Lojalnost (toksičnoj) majci

Prvi sloj: rasti uz majku ophrvanu bolom

Ako je mama patila u svom životu i Vi ste rasli natapani emocionalnim bolom u kom je ona obitavala i koji je izračivala, Vi ste kao mali patili zajedno s njom: Vi ste patili kao malo dete zato što mama pati. U detetu se javlja osećanje “ja umesto tebe”: dete bi sve dalo samo da mama bude dobro, jer dete zavisi od nje. U krajnjem: “ako se mami nešto dogodi, šta će biti sa mnom?”.

Ovo su nesveni procesi koji se odigravaju u nama dok smo deca. Mala deca čak somatišu nerešene stvari majke. To je ono kada biološki nema razloga da dete bude bolesno, ali ima nešto što čini da ono manifestuje određene simptome ili ponašanja. 

Šta se dalje dešava? Ako ste rasli u takvoj emocionalnoj klimi, Vi “nasleđujete” tj. razvijete tugu kao pretežnu emociju u kojoj obitavate. Ali ono što je nevidljivo a ima ogromnu snagu, je da Vi iz lojalnosti (vernosti) prema svojoj majci se odričete sopstvene sreće i radosti, Vi sebi zabranjujete sreću i radost, a da o tome ni pojma nemate! Ako biste sebi dozvolili radost, imali biste osećaj da izdajete sopstvenu majku, i tu se bude alarmi, “zabranjeno!” Ali tu u Vama radi ono malo dete koje je ostalo u stanju bola u kojem je raslo. Dakle, potrebno je da iz našeg odraslog dela ličnosti prigrlimo to napaćeno dete u nama i pobrinemo se da uzmemo odgovornost za svoje buduće korake u svoje ruke, shvatimo da je i mama kao odrasla osoba odgovorna za svoja emocionalna stanja i da mi – pogotovo kao deca te majke! – nemamo ulogu u njenom spašavanju, nije na nama da nju činimo srećnom! (Time bismo došli u koliziju sa drugim zakonom: red i poredak, prvo je bila mama, pa onda mi, mi smo niži u poretku i kao takvi nije na nama da spašavao onog koji je viši od nas.) Štaviše: ukoliko uspemo u tome da delamo iz pozicije naše odrasle ličnosti i pobrinemo se za svoje stvari, a mami ostavimo njene, time njoj pomažemo da ona uzme uzde svog života u sopstvene ruke, time i nju jačamo. 

Drugi sloj: kad se pridoda toksičnost

Ako se ovakvom scenariju doda još jedan mogući sloj, da je mama manipulator – što je često mehanizam odbrane, koji je razvila radi preživljavanja – ili štaviše da je na neki način psihopata, u još smo žešćem čabru. Ovakve majke se služe emocionalnom ucenom i mogu da nam govore stvari poput: “loša si ćerka/sin”, “tvoje je mesto pored mene”, “šta sam ja sve za tebe uradila/zbog tebe žrtvovala, a ti…(evo kako mi vraćaš)”, “ti treba na mene da paziš, a ne da…(živiš svoj život)”. Ovo su teške situacije iz kojih je veoma teško izvući se. Osećamo teskobu i da smo u šah-mat poziciji. Ma koliko god racionalno znali da nije u redu da nam tako govori, ima onaj iracionalni deo (malog deteta u nama) koji verno sluša te emocionalne ucene i pada na njih, jer malom detetu majka je kao Bog, ne dovodi u pitanje ništa što dolazi od nje. Mi iako sada odrasli, smo kao drogirani, hipnotisani i ne nalazimo moći (na nesvesnom planu oduzeta nam je moć) da preduzmemo ikakav korak. Nama je prosto potrebno da nam neko spolja, izvan ovog dua, otvori oči, ukaže na to da mi u stvari imamo dozvolu, štaviše da se mi ogrešujemo o sebe (i pred Bogom!) što kočimo sopstveni život (a ujedno i drugačiji tok života majke..), što ne umnožavamo darove koje je svima nama Bog dao po našoj meri. Jer mi i dalje imamo (iako takvu) mamu za neprikosnoveni autoritet i ne dozvoljavamo sebi da taj autoritet dovedemo u pitanje, i odupremo mu se. Nama je prosto potrebno da nam neko dâ dozvolu. Izmanipulisani smo. Ne vidimo objektivno situaciju jer smo uglibljeni usred nje. 

E sad, osim toga da ovakva mama koči nas, da slobodno kročimo našim putem bez griže savesti prema njoj (da smo loša deca…), ima i druga strana medalje. I nama odgovara ovakva pozicija. Jer se i dalje nalazimo energetski u poziciji malog deteta i osećamo komotnost “da imamo mamu, ona se brine o nama”, “dok sam ok sa mamom, na sigurnom sam”, pa da ne bih izgubio ovakvu komotnu poziciju i privilegiju, radiću sve što ona traži od mene, da ostanem u njenoj dobroj volji, da slučajno ne naljutim monstrua. Dakle, žrtvujemo svoju sreću i nezavisnost da bismo očuvali pripadanje bolesnom duu, simbiozi. Jer za drugo ne znamo. Bojimo se boljeg a nepoznatog. 

Sa druge strane, kao što malo pomenuh gore, podilaženjem ovakvoj majci osim sebi štetimo i njoj sâmoj. Jer sve dok smo mi taoci njene nesreće i njenih manipulacija, njen će ego (ta uloga koju je celog života gajila) biti zadovoljen jer je dobio ono što je želeo i nećemo ga izazvati, prodrmati ga, dovesti u iskušenje, nećemo sâmoj majci dati prilike i povoda da se pozabavi sobom. Na ovaj način ćemo joj pomoći da ostane u tako nezdravoj poziciji. 

Ovde možete da primenite ono Hristovo “ja nisam došao da donesem mir, nego, mač”. Savršeno se uklapa u ovakvu situaciju.