Disaću, no matter what

Znate ono kad sebe uhvatite da dok na primer perete sudove zadržavate dah ili dišete veoma plitko, dok ste u mislima zarobljeni u neko sećanje ili neko zamišljanje neke neugodne situacije? Ili u bilo kojoj, u suštini inače mirnoj situaciji, dok sedite mirno kod kuće, ili šetate, ili perete zube…

Okruženi smo sa puno priča o meditaciji, jogi i disanju, i znamo da kada praktikujemo nešto od to dvoje mi svesno obraćamo pažnju na naše disanje i da nam to donosi razne beneficije (dokazano je da se pri redovnom praktikovanju meditiranja tokom određenog vremena razvijaju određeni delovi mozga, baš kao što se i mišići razvijaju vežbanjem, što utiče na poboljšanje memorije, ali i opšti osećaj boljitka). Ali pitam se koliko onih koji praktukuju meditaciju ili jogu, ali i onih koji ne, razmišljaju, odnosno obraćaju pažnju na to kako dišu u sasvim proizvoljnim, “nevezanim” trenucima tokom dana.

Naravno da dok radimo nešto što iziskuje određeni fizički napor se menja i naše disanje u skladu sa tim. Ali želim da vas pozovem da počnete da bdite – ako to već ne radite – na one „bezazlene“ momente u kojima ne činite ama baš nikakav fizički napor, ali se vama uprkos tome disanje (plitkoća, brzina) vidno menja.

O čemu se radi? Svi mi znamo da naš um, naše misli su neprestano aktivni i kada nismo na nešto konkretno fokusirani one lutaju. Tako u spontanim situacijama vi ste se u mislima prebacili u neko sećanje ili zamišljanje neke potencijalne situacije i pošto se u tim scenama događaju stvari, takođe često dobijate i propratne emocije (kao bazična reakcija vašeg tela u odnosu na to kakve signale dobijate od konteksta koji proživljavate tj. zamišljate), a kad se umešaju vaše misli i počnete da interpretirate i donosite sudove o tome što se u vašoj glavi odvija, onda dobijate i kompleksnije osećaje. Možete i žetoko da se naljutite, ili da upadnete u veliki strah (od toga šta se potencijalno može desiti u tom scenariju u vašoj glavi), a ovakve emocije i osećanja sobom povlače fiziološke reakcije vašeg tela, pa možete da dobijete jače lupanje srca, ubrzano i pliće disanje i evo nas u sceni tako realističnoj (po reakcijama vašeg tela) kao da se to o čemu ste razmišljali upravo zaista i dogodilo u stvarnosti. Šta je po sredi? U pitanju je karakteristika našeg uma da ne razlikuje stvarno od zamišljenog. Isto tako, ako se vraćamo u neko sećanje koje nas emocionalno uzbuđuje, možemo svaki put iznova da ga proživimo sa skoro istim emocionalnim impaktom, zbog druge karakteristike uma da vreme ne postoji. A da ne pričamo o tome kada sa nekim razgovarate i on vam priča kroz šta je prošao, pa se vi emocionalno uzbudite slušajući i zamišljajući to (ovo je zahvaljujući neuronu ogledalo). Dakle, razlozi, tj. prilike da se vi emocionalno uskomešate, a time da se znatno promeni vaše disanje, ubrza i postane pliće, zbog nečega što se ne događa vama ovde i sada, su nepregledni i događaju se gotovo neprestano!…

Zato vas molim da počnete da uvedete jedan samo-nadzor nad sopstvenim mislima i sopstvenim disanjem. Te kada uhvatite sebe (u onom pranju sudova) da ste prešli u „galop“, usporite, „spustite loptu“, setite se da ste samo projektovali u mašti taj neki film i shvatite da možete momentalno da donesete odluku da prestanete sa njegovom projekcijom. Olabavite, udahnite duboko i nastavite da dajete sebi dah onakav kakav zaslužujete: u početku dublji (neka vam se dižu ramena, pomerajte dijafragmu) i potom jednostavno uravnotežen.

Želim da se osvrnem još na jedan konkretniji tip situacije.

Kad nosimo ranu iz detinjstva tipa “mama je ljuta na mene, nisam dovoljno dobra za nju”, ona se (kao i ostale rane, o čemu smo pričali ovde u delu „Detektovanje stare rane: iz detinjstva“) stalno iznova pojavljuje u raznim prilikama u našoj današnjici. U momentu kad nam se desi to aktiviranje engrama, vrlo često imamo somatske reakcije, fizičke osećaje u telu, kao na primer:

–        ubrzan rad srca, preskok srca, skoči pritisak na gore ili padne (ove reakcije vezane za srce mogu imati oni koji imaju problemčiće sa samopouzdanjem i nisu naučili da odgovore u svoju odbranu, jer ne veruju da su dovoljno vredni, već apsurdno i infantilno da nisu dovoljno dobri te da su vredni kritike i kažnjavanja, stoga pritisak osećaja ostane u njima (visok pritisak) ili se pak „prave mrtvi“ (nizak pritisak), pa se na telu pokaže kao tegoba vezana za srce),

–        ubrzano i plitko disanje (kao i u svakom iščekivanju šta će sada biti, kako će mama ili taj neki autoritet sad da reaguje na ono što sam učinila, pa u ovoj situaciji „opasnosti“ sam spremna da možda treba da pobegnem, ili naprotiv da se sasvim umirim),

–        nelagoda ili čvor u stomaku (javljaju se obično kada imamo nejasan osećaj da nešto nije u redu, ali nije nam racionalno jasno šta, može da se događa kada smo rasli uz manipulacije nekog od roditelja, pa pošto nam kao malima na kraj pameti nije padalo da posumnjamo ili dovodimo u pitanje roditelja, od čije brige zavisimo i koji je za nas autoritet, doživljavali smo njegovo objektivno nekorektno ponašanje prema nama dok nam je istovremeno govorio dobre stvari, ili je govorio ok stvari, ali jednim potcenjivačkim tonom od kojeg nam ostaje jasan utisak poruke „nisi dobra“, te mi nismo bili kadri tada da razotkrijemo da se u stvari neprihvatljivo odnosi prema nama),

–        stezanje ili čvor u grlu (kada bismo najradije rekli nešto u našu odbranu, ali se negde plašimo da bismo rekavši to sebe ili nekoga bliskoga doveli u opasnost, pa ugušimo te reči u svome grlu).

Dakle, kad nam se danas, kao odrasloj osobi, dogode situacije u kojima imamo direktne somatske reakcije, možemo da se povežemo sa našim unutarnjim osećajem kako bismo pokušali da vidimo „kuda me ovo vodi?“. U koje sećanje? Koliko osećam da imam trenutno godina? Da li se osećam kao mala devojčica? Šta se to tada bilo dogodilo? Ako uspete da povežete na koji događaj iz prošlosti vas ova današnja situacija na ovaj način vodi, potražite paralelu između „uloga“ (u smislu arhetipa) dotične osobe u današnjoj sceni i te osobe iz prošlosti, obično roditelja. Postaće vam jasno da ste se toliko (emocionalno i somatski) ispomerali zato što još uvek vapi otvorena ta rana malog deteta u vama u odnosu na roditelja. Ali sada vi možete da date objektivno objašnjenje i interpretaciju ondašnje situacije i ondašnjih okolnosti vezanih za vašeg roditelja, i kad to sagledate, iz pozicije odrasle osobe kakvi ste sada, stvari ćete, verujte mi, videti u sasvim drugačijem svetlu. Ovo će vam dati snage i resurse da formirate potpuno drugačiji i novi stav prema celoj ovoj okolnosti i situaciji, i posledično ćete početi na jedan novi, drugačiji način da tumačite, mislite i osećate o situaciji iz sadašnjosti u koju ste trenutno “zagazili”.

Osim ove “psihološke” analize (kuda me ovo vodi i zašto mi se događa ovo kroz šta prolazim), da bismo se smirili u datoj situaciji u kojoj je probuđen engram, pomaže da se povežemo i sa svojim telom (što je mnogo lakše, he), obratimo pažnju na onaj deo tela gde osećamo nelagodnost, zatim obratimo pažnju na disanje, dišemo duboko, polako i u mislima nosimo disanje u taj deo tela koji osećamo. Disanjem u taj deo tela opuštamo stres lokalno nastao u tom delu, i ujedno dajemo poruku ovome delu tela i skrivenog bola: “vidim te”. “Priznajem da postojiš”. Bilo bi dobro ako možemo da pridodamo i osećaj zahvanosti: “Hvala ti što si tu, što si došao da mi preneseš poruku. Sad te vidim i neću te ignorisati”.

Ma koliko ne znali šta nam je činiti, šta tačno treba da radimo, u tim momentima važno je disati, duboko i polako, povratiti zdrav ritam disanja. Umesto isprekidanog disanja važno je odlučiti da ću disati (kako treba). Disaću po svaku cenu.

Disaću no matter what.