Kada sam odrastajući brinula: “samo da mami bude dobro”

Oni u kojima “zazvuče” reči iz ovog naslova će vrlo verovatno moći da prepoznaju da otkad znaju za sebe nose jedan osećaj tuge, manje ili više prepoznatljiv na prvi pogled.

O ovome sam pisala malo u prvom delu teksta na stranici: https://nisamtikvabezkorena.blog/2021/11/15/lojalnost-toksicnoj-majci/

Kada se majka tokom našeg odrastanja nosila sa nekim svojim bolom, mi kao mala deca smo videli taj bol na njoj i, kako bi ona mogla dobro da se brine o nama i kako bismo dobili punu ljubav od nje, bilo nam je stalo “samo da mami bude dobro!”. Iz tog razloga smo se trudili da “ne talasamo”, da joj ne zadajemo dodatne brige, da stoga budemo dobri i poslušni. Sa druge strane, pošto tada nismo imali svest o kontekstu cele situacije, automatski smo i infantilno mislili da je mama nesrećna zbog nas, da smo mi uzrok tome, te da “nismo dobri”, da “je problem u nama”. Zbog dubinskog straha “ako se mami nešto dogodi, šta će biti sa mnom?” razvili smo strategiju “ja umesto tebe” (ću se razboleti, poneću tvoj bol kako bi olakšala tvoju muku…).

Ako sam živela ovo, ja nisam zauzimala svoje mesto deteta, nego sam ga sistematski napuštala uzdižući se u lestvici porodičnog poretka brinući se da mami dam ono što ona sâma nije dobila, možda od njene mame, možda zato što nije bila živa, ili je bila isuviše zauzeta svojim ličnim problemima, traumama iz prošlosti, ili prosto zbrinjavajući porodicu i ostalu decu. Pošto se stavljam u poziciju da brinem o njoj, na prvom mestu time obrćem uloge u našem sistema, jer sam “mama mojoj mami”. Ovo je u suštini arogancija: prisvajam jedno mesto koje mi ne pripada, dajem sebi za pravo nešto što ne bi trebalo, pretpostavljam sebe svojoj majci (stavljam sebe ispred nje).

“…Ako mi, kao deca, verujemo da smo sposobniji od naših roditelja da nosimo teret njihovih patnji, padamo u aroganciju i nadobudnost, i štaviše nismo u saglasnosti sa poretkom života. […]Kada jedno dete preuzme teret jednog roditelja, svesno ili nesvesno, gubi iskustvo primanja, i u njegovom budućem životu može imati teškoće da primi u njegovim partnerskim odnosima. […] Pokušavajući da ponesemo zajedno sa ili da u potpunosti preuzmemo teret našeg roditelja, produžavamo patnju porodičnog sistema i blokiramo tok životne sile koja stiže do nas i budućih generacijâ.”

Mark Wolynn, iz knjige: “It didn’t start with you”, (na engelskom), tj. “Este dolor no es mío” (na španskom)

Budući da nisam zauzimala svoje mesto deteta, moje emocionalne potrebe deteta nisu bile zadovoljene, nego sam davala odakle nije imalo da se dâ. 

Možda sam zato danas sklonija češćim prehladama, razboljevanjima (jer mi fali taj bazičan osećaj emocionalnog zagrljaja).

Vrlo verovatno sam zbog toga razvila unutarnje mehanizme da pritičem drugima u pomoć (nesvesno da bi i dalje pomagala mami, a i sebi, jer se mnome nije imao ko baviti).

Vrlo verovatno nisam navikla da meni neko pomogne i ne znam da prepoznam i priznam gde je sve meni pomoć potrebna.

Napuštajući to mesto “sebe” možda danas nosim jedan unutrašnji osećaj samoće. 

Sve gore navedene propratne posledice ove “konstelacije”, odnosno ovih okolnosti u kojima smo odrastali, je potrebno sagledati i osvestiti. Pošto se one pružaju u raznim pravcima, pokušaćemo da napravimo jedan rezime:

• tuga kao “emocionalna boja” u pozadini
• “ne talasam”, dobra sam i poslušna (sebi na uštrb)
• automatizovan unutarnji osećaj “problem je u meni”, “nisam dobra”
• požrtvovan stav
• izvesni arogantni stav (ubacujem se gde mi nije mesto)
• priskačem u pomoć drugima ili da ih spasem (kada baš i ne moram)
• potrebe moje male devojčice u meni nisu zadovoljene
• nisam svesna svojih potreba i obično ne tražim pomoć
• dubok osećaj samoće.

U svemu ovome, kao što rekosmo, je veoma važno sagledati da su razne ove karakteristike posledica tj. ogranci proistekli iz tog, jednog istog korena. Kada možemo ovo da vidimo, onda svaki sledeći put kada se uhvatimo u nekoj prilici kada činimo ili osećamo nešto od navedenoga, u momentu možemo sebi sasvim svesno, racionalno da pojasnimo: “ah, to je to”, i onda trenutno imamo priliku da “olabavimo” taj stav i svesno izaberemo da delujemo i osećamo se drugačije.

Svaka gore navedena stavka ima pregršt mogućih primera u našem svakodnevnom životu. Navešćemo samo par primera za neke od njih.

Na primer, ako mi se dogodi da pokucam na razna vrata i nekako iz različitih razloga ni jedna mi se ne otvore, i pri tome mogu da osetim istu onu emociju i energiju brige i tuge, toliko dobro poznatu, umesto da pribegnem ‘dobrom starom osećaju’ “problem je u meni, niko me neće”, sad se setiš (jer svesno radimo na sebi i “češljamo” svoje situcije, “zašto mi se događa ono što mi se događa?”) i kažeš “e, nećeš majci! Problem apsolutno nije u meni, nego možda sa druge strane vrata (ta osoba) ima nekih svojih ličnih razloga, teškoća zbog kojih jednostavno nije u stanju da mi otvori vrata k sebi (jer, ruku na srce, upravo je to ono što se događalo tvojoj majci, te stoga ti nije davala svu svoju ljubav onako kako bi ti bila volela, a ne zbog toga što ti kao njeno dete nisi  bila vredna njene pažnje).

Ono kad imam tendenciju da priskačem u pomoć drugima ili da ih spasem, ja više volim da nazovem‚ u ovom kotekstu,  “kad sam mama mojoj mami”. Jer tako je mnogo grafičnije, ilustrativnije, očiglednije je prekoračenje mere u mom postupku. Osvestiti ove naše impulse je veoma važno jer nam pomaže da usvojimo novi pristup stvarima, po kojem nećemo više toliko da kontrolišemo druge, i nastojaćemo da im damo prostora da se nesputano razvijaju i grade svoj put kao odrasle osobe. 

Onaj deo kada potrebe moje male devojčice u meni nisu zadovoljene i posledični dubok osećaj samoće se veoma lepo mogu raditi u terapiji sa lutkicama, koju i sâma nudim.

Koliko si mogla da se prepoznaš u nečemu iz ovoga teksta? Volela bih da podeliš svoja osećanja i mišljenje sa mnom, piši mi.