Mnogi od nas žele da urade toliko toga, da im je teško da sve što su zamislili postignu. Želeti uraditi mnoge stvari sâmo po sebi nije loše. Ako imamo talenat, dar da ih uradimo, dobrodošlo je da ih uradimo. Želja koja nam se pojavljuje (naravno konstruktivna, stvaralačka) jeste indikator da tuda treba da idemo. Međutim, ako želimo da uradimo puno stvari i frustriramo se kada ne možemo da postignemo sve što hoćemo u vremenskom roku koji smo zamislili, onda tu ima jedna informacija, tu postoji neka nekoherencija u nama.
Može biti da sa „činiti mnogo toga“ jednim delom sebe „želim da pokažem koliko vredim“, tj. da „sve ovo želim da uradim/postignem kako bih dobio/la potvrdu sebe, potvrdu svoje vrednosti“.
Ako mogu da se povežem sa ovom izjavom i osetim duboko u sebi da je istinita, zastanimo nad ovim, pogledajmo ovoj istini u oči. Ako dozvolimo sebi da vidimo ovo i prigrlimo ovu istinu o sebi, ma koliko ona našem egu zvučala loše, mi tada prelazimo prag kojim nas je ego „štitio“ da ovo ne vidimo, i kojim nas je održavao u davno naučenom automatizmu da radimo puno toga, da želimo da uradimo ili postignemo mnogo toga posmatrajući to kao nešto prirodno, „kako treba“, iako nas ovo činjenje u određenoj dozi stresira i istovremeno osećamo latentnu frustraciju kada vidimo da nam stvari izmiču kontroli i ne ide po našem planu. Kada radimo ovo nesvesno, dok smo još uvek u takvom automatizmu, pomisao ili kada bi nam neko rekao „ti toliko radiš da bi se dokazao, da bi tražio potvrdu sebe“ bi nam zasmetali, zasmetali bi našem egu i osećali bismo nelagodnost. Međutim, kažem, ako sebi dozvolimo da pogledamo ovoj istini u oči, prelazimo taj prag, kada uviđamo da je u stvari „sve u redu, ne moraš više da mahnito žudiš za podrškom i priznanjem, jer više nisi ona mala devojčica koja je osećala nedostatak pažnje, nedostatak potvrde njene vrednosti, nedostatak potvrde ljubavi od njenih staratelja, nego si već od nekog vremena odrasla i ne treba ti odobravanje ni potvrda ni od koga, do od tebe sâme“.
Kada svesno posmatramo ovu našu potrebu za potvrdom naše vrednosti i priznamo je sebi (priznamo sebi iznutra da u suštini tražimo potvrdu), onda jedan deo tereta otpada: oslobađamo se hitnosti da dobijemo rezultat i dobijamo slobodu da radimo to što želimo sa mirom, slušajući naše unutrašnje biće po pitanju u kom trenutku želim da radim šta tačno i kada, tako da neću sebe više stavljati pod pritisak, pa se i neću frustrirati ako ne postignem neke zamišljene rezultate u određeno vreme.
Kada počnemo da ulazimo u ove „frekvencije“, počinju da nam se otvaraju vrata (mogućnosti), i za ono što nam je u nekom momentu delovalo nemoguće i daleko, sada nam se već ukazuje put kako to možemo da ostvarimo. Opet, ostvarenje ne mora da se dogodi brzo ili uskoro, samo treba održati „kurs“, biti veran i iskren prema sebi, o svemu, održati veru u život da će se stvari razvijati najboljim mogućim tokom za nas, da nismo mi ti koji znamo koji je najbolji način da se nešto dogodi, da ima neko (nešto) mnogo mudriji i viši od nas koji sve u Univerzumu rukovodi po savršenom promislu, i da „naša vremena“ nisu ista kao „vremena univerzuma“.
Ovo što gore pričam je krucijalno i opšte. A obuhvata i ono što se na svakodnevnom planu danas zagovara: da umesto “wish list” (dakle, sve ono što ja zamislim da želim da uradim u današnjem danu) treba samo da radimo ono malo stvari koje zaista želimo, za koje zaista imamo volju da ih radimo, i onoliko dugo koliko želimo. Jer prateći “wish list” često se dogodi da ne postignemo sve sa nje i onda smo na kraju zbog toga frustrirani, i to nezadovoljstvo zaseni čak i ono zadovoljstvo koje bismo mogli osetiti zbog onoga što jesmo uradili. Dok, prateći samo ono što zaista želimo da radimo u svakom trenutku, nemamo šta de ‘ne ispunimo’ i nemamo razloga za frustraciju, već samo zadovoljstvo da smo svoje vreme uložili kvalitetno u nešto što smo mi lično odabrali.
“Zadnje namere”
Uvek kad nešto želimo “da bismo nešto drugo” (osim onoga prvoga), odnosno kad imamo “zadnje namere” (kao gore pomenuto traženje potvrde), tu se krije nešto iz naše senke, neka nezadovoljena potreba. Zato u terapiji pitamo, kad neko kaže da nešto želi, “radi čega?” Šta dobijaš time što ćeš to nešto postići? I onda opet: i kad to dobiješ, za šta će ti to, radi čega sledećeg će ti to? I tako redom. Stižemo na kraju do naših nezadovoljenih potreba iz detinjstva, koje su pokretači mnogih naših poteza.
Sredovečno doba
Takodje: kada smo u sredovečnom dobu, neki od nas tek sada “otkrivamo nove svetove”, odnosno ulazimo u nove oblasti, koje su nas oduvek fascinirale, ali pošto su bile osuđivane u našim (mikro)okruženjima, nikada nismo sebi dozvolili da im se posvetimo, pa to činimo sada, po prvi put. To isto može da bude razlog zašto sada možemo da se nađemo u situaciji da hoćemo da se bavimo sa mnogo stvari i frustriramo se, jer nam je teško da sve to postignemo. Želimo “najednom” da nadoknadimo sve one godine “sečenja krila” i “savijanja ušiju, kičme”, ili kako god već to osećate.
U suštini, stvar je ista kao što smo pisali gore: prepoznati da ako je to moja svrha (svrha moje duše), onda treba da se predam promislu Božjem tj. biće onako kako treba da bude, i samo treba da osluškujem ka unutra i budem verna sebi, i pratim isti recept kao gore: u svakom času merkati šta tačno želim u ovom trenutku i koliko. Radeći na taj način, sve će se sâmo pokazati šta i kako činiti.
Ukratko, ako želimo da uradimo toliko toga i pritom se frustriramo što ne uspevamo da ih postignemo, onda nismo u koherenciji, možda to radimo sa željom da dobijemo potvrdu sebe, ali to nikako ne želimo da vidimo i priznamo sebi. Naprotiv, ukoliko u dubini priznamo sebi da jednim delom to radimo da bismo dobili potvrdu i kadri smo da gledamo toj činjenici u oči, izvesni teret počinje da nam opada, naše biće iznutra počinje da se opušta, ulazimo u koherenciju i putevi za zdravije ostvarenje želja naših duša počinju da nam se ukazuju.
Nisam tikva bez korena 