Mi, ćerke, smo neretko bile “tatine princeze”. Za neke od nas naš odnos sa tatom je bio “nešto posebno”. “Moj tata je (bio) divan!” je misao u nama kada mislimo, ili se sećamo, našeg odnosa sa tatom.
Ali, pitam danas, vas odrasle žene, neke i sâme imate partnera: da li ste se zapitale kakav je vaš tata bio partner, suprug vašoj mami?
Na našem podneblju, a delom i zahvaljujući dobu i globalnom razvoju odnosa muškarca i žene, kao prvo, generacije naših baka su se u najvećem broju slučajeva bavile decom i kućom i nisu radile (zavisi i da li potičete iz brdskih ili seoskih krajeva, ili možda iz tradicionalno građanske porodice). A često su podizale i oko sedmoro dece!… Zatim, naše majke su u većini slučajeva prva generacija žena koje su: 1) radile (izvan kuće), 2) bavile se kućom i 3) podizale decu. Sa druge strane, naši su očevi, u većini slučajeva, od svega ovoga, uglavnom samo radili izvan kuće. (Kao i kod svega: ako dok čitate ovaj deo počinjete da osećate neke neravnodušne emocije, dotičemo neki “engram”, iliti ranu u vama, a možda se to uopšte ne događa, u kom slučaju jednostavno nemate râna vezano za tu tematiku, na vašu sreću.) Ali moramo svi da imamo u vidu da je ovakav poredak stvari prirodan, budući da su naši zajednički pra-preci živeli u zajednicama u kojima je mužjak išao u lov (čitaj: donosio novac u kuću), a ženka je ostajala u pećini, bavila se domom i brinula se o deci. U pitanju su hiljade godina ovakve tradicije. Zato danas, mi žene, kada naši muškarci “pomažu” u kući, oko kućnih poslova i dece (znam, “pa i on tu živi! deca su i njegova!”), dobro bi bilo da smo im ipak zahvalne što su, gledano kroz vekove i evoluciju, učinili ovaj preobražaj i približili se tipično našim ulogama.
Neke su žene, mislim ovde na naše majke, dobro prihvatile ovakve rasporede uloga (ili je možda ispravnije reći da su ih bolje podnele nego neke druge žene). A druge možda to organski nisu podnosile, doživljavale su to kao nepravdu i u sebi ili naglas žalile su se na svoje partnere. Ako ste rasli u klimi u kojoj se odvijao ovaj drugi slučaj, i žensko ste (ovakve majke uglavnom imaju makar jedno žensko čeljade, da imaju na koga da prenesu zavet da “ispravi nepravdu, ili “reši stvar” – vidi moje pisanje o transgeneracijskom), vi ste najverovatnije introjektovale ovaj mamin stav. Vrlo moguće ćete naći partnera koji će se isto tako malo baviti kućom ili decom, i priča se ponavlja, upravo da biste vi nešto promenile: možda samo svoj stav prema tome, a možda i porazgovarale asertivno i konstruktivno sa vašim partnerom.
Vraćam se na početak: moguće je da je vama vaš tata “bio divan”, ali možda vašoj mami baš i nije toliko.
Ovo traži iskrenosti ali i hrabrosti od vas, da ovo uvidite.
Pomislite: svi mi u (našem porodičnom) sistemu imamo razne uloge. Ja sam ćerka moje majke i moga oca, moj otac je suprug moje majke. To kakav je meni bio moj otac ne mora da ima nikakve veze sa tim kakav je moj otac bio suprug mojoj majci. Iz perspektive podvučenih aktera.
E sad, ako je meni moj otac “bio divan”, a mojoj mami ne baš tako, … osvešćivanjem ove šire slike postižemo da (posle toliko godina) bolje razumemo našu mamu, prestanemo da joj eventualno zameramo na “nakostrešenosti” na tatu, i na posletku da joj oprostimo, jer smo vrlo verovatno u idealizovanju našeg oca, zbog posledičnog zameranja majci, razvile izvesne neharmonične emocije prema njoj. Sa druge strane, pošto smo ove druge aspekte ličnosti našeg oca držale u senci, vrlo je verovatno da smo u svoj život privukle partnere u kojima nailazimo baš na te aspekte koji nam smetaju. Dakle na našim partnerima smo projektovale to što je bilo u našoj senci, vezano za našeg oca. Ovo saznanje nam pomaže, kao što smo pričali u delu o projekcijama, da uvidimo da nas kod naših partnera ne nervira on sâm (kako mi često uopštavamo) tj. ne nervira njegovo ponašanje, već po ponavljanju priče naših roditelja, iliti iz lojalnosti našoj majci, prolazimo kroz sličnu konfiguraciju odnosa ne bismo li “izravnale” te “čvorove” koji su ostali da nas ometaju u našem nesvesnom preko memorije koju nosimo od naših predaka. Dakle, tu objekat naše ljutnje slobodno može da prestane da bude naš partner: on je samo glasnik da nam približi uvid da mi, u nama, nosimo neke nerešene konflikte. Time možemo da oslobodimo na prvom mestu sebe od osuđivanja našeg partnera (jer nam ono donosi negativne emocije) a onda i sâmog našeg partnera (jer smo ih do sada obasipale negativnom energijom našeg osuđivanja).
Nisam tikva bez korena 