Izvrnute uloge

Po drugom Helingerovom zakonu svaka osoba zauzima tačno određeno mesto u svom porodičnom sistemu, u kojem ima određene uloge: otac, majka, suprug, supruga, sin, ćerka, deda, unuka i tako dalje. Kada je iz bilo kog razloga ovaj poredak narušen, što se događa kada zbog izvesne doživljene traume jedna osoba iz sistema nije u stanju da zauzima svoje mesto u tom sistemu, tj. da ispunjava svoju ulogu koja joj u tom sistemu pripada, onda, kao i u svakom sistemu (teorija sistema, ne samo porodični sistem) u ovakvoj situaciji njegova ravnoteža, stabilnost je narušena, te će ovaj porodični sistem težiti da povrati svoje stanje ravnoteže, ili homeostaze. Ako vidite porodični sistem kao zaseban entitet (čak se u porodičnim konstelacijama govori i o duši sistema), bolje ćete razumeti da strategije koje on preduzima da povrati svoju ravnotežu neretko idu na uštrb nekim njegovim pojedincima.

Kada je jedno mesto u porodičnom sistemu upražnjeno (što se upravo događa kada neko nije u stanju da zauzima svoje mesto u tom sistemu), strategija kojoj sistem pribegava da povrati homeostazu je da neku drugu osobu iz sistema postavi na to upražnjeno mesto. Ovo se najviše događa sa ključnim ulogama za opstanak sistema, kao što su majka i otac. U tim situacijama na njihova upražnjena mesta dolazi dete istoga pola, tj. ćerka će zauzeti mesto majke, a sin oca. Kada je dete od svog detinjstva zauzimalo ulogu koja mu po prirodi stvari ne korespondira, ono introjektuje uloge koje je marljivo izvršavalo na svojoj „spasilačkoj dužnosti prema sistemu“ i odatle kao odrastao projektuje nezdrave mehanizme odnošenja i prema drugima, što mu ometa da živi svoj život harmonično. Kažem „nezdrave“, jer će po obrascu ponašanja na koji je navikao u svojim „tuđim ulogama“ nastojati da ih i dalje izvršava prema drugim ljudima, odnosno upravo će gravitirati ka ljudima sa kojima bi se komplementirao po njihovim unutrašnjim potrebama, i takvi odnosi po oboje neće biti emocionalno zdravi.

Dva tipična primera izvrnutih uloga su kada je ćerka mama svojoj mami (zauzima poziciju svoje bake) i kada zauzima poziciju supruge svome ocu. Prvo opisujemo opširnije na ovoj stranici, a drugo na ovoj. (Takođe se često događa da je žena majka svome suprugu, mada to ne dolazi od “odsutnosti svekrve”, nego je uglavnom posledica toga da je već bila majka svojoj mami, ili eventualno mlađim sestrama ili braći.)

U svakom slučaju izvrnutih uloga, osoba koja popunjava ispražnjeno mesto u sistemu preuzimajući na sebe ulogu spasioca sistema, ovim aktom ne zauzima sopstvenu poziciju. Ovime takoreći napušta sâmu sebe. Rašće u kontekstu u kojem njene sopstvene emocionalne i često druge potrebe nisu zadovoljene, preuzeće na sebe zadatke koje je malom detetu nemoguće da ostvari, a onda će još za ovaj neuspeh kriviti sebe. Iz petnih žila će se truditi da svoj zadatak obavlja što bolje može, da bude “na visini zadatka”, i sistematski će prenebregavati svoje sopstvene potrebe. Zbog ovoga će dete u njoj, kada ona odraste, dakle njeno “unutrašnje dete”, ostati sa nezadovoljenim potrebama, koje će u njenom svakodnevnom životu da se projavljuju u odnosima sa drugima i onome što joj se događa. I konačno, unutrašnji osećaj samoće može da je ophrva kao posledica ovog sistematskog bavljenja nečime spolja, izvan nje, i sistematskog ne gledanja i ne bavljenja onime što se događa unutar nje sâme. Ukratko, nezauzimanje sopstvene pozicije u sistemu (“ćerka moje mame”, kakva god da je, ili “ćerka moga oca”, i time “neko ko dolazi posle zajednice oca i majke” u porodičnom poretku i zato je “manji od njih”) mi donosi posledično osećaj unutrašnje samoće.

Danas, kao odrasla osoba, ja imam odgovornost da se zauzmem za malu devojčicu u meni, za svoje sopstvene potrebe čime bih postepeno zalečila i ovaj osećaj samoće. Moja majka nema krivicu za to što nije bila u stanju da zauzima svoje mesto supruge i majke, ona se jednostavno nosila sa svojom sudbinom kako je najbolje mogla i umela. Sagledavanje sudbina naših roditelja, koje su time prirodno odredile delom i naše sudbine, kao i poštovanje ovih sudbina daje nam novu širu perspektivu i duhovni kapacitet za razumevanje, prihvatanje i praštanje. A ovo su kvaliteti koji transformišu naše živote.

Ako smo se u našem odrastanju bavili nekim drugim, svojim roditeljem i zataškavali smo sopstvene potrebe kao nevažne, gravitiraćemo ka partnerima kojima ćemo trebati da se bavimo, jer je to ono što najbolje umemo da radimo. Time ćemo iznova prolaziti kroz stari dobro poznati bol. Možemo se požaliti kako nam naš partner ne daje dovoljno pažnje, ali iza ovoga je u stvari – kao i uvek u projekcijama, senci, i činjenici da je drugi naše ogledalo – to da smo mi naučili da se ne bavimo sobom, da ne osluškujemo i ne zadovoljavamo naše sopstvene unutrašnje potrebe, pa nam je partner samo glasnik o toj informaciji koju smo već mi sâmi u sebi nosili. O tome da smo u suštini mi ti koji ne dajemo sebi dovoljno pažnje. A kada to počnemo da radimo, onda će se i okolnosti oko nas menjati, i mi se više i nećemo žaliti da nam partner ne poklanja dovoljno pažnje.

Iz svega navedenog jasno je da je za blagostanje svakoga od nas od ključne važnosti da steknemo uvid o tome koje mesto u našem porodičnom sistemu zaista zauzimamo, i da ukoliko možemo da prepoznamo da eventualno popunjavamo nečije mesto, to što više osvestimo i nastojimo i zatražimo pomoć da polako napuštamo te uloge koje nam ne priliče.