Ono što želim ovde da prikažem je jako vezano za ovaj tekst, koji u stvari preporučujem da pročitate prvo. Ono što ću ovde napisati se onda prirodno razume i nadovezuje na ono.
Dakle, ako se prepoznaješ u nečemu od onoga što smo tamo razložili, rekla bih ti još sledeće.
Ako možeš da budeš doboko iskren sa sobom i da osetiš: one situacije u kojima činiš i postavljaš se kao da nešto možeš i kadar si da učiniš, a u suštini i nisi baš na visini zadatka, malo fejkuješ. Taj unutrašnji napor (da se postavljam u situaciju, i na kraju ulogu, gde mi baš i ne priliči), sa jedne strane može biti ona stara dobro izvežbana strategija koju upražnjavamo kada smo od malih nogu nesvesno preuzimale na sebe ulogu da “spašavamo mamu”, da joj olakšamo njen bol, njene muke. (Naravno da ovakvo fejkovanje takođe može biti jednostavno način kojem smo pribegavali da bismo zadovoljili očekivanja naših roditelja a da nije bilo po sredi “spašavanje mame”, ali ovde želim da prvenstveno osvetlim ovu situaciju kao uzrok.)
Isceljujuće je i jaaako olakšavajuće da se odreknemo upotrebe tih strategija, da se odreknemo uloge “spasiteljke moje mame” i da već jednom, za svagda, sručimo sa sebe ovaj teret koji smo toliko zdušno godinama vuglile na svojim plećima.
Po simbologiji bolesti, čak bih vam rekla da ukoliko danas ponekad osećate bol u leđima, bol kostiju kičme, donje kičme, gornje kičme – to može biti upravo vezano za taj teret koji ste godinama na svojim plećima nosile. (Ovo nije naravno jedini uzrok ovakog simptoma, ali predstavlja jedan njegov važan primer). Da, deluje nestvarno, ali naše telo nam komunicira kroz ono što ga boli.
Naša automatizovana uloga spasitelja osim od korena “mama sam mojoj mami”, takođe može da se pojavi kod starijih ćerki, starijih sestara, koje su od malena usavršile ovu taktiku, koja se prirodno u ono doba pojavila u kontesktu pomaganja mami oko brige o deci i kući. No, važno je ove “zastarele uloge” osvestiti i otpuštati.
Nisam tikva bez korena 