Lojalnosti (roditelju, pretku, sistemu)

Lojalnost obično pominjemo u tri konteksta: lojalnost roditelju, lojalnos pretku (predak naših roditelja) i lojalnost sistemu.

Lojalnost roditelju

Od našeg začeća, preko najranijeg detinjstva i kroz dalje odrastanje mi upijamo emocionalne doživljaje naše majke. Dok odrastamo mi učimo na šta naši roditelji i kako reaguju, naročito majka, i pošto nam je od odnosa sa njima zavistan opstanak i cela naša nega, naučimo i posle kroz život internalizujemo kako treba da se ponašamo da bismo sačuvali njihovu naklonost, kao i šta ne bismo smeli činiti i kako se ponašati da ne bismo izgubili njihovu ljubav i zaštitu.

Neumitno je da se u raznim stvarima ne slažemo sa bilo kojim od naših roditelja i radi što bolje diferencijacije naše ličnosti bilo bi dobro da uspemo da izrazimo i odbranimo našu različitost. Međutim, ako je zdrav emocionalni odnos sa nekim od naših staratelja (roditelja) – u smislu da smo dobili neophodnu ljubav, pažnju, brigu, poštovanje, potvrdu naše ličnosti, da su naše osnovne emocionalne i fizičke potrebe bile zadovoljene – bio narušen, naročito od najranijeg detinjstva, zbog neispunjenja nekih od ovih naših osnovnih potreba, mi ćemo nadalje kroz život, dok to ne osvestimo i ne zacelimo, da “emocionalno hramljemo”. Ovo znači da ćemo već od sâmog detinjstva da pokušavamo da dobijemo to što nismo, pokušavaćemo da zadovoljimo našeg staratelja, majku, ne bismo li iskamčili malo one topline, pažnje, ljubavi koja nam je bila uskraćena. Međutim, često je to nemoguća misija, jer uglavnom majka to nije mogla da nam dâ jer je i sâma bila uskraćena kapacitetom da to učini, iz raznoraznih razloga, i to obično nije nešto što ona može kod sebe da promeni pa da nam već u sâmom detinjstvu nadomesti ono što nam nije bila dala. Ove strategije, da uvek iznova pokušavamo da dobijemo tu pažnju i ljubav nam vremenom pređu u automatizam, pa posle kao odrasli raznoraznim ponašanjima i delanjima pokušavamo da utolimo tu emocionalnu žeđ u nama, pomenimo na primer “workoholism”, da ne bismo “čuli” jecaj tužnog deteta u nama.

Jedna od strategija kojoj pribegavamo u tim batrganjima da zaradimo majčinsku pažnju i ljubav je da joj budemo poslušni, po volji, da joj ne stajemo na muku, da “ne talasamo”, i tako dalje. A baš često, čineći ovo, idemo na uštrb našim ličnim odabirima, opredeljenjima, željama, koje zato gušimo. Jer nam je “opstanak” (malog deteta u nama sa nezadovoljenim potrebama) važniji od toga da mišljenje ili želja mog odraslog ja bude ispoštovana (“mo’š misliti!”). E, ovo “ostajanje u dobroj volji mame” se zove lojalnost. Mi smo njoj lojalni, zarad malog deteta u nama, umesto da budemo lojalni sebi, potrebama i ciljevima odraslog dela naše ličnosti. No, naravno, prvo ide ono što je prvo, tako prvo moramo zaceliti to dete u nama, kako bismo mogli da se dobro posvetimo našem odraslom ja.

Termin lojalnost takođe upotrebljavamo u jednom, da tako kažem, kratkoročnijem smislu. Iz lojalnosti roditelju, koji je uvek govorio da će ti “tako i tako” biti u životu, nesvesno radimo u prilog ostvarenju roditeljske prognoze/proročanstva. Zamislite jednog autoritarnog roditelja i njegovo dete koje nije uspelo da se otrgne moći roditeljskih pridika i da sebi dâ dozvolu da odraste i emocionalno se osamostali. Činiće sve da obistini roditeljeve prognoze. Ovo se može dogoditi na primer sa toksičnim roditeljima.

Lojalnost pretku (ili nekom “kalemu” našeg sistema)

Lojalnost nekom pretku, pretku naših roditelja, javlja se kada je (iz perspektive našeg porodičnog sistema) potrebno da nešto repariramo (nadomestimo, poravnamo). Ovo može biti zato što je taj predak iz nekog razloga bio isključen, ili zato što nije uspeo da se nosi sa nekom traumom, pa smo je “nasledili u amanet” (možda mu je bila naneta neka nepravda koja je možda ostala tajna i to traži da dođe na videlo…). Istražujući u našoj porodičnoj priči nekada nije teško videti da postoji moguća lojalnost sa nekim pretkom (za nas žene naročito često se dâ lojalnost prema baki). No, nekada se lojalnost pretku može reflektovati po “koincidenciji” datumâ rođenja ili rođenja potomka i smrti pretka, pa su mogući “dvojnici, učitelji i naslednici” po datumu (naravno, u ovim slučajevima ne gleda se godina).

Iz mora načina da budemo lojalni nekom pretku ili uopšte članu našeg sistema, pomenimo ovde sledeća tri, u sva tri slučaja radi se o isključenim članovima klana.

Izbor naših profesija ponekad ima veze sa nekim pretkom koji je ili prerano umro pa je zbog bola porodica potiskivala sećanje na njega, ili je možda bio crna ovca familije iz nekog razloga, zbog čega opet porodica o njemu ne voli da priča. Tako jedna neintegrisana stvarnost (ona je isključena) će tražiti da joj se prizna njeno mesto u sistemu. Projaviće se kroz nekog potomka tema sa sličnom energijom da ovaj pokuša da je razreši, ili će izabrati profesiju tog pretka kako bi na taj način nesvesno oživeo sećanje na njega. U ovom slučaju se familija obično žestoko protivi ovom izboru profesije svoga mladunca. (O ovome se priča npr. u dugometražnom crtanom filmu Coco iz 2017-te, gde dečak Miguel sanja o tome da bude muzičar, baš kao i njegov čukundeda, koji je bio napustio porodicu i time postao tabu tema u njihovom sistemu.)

Prethodna ljubav nekog roditelja ili bake/deke – o ovome smo pisali na ovoj stranici gde smo prikazali primer isključenja “kalema” u kojem je otac imao neprežaljenu ljubav pre veze sa majkom svoje ćerke. U pitanju je osmi pasus koji počinje sa: “(Napomenimo da…”. U ovom slučaju ćerka može da se nesvesno identifikuje tj. da bude lojalna toj ranijoj očevoj ljubavi. Takođe može biti da je otac bio taj koji je ostavio tu prethodnu ljubav, u kom slučaju ćerka može da projavljuje u svom životu da se oseća odbačenom i nevoljenom od strane momaka, baš kao što je i bio slučaj sa isključenom. Dok ovakve lojalnosti ćerka ne osvesti i ne napusti ih, neće naći sopstveni mir i rast.

Kada je neko iz našeg sistema bio žrtva, ili je naudio nekome izvan našeg sistema – ovde može da se radi o saobraćajnim nesrećama, ubistvima ili mučenjima u ratovima, pljačkama, robovlasničkom odnosu, ubistvima po službenoj dužnosti. Potomak nesvesno stupa u lojalnost, identifikuje se sa kalemom-žrtvom, kako bi prizvao pažnju našem sistemu na tu dušu čije se pripadanje našem sistemu negira, ili se identifikuje sa pretkom-žrtvom, kako bi prizvao pažnju našem sistemu na potisnute mučne aspekte njegovog stradanja. Ukoliko se naš predak obogatio nauštrb rada i siromaštva drugoga, možemo da završimo u finansijskoj ruini, iz lojalnosti prema kalemu-žrtvi. Ukoliko je predak usmrtio nekoga u ratu ili po službenoj dužnosti (npr. radeći kao policajac ili graničar), neki potomak se može identifikovati sa žrtvom-kalemom. Unuka-nećaka od šest godina može da dobije iznenadne napade gušenja usred noći iz lojalnosti deda-ujaku koji je poginuo u ratu ugušen u rovu. U dešifrovanju ovih “skrivenih”, neočiglednih identifikacija često pomažu koincidencije vremena, što objašnjavamo u odeljku Sindrom godišnjice, gde se i šire posvećujemo navedenim primerima.

Lojalnost sistemu

O lojalnosti sistemu smo pričali kada smo pričali o dobroj i lošoj savesti po Helingeru: slično kao prema roditelju, ako se ponašam u skladu sa normama sistema, osećaću “dobru savest”, a ako kršim neke od ovih normi osećaću “lošu savest”.

Neophodnost prekršavanja lojalnosti radi rasta

U sva tri slučaja lojalnosti, roditelju, pretku, sistemu, zarad napretka ličnosti pojedinca nekada je neophodno prekršiti lojalnost, kada je ima. Jer treba da budemo verni sebi, svome biću, onome što naša duša od nas traži. Međutim ako mi nešto činimo ili nešto ne činimo zbog lojalnosti nekome, onda prioritet dajemo tom nekome, a ne našem unutarnjem biću. Onda ne poštujemo svoju istinu i sabotiramo svoj lični razvoj. Na primer, iz lojalnosti majci ćerka ili sin može da ne nalazi partnera (da ne bi “izdao” mamu, koja bi se naravno šokirala da joj neko dâ da sad pročita ovo). Pitate se kako? Možda je majka profil žrtve (“jadna ja”), manipulatorka, pa ako odeš (tj. jednostavno živiš svoj život, nađeš partnera i formiraš porodicu), “emocionalni lepak” usađen u tebe u ranom detinjstvu neće ti dozvoliti da učiniš nešto tako loše svojoj majci, i da posle osećaš “lošu savest”. Ili možda majka trpi nasilje od svoga supruga i sin oseća da će ako ode iz kuće ostaviti majku na milost i nemilost ocu. Koliko god sudbine bile teške, “svakome je dat njegov deo kolača”. Ne može u ovom poslednjem primeru sin da brani majku, to bi bile obrnute uloge. Na njoj je da rešava svoj problem (terapija, institucije…). Uopšte, ponekad, da bismo ušli u zajednicu sa jednim partnerom, je potrebno da prihvatimo drugačiji sistem vrednosti koji vlada u sistemu našeg partnera, pa ako se ovaj kosi sa vrednostima našeg sistema iz kog potičemo, za nas je neophodno da prođemo kroz “lošu savest” prema našem sistemu radi održanja veze sa partnerom.

Pretrpeti osećaj “loše savesti” je deo odrastanja, sazrevanja ličnosti. Dok sa tim ne završimo, osećamo se dužnim nekome, osećaćemo da stalno čekamo na dozvolu od nekoga starijeg iz sistema da živimo svoj život, da budemo verni svom unutarnjem biću, da razvijamo sopstvene talante. Na kraju krajeva, Hristos je rekao “nisam došao da donesem mir, nego mač”.

U gore navedena izdvojena tri primera lojalnosti pretku odnosnu nekom “kalemu” sistema vidimo da je za potomka koji se nalazi u lojalnosti odnosno identifikaciji neophodno za njegovu ličnu slobodu i rast da napusti tu identifikaciju i lojalnost. Pri ovome je isceljujuć stav: “Sada te vidim. Vidim i poštujem tvoju sudbinu. Bilo mi je teško da se nosim sa ovim, ali sad vidim odakle mi je to dolazilo. Tvoju sudbinu i tvoje breme ostavljam tebi. Radi tvog i mog mira, molim te da me blagonaklono gledaš kada od sada budem birao sopstveni put.”

Sve vrste lojalnosti se jako dobro mogu raditi u terapiji konstelacija sa lutkicama. U ovoj projektivnoj tehnici činjenica da nešto čega nismo svesni, jer ga nosimo interiorizovano, možemo da postignemo da vidimo izvan sebe, veoma moćno utiče na naše unutarnje mehanizme odbrane i pomaže u otpuštanju dosadašnjih strategija kojih smo se tako čvrsto i tako dugo držali.