo je tema nad temama! Na tome kakva je bila veza (povezanost) sa našom majkom se bazira veliki deo naše sigurnosti u sebe, vere u život, vere da će nam biti dobro u životu, “uzemljenje” (osećaj da mi je dobro ovde na planeti Zemlji, povezanost sa “majkom zemljom”, Pachamama-om, prva čakra), kakvu vrstu odnosa ću stvarati sa ljudima oko sebe, sa šefovima i kolegama na poslu, i na posletku u kakve ću partnerske odnose ulaziti. U zavisnosti od kvaliteta ove primarne veze psiholozi razlikuju najmanje tri tipa vezivanja: sigurni, anksiozni (oklevajući, ambivalentni) i odbacujući. Ovde ćemo istražiti kako rani prekid veze sa majkom može da utiče na njeno okrnjavanje za ceo život za ubuduće, ukoliko se u ovaj odnos na vreme ne povrati zdrava ravnoteža, a time i na sve ostale odnose koje uspostavljamo.

Negde do pete godine života dete je kao umočeno u emocionalnu sferu majke, emocije doživljava kroz nju, direktno reaguje na njene manifestacije emocija (preko izraza na licu, načina na koji diše, govori). Ukoliko je mama zabrinuta, dete može da se požali da ga zaboli stomak: ono neće umeti da vam objasni od čega, ali ako nema objektivnih fizičkih razloga za to, a Vi kao majka ste upravo neke vreme pre toga bili baš zabrinuti oko nečega i on je to mogao da vidi na Vama, možete biti prilično sigurni da ga stomak boli samo zato što Vas je video u tom stanju, pa se odmah implicitno pribojava “a, šta će biti sa mnom?”.

Dete upija i proživljava mamine emocije još od doba kada je bilo u njenom stomaku, zato je veoma važno da u trudnoći majke budu što zadovoljnije, da se ne stresiraju, da ih se ne remeti emocionalno (fizički da i ne govorimo), a svaka trauma koju trudna majka eventualno doživi biće zapisana u vidu memorije, ne samo u njenom telu, već i u njenom plodu i budućem (malom) ljudskom biću.

Od kad dođe na svet, bebi je potreban majčin dodir, kao “uzemljenje”, pristajanje (pristizanje) na ovu njoj novu planetu, potvrda da je ovde bezbedna, iako više nije unutar stomaka i maminih telesnih tečnosti. Nama je dodir, od kad smo male bebe, preko doba kad smo bili deca, pa čak i sada kao odrasli, ta potvrda: “sve je ok!”.

I sad zamislite da usled komplikacija u porođaju dete mora da ide u inkubator. Često oko mesec dana provede u toj kutiji nekad povezano na cevčice, odvojeno ne samo od majke, nego od bilo kog ljudskog dodira. Bolničari su tu, vrzmaju se po sali brinući se o tome da sve funkcioniše u redu za sve bebe, ali nema dodira, tj. vrlo retko ga ima. Imala sam blagoslov da se u mojoj situaciji nisam porodila u Srbiji, te smo suprug i ja mogli svakog dana da ulazimo u prostoriju sa inkubatorima i držimo naše majušno čedo u naručju. Po koji put tokom dana smo mu mogli dati naš dodir, koji mu je toliko bio potreban u njegovim prvim danima na ovom svetu. “Projekat Kengur” se zove u nekim zemljama ovakav pristup da majke imaju kontakt sa svojom dečicom dok su u inkubatoru, ili da u kutiju inkubatora uz bebu ostavljaju neki komad garderobe, često rukavicu, koju je majka uz sebe imala, kako bi detence moglo preko njega da oseti aromu majke, i tako implicitno dobije njen dodir kada ona nije tu uz njega. Dokazano je da se deca u inkubatorima mnogo brže oporavljaju ukoliko mogu da osete majčin dodir i njenu blizinu na ovaj način, odatle ovakve prakse u svetu.

Budući da je dete zavisno od majčinog dodira i kontakta sa njom u njegovim najranijim godinama, svaka njihova rastavljenost na neko duže vreme destabilizuje detetov osećaj sigurnosti. Može biti da je majka bila odsutna zbog putovanja, ili je morala da provede nekoliko dana u bolnici, ili je zbog nege novorođenog deteta odlučila da se odvoji na neko vreme od starijeg malog deteta i oca, samo da navedemo neke primere. No, takođe majka može biti fizički prisutna, ali da je iz nekih razloga emocionalno odsutna, pa ne može da pruži kvalitet povezanosti detetu kakvo je njemu potrebno. Sve ovo može da utiče na stvaranje anksioznog tipa vezanosti.

Kada dete ne dobije povezanost onakvu kakva mu je potrebna, ono može u nekom momentu tokom vremena da počne da se povlači. Da više i ne traži vezu. U takvim prilikama majka može da pomisli i da takvo detetovo ponašanje protumači kao da se “osamostaljuje”, doba prilično preuranjeno da bi takav potez bio autentičan i zdrav. Ukoliko se ovi prekidi vezanosti ne primete na vreme i majka ne uloži trud da povrati zdravu dozu vezanosti, ona može da “izgubi pravu vezu sa njim”. U detetu se posle vremenom skuplja ogorčenost i prebacivanja u odnosu na majku, jer mu nije dala ono što je njemu bilo potrebno.

Ovo je ovako dok smo mali. Kao odrasli možemo da prepoznamo da nemamo gladak odnos sa našom majkom, tačnije, dosta su danas rašireni konfliktni odnosi sa majkama, a u kojima je po sredi upravo ovakva istorija odnosa, a da toga uopšte nismo svesni, da ni ne znamo gde tražiti uzroke “hrapavosti” naših odnosa. (Naravno da nisu svim konfliktnim odnosima sa majkama uzrok ovi rani prekidi, govorimo o implikaciji u jednom smeru.) Ako uviđamo da ima nešto što ne dopušta da naš odnos sa majkom teče bez većih trvenja, možemo da se zapitamo kako je protekao naš proces povezivanja sa našom majkom od kad smo se rodili i posle kroz rano detinjstvo.

Ako odbijaš svoju majku, možda je ovo zbog toga što je tvoj rani proces povezivanja bio prekinut. Nije da svi koji pate od ranog prekida vezivanja odbacuju svoju majku. Kada je došlo do prekida tokom ovog perioda, najverovatnije je da osećaš izvesni stepen anksioznosti kada pokušavaš da uspostaviš vezu sa drugom osobom u partnerskom odnosu. Ova anksioznost bi se mogla prevesti u teškoće da se održe partnerski odnosi, ili čak u odsustvo želje da se imaju ovakvi odnosi. Takođe se može prevesti u odlučivanje da se nema dece. Tvoje objašnjenje, na prvi pogled, može biti da negovanje jednog deteta zahteva previše vremena i energije. Ali na jednom dubljem nivou može biti da se osećaš slabo sposoban da daš jednom detetu ono što ti sâm nisi imao.

Na tvoju vezu sa tvojom majkom takođe može da utiče prekid onosa majka-dete do kog je došlo u prethodnim generacijama. Da li je tvoja majka ili tvoja baka pretrpela prekid veze sa svojom majkom? Ostaci ovih ranih trauma se mogu živeti u narednim generacijama. I ne samo to: tvojoj majci može biti teško da tebi dâ ono što ona nije mogla da primi od svoje majke.

… Može biti teško da se sećamo ranih prekida odnosa, jer u prvim godinama života još nam nije mozak osposobljen da bismo prizvali u sećanje naša iskustva. Hipokampus, deo mozga zadužen za obrazovanje, organizaciju i očuvanje sećanja, ne razvija u potpunosti do druge godine života svoje veze sa prefrontalnim korteksom, delom mozga koji služi za tumačenje naših iskustava. Posledično, trauma nekog ranog odvajanja čuvala bi se u obliku fragmenata fizičkih osećaja, slika i emocijâ, umesto kao jasna sećanja koja bi se mogla artikulisati u obliku jedne priče. Bez priče, može nam biti teško da razumemo emocije i osećaje.

Ponekad prekid vezanosti nije fizički. Ponekad osećamo pre jedan prekid energije sa našom majkom. Iako je ona fizički prisutna, emocionalno može biti distancirana, ili neujednačena. Prisutnost i ujednačenost koju jedna majka uspostavi tokom prvih godina života je fundamentalna za prihološki razvoj deteta i za njegovo emocionalno blagostanje. Psihoanalitičar Hein Kohut kaže da “sjaj u očima majke” kada gleda svoje malo dete je vozilo preko kojeg se dete oseća potvrđeno i vrednovano i može da počne da se razvija na jedan zdrav način.

Ako smo pretrpeli rani prekid veze sa našom majkom, … treba da vratimo pogled unazad i da se zapitamo:

– da li se mojoj majci dogodilo nešto traumatično što joj je uticalo na sposobnost da bude pažljiva prema meni?

– je li bila prisutna, ili je bila zabrinuta oko drugih stvari?

– da li je bilo neke nepovezanosti u načinu na koji me dodirivala, na koji me je gledala, u tonu njenog glasa kad mi je govorila?

– da li imam teškoće da stvorim bliskost u mojim partnerskim odnosima?

– da li se zatvaram, povlačim ili se udaljavam da budem zatvorena u sâmu sebe?

Dete koje je doživelo prekid vezanosti može da okleva kad dođe momenat da ponovo uspostavi vezu sa majkom. Način na koji se ova veza obnovi može da uspostavi model po kom će se ravnati uspostavljanje veza i rastavljanja u budućim partnerskim odnosima. Ako majka i dete ne obnove u potpunosti svoju vezu, dete može imati neodlučnosti pri uspostavljanju vezâ sa partnerom u svom budućem životu. Ako se odnos ne obnovi, može da se proizvede “jedan neobjašnjiv manjak bliskosti, koji zamračuje svakodnevne odnose”, po psihologu David-u Chamberlain-u. “Intimnost i prijateljstvo izgledaju nedosežni”.

Kada smo veoma mali, u našoj majci vidimo svet. Ako se odvojimo od nje, to osećamo kao da smo se odvojili od sveta. Rano odvajanje može da stvori doživljaje praznine i neslaganja, osećaje očaja i neutešnosti, uverenje da ima nešto jako loše u nama ili u životu uopšte. Kako smo suviše mali da bismo procesirali traumu, imamo osećanja, uverenja i fizičke osećaje koji istrajavaju u našoj unutrašnjosti, a da nisu povezani sa pričom koja ih povezuje sa prošlošću. Ova iskustva nam ulivaju mnoge rane, razočarenja koja nalazimo tokom života.

Mark Wolynn, iz knjige “Ovaj bol nije moj”