Budući da je, biološki gledano, krajnja svrha spajanja dva partnera u vezu, rađanje mladunčeta, ukoliko jedna devojka nosi informaciju o traumi (verovatnije iz transgeneracijskog), vezanu za imanje dece, u mnogim slučajevima njeno nesvesno, da bi je zaštitilo od patnje, joj „pomogne“ time što će se pobrinuti da joj ne pođe od ruke ni da nađe partnera.
Zato ćemo najpre da se osvrnemo na ovo poslednje.
Bez pretenzije da navedemo kompletnu listu, posebno bismo sagledali sledeće razloge za poteškoće da jedna devojka nađe momka:
- u transgeneracijskom (u klanu) postoji trauma vezana za imanje dece;
- u transgeneracijskom (u klanu) postoji trauma vezana za sâm partnerski odnos;
- sâma devojka je „tatina ćerka“.
U prvom slučaju može da se radi o tome da je jedna beba ili dete prerano umrlo, ili oteto, ili je možda majka umrla na porođaju (ili čak u procesu abortiranja). Takođe je moguće da je za jednu majku u klanu majčinstvo “onemogućilo” da ostvari neki njen san, pa potomkinja, da bi nadomestila, “se zarekne” (sve je ovo nesvesno) da neće rađati kako bi ostvarila neostvareni san pretkinje, u njeno ime. U drugom slučaju može biti da je bilo zlostavljanja, ili je jedna majka morala sâma da se brine o uzgoju i podizanju mnogobrojne dece, a možda je i odnos majke i oca bio toliko teskoban i težak, ili je u njemu naročito majka patila, da je devojka kao ćerka „upila“ tu teskobu i nesvesno odlučila da će radije ostati sâma, nego da prolazi kroz sličnu dramu. U trećem slučaju, čije smo značenje obrazložili na ovoj strani, pošto zauzima jedno mesto u trouglu (sa majkom i ocem), što ju je polarizovalo u dihotomiju devojčica-domina, teško joj je da, s jedne strane, kao devojčica stvori prostor u sebi za ulogu majke, i sa druge, da se spusti sa visina adrenalina moći i akcije kako bi se posvetila jednom malom detetu. (No, obično do konfiguracije “tatina ćerka” dođe zbog toga što je postojala neka trauma u jednom od roditelja, neretko to da je roditeljeva majka umrla rano u njegovom detinjstvu. U ovom konkretnom primeru u nesvesnom te porodice može da se ureže strah od toga da “malo dete ostane bez majke”, tj. da za ženu, ovde konkretno “tatinu ćerku”, postoji opasnost da umre ako bude imala decu, tako da nas i ovo vodi u prvu stavku gore pomenutu.)
Ovde smo naveli samo neke primere. Pod traumom podrazumevamo bilo koje iskustvo koje je osoba, u ovom slučaju jedna majka u klanu, doživela kao traumu, ma koliko se “objektivno”, tj. sa stanovišta spoljašnjeg sveta, takvo iskustvo ne tumačilo kao traumatsko.
U bilo kom od ovih slučajeva, devojka može svesno da želi da nađe partnera, ali je koče neke od ovih nesvesnih prepreka za koje nema ni ideju da postoje. Ona naravno uglavnom racionalno zna za sve ove okolnosti, ali nema uvida u to da je sve to nju duboko obeležilo time što je oblikovalo njeno nesvesno, koje danas operiše iz nje, onemogućavajući da ostvari ono što svesno želi.
Kada je par oformljen ali deca ne dolaze uprkos njihovoj obostranoj želji, opet je moguće da i dalje postoji „zabrana“ na nesvesnom nivou makar jednoga od njih. Dakle, biologija (organizam) osobe se povinuje, da tako kažemo, “naredbama” nesvesnog i njemu u službi dovodi do manifestacije, rezultata, da se ne može doći do začeća, ili se ono ne može održati.
Ne treba isključiti i da u nekom aspektu jedno u paru duboko zamera nešto drugome, ili ga čak ne prihvata zbog nekog aspekta njegove ličnosti, i da njegovo nesvesno ne može preko toga da pređe.
U slučajevima kada se klinički utvrdi da jedno u paru ne može da ima dece, onda se postavlja pitanje “zašto se onaj drugi spojio sa nekim ko ne može da ima dece?”. Naravno, reći ćete “taj drugi to nije znao, nije on svesno tako birao”. Da, nije svesno, ali ne potcenjujmo mudrost našeg nesvesnog, imajmo u vidu svest o jedinstvu i da ništa nije slučajno. Mogućno je da ovaj drugi takođe ima neku nesvesnu „zabranu“ za imanje dece (makar trenutno, dok ne transformiše neku relevantnu informaciju u sebi).
Takođe se događa da neko ne može da dobije dete sa partnerom iako su možda čak dugo u vezi, ali da posle promeni partnera i do začeća sa novim partnerom dođe bez većih poteškoća. Svakako su postojali razlozi u nesvesnom za ovakav ishod u pređašnjoj vezi, u kojoj je verovatno i bilo nekog “zadatka da se odradi” na unutrašnjem, emocionalnom planu, da bi osoba potom mogla da pređe na sledeću etapu u svom životu.
Na svim ovim skrivenim razlozima nesvesnog koji jednu ženu, ili par, dovedu do toga da ne može da ima dece, može se raditi u okviru terapije koja se oslanja na transgeneracijsku perspektovu, o kojoj pišem na ovom blogu i koju primenjujem u svojoj praksi. Svaki pomak ka osvetljavanju ovih nevidljivih niti i prepreka za osobu može da bude od dragocenog značaja da pokrene njenu unutarnju transformaciju kako bi započela i našla svoj put ka isceljenju.
Nisam tikva bez korena 