Još o transgeneracijskom

Za mnoge stvari kroz koje prolazimo razlog, ali i svrhu, možemo da nađemo u našem porodičnom stablu, među našim precima, korenima, u onome što su oni proživljavali. Ponavljamo izvesne šeme, ali i doživljavamo nove probleme, da bismo transformisali neko “nasleđeno” uverenje i delali na zdraviji, “ekološkiji” način. Živimo u drugom dobu i u drugačijim okolnostima, ponavljanje iskustva nekog pretka ne mora da bude bukvalno, ali je energija “konflikta” ista.   

Cele ove dinamike najčešće uopšte nismo svesni. Mislimo jednostavno: “Jadna baka…”, kao da je to bila njena individualna sudbina, i: “Bože moj, ja sam druga ličnost, ono što se njoj dogodilo nema veze sa mnom”. Ali, kao što je celina mnogo više nego skupina njenih elemenata, tako mi, kao izdanci naših korenova, našeg porodičnog stabla, nosimo u sebi (velikim delom na nesvesnom nivou) impregniranu memoriju njihovih radosti, patnji, onoga što je u njima emocionalno ostavilo dubokog traga, i doživljavamo svet oko nas i proživljavamo naša iskustva iz ovog polaznog materijala. Ako smo “svi mi udovi jednoga tela”, mnogo smo više čestice jednoga istoga tkiva, tkiva našeg porodičnog sistema, i to ne smemo da izgubimo iz vida. (Otuda ne čudi da u nekim afričkim kulturama poštuju kult predaka…)

Pitanje predaka naravno nije jedini faktor koji odredjuje začeće naših emotivnih konflikata. Tu je i period gestacije (mamina trudnoća sa nama), tj. mamino emocionalno stanje dok je bila trudna sa nama, i naše detinjstvo, emocionalna klima u kojoj smo odrastali. Ali ukoliko neke informacije (emocionalne memorije) već “silaze” niz porodično stablo do naših roditelja, ili su se začele u našim roditeljima, a nisu bile “zalečene, transformisane” i silaze do nas, onda se i u našem ličnom iskustvu manifestuje taj isti emocionalni konflikt. Tj. ako ne dođe do razrešenja, konflikt se manifestuje i u narednoj generaciji. Ovo može biti u obliku ponavljanja, kompenzacije (naizgled suprotna manifestacija) ili reparacije (kada se nadomešta iskustvo pređašnje generacije). To je ono kada mi najčešće i ne povežemo da je naše iskustvo praktično ponavaljanje onoga što se dogodilo mami/tati, ili da je upravo suprotno tome. Ovo poslednje se ne događa “slučajno”, već upravo da bi se kompenzovalo iskustvo pređašnje generacije, što obično biva prelaskom u suprotni ekstrem polarnosti.

Ponoviti iskustvo konflikta, isto kao i imati iskustvo u kojem kompenzujemo nešto od našeg pretka, i pri tome osećamo nelagodu, stres, tj. da nismo u miru sa tom situacijom, je pokazatelj da smo i dalje u konfliktu, da on nije prevaziđen. A svaki konflikt, kao kakva voda u nekoj prsloj cevi, traži da se razreši, produbljuje sebi put, ponavlja se u narednim generacijama, dok ne dođe do konačnog razrešenja, tj. dok ne izađe na površinu kako bi neko video i uzeo na sebe da sanira tu naprslinu.

Ukoliko te emocionalne rane predaka budu posebno žestoke, i naredna ili narednih par generacija ne uspeju da preobzraze tu patnju, taj konflikt, onda se u nekoj narednoj generaciji  (neki kažu da ovi ciklusi idu do četvrte generacije) manifestuju ozbiljnija mentalna ili fizička oboljenja. Ovo se često ispolji kod male dece, tako da se i često potomstvo kroz tu granu stabla sa tom obolelom osobom završi. Onda su ti malecki poput anđela koji su na sebe preuzeli “da se kola na njima prelome”, da se preko te bolesti žrtvuju kako bi se “poništio”, razrešio taj bremen koji je porodično stablo s mukom prebacivalo sa jednih na pleća naredne generacije. U nekim slučajevima se ustanove i prâve “porodične tajne” koje sistem vrlo predano čuva, zataškava. Ali kao protivteža tom naporu zataškavanja negde u klanu će se pojaviti jedinka koja će manifestovati psihička obolenja, i što više klan zateže svoju tajnu, to ovaj više “puca po šavovima”.

Primer ponavljanja

Ovo je najočiglednije, na primer, brak tvojih rotditeja je bio nategnut, i majka i otac su se mučuli u toj vezi, ali ni jedno ni drugo nisu odlučili da se rastanu. Mada možda naizgled imaš sasvim drugačijeg partnera i odnos nego što je to bio slučaj sa tvojima, ni tebi ni tvom partneru nije prijatno u vašoj vezi, ali oboje odlučujete da ostanete zajedno.

Ili: dete si razvedenih roditelja i učiniš nesrećni izbor sopstvenog partnera, najradije bi se razveo, a možda to i ušiniš.

U oba ova slučaja ponovimo neku stresnu priču naših predaka, roditelja, jer je cilj sistema da taj konflikt prevaziđe. U prvom slučaju to bi se moglo postići tako što ćeš smoći hrabrosti da se razvedeš iz veze koja te guši i koči da napreduješ kao slobodna ličnost, i da budeš miran i srećan sa takvom odlukom. U drugom, nije cilj ostati u vezi koja je nezdrava, dakle ako treba razvesti se, ali da se nešto nauči iz tog pogrešnog izbora partnera. Treba videti šta je to bilo što je bio konflikt među mojima, i što verovatno ja ponavljam u odnosu sa mojim partnerom. Pa transformisatu tu stvar, kako nakon što se razvedem ne bih ponovo birao novog partnera naizgled sasvim drugačijeg, ali sa kojim će mi se ponoviti isti tip konflikta.

Primer kompenzacije

Neki muškarac u Vašoj porodici (otac, deda) je bio nasilan, bilo verbalno, psihološki ili fizički. (Može i da on to nije bio, ali da je za nesvesno nekog pretka iz sistema ponašanje ovog oca doživljavano i tumačeno kao nasilno.  Ovo se događa na primer kada majka umre na porođaju: za nesvesno sistema može da ostane stav “ovo je krivicom muža, da nije bilo do njega, ne bi ona sada umrla”. Ovo uverenje nasleđuje ženska čeljad, i može da se ispolji kao nekakav vid mržnje prema muškarcima, a ovakva sudbina umrle majke ostavlja duboke tragove u nesvesnom njenih ženskim potomkinja. Mogući budući konflikti ovih potomkinja su teškoće da nađe stabilnog partnera ili da zatrudni.) Da kompenzujete Vi birate partnera koji ni mrava ne bi zgazio. Kada odemo u suprotni ekstrem radi kompenzacije, da bismo izbegli patnju, obično naiđemo na drugi problem. Na primer, vremenom će Vam baš ta njegova mirnoća zasmetati, poželećete da je delotvorniji, pa će Vam to postati novi problem na koji ćete se žaliti.

Da bismo došli u ravnotežu, potrebno je da usvojimo oba pola polarnosti kod onoga što je vezano za našu ranu, da integrišemo te polove. Agresivnost ili nasilnost su poželjne kada smo u situaciji kada treba da se odbranimo, ali su naravno loše van tako nekog konteksta i kada pređu u redovnu crtu ponašanja. Kada integrišemo polove polarnosti, onda nećemo pribegavati nikakvom određenom izboru partnera vezano za tu polarnost. Odnosno, imaćemo asertivan odgovor na bilo koji pol polarnosti koji se prikaže u našoj postojećoj vezi i neće nam predstavljati problem.

Drugi primer kompenzacije može biti ako je brak tvojih roditelja bio težak i ti si još kao mali patio rastući u takvoj klimi, i gledajući kako tvoja majka ili otac pate. Da kompenzuješ, odlučiš da se ne udaješ/ne ženiš. Ali nisi u miru sa time, iznutra patiš u takvoj okolnosti.

Primer reparacije (nadomeštanja)

Često repariramo kroz izbor naših profesijâ. Ako je moj roditelj ili raniji predak patio na izvestan način, mogu izabrati za profesiju neku delatnost kroz koju bih pomagao osobama koje se nalaze u tim istim situacijama, i na taj način osetim zadovoljstvo da sam drugoj duši pomogao, kad već nije bilo nekog da pomogne mom roditelju ili pretku u onome vremenu i kontekstu. Na primer, otac je emigrirao kao mali sa svojim roditeljima u drugu državu ili čak drugi kontinent. U novom podneblju nije mu bilo prijatno i osećao se usamljeno. Ja radim u centru za nezbrinutu decu istog uzrasta u kojem je moj otac doživljavao svoju teskobu. Ili, nekom pretku se dogodila velika nepravda koju mu je naneo neko. Ja radim kao policajac (da ispravim nepravdu). Zubarska profesija se može dovesti u vezu sa činjenicom da u ratu, ili uopšte kod umrlih ljudi, ukoliko je leš u lošem stanju tako da ne može da se prepozna umrla osoba, zubi kao koštani deo mogu da opstanu, pa se po njima može identifikovati leš. Tako da kod nekih zubara izbor ove profesije može da dolazi od potisnutog sećanja na pretka izgubljenog u bitki. Za lekara analogija je očigledna. Ali napominjemo: nije svaki izbor profesije obavezno vezan za minuli događaj u familiji!

I pri reparaciji kroz profesiju možemo da osetimo teskobu: ukoliko ne uvidimo da repariramo. Bez ovog uvida mi možemo da prolazimo u našem poslu kroz sličnu patnju koju je prošao naš predak. Ali ako uvidimo zašto smo na tom mestu, možemo da preobrazimo poimanje našeg poziva i da mu prionemo sa onom zdušnošću sa kojom osećamo da želimo da pomognemo pretku, u drugom vremenu, preko drugih osobâ.

Reparacijom kroz profesiju možemo da repariramo i neko naše sopstveno ranije stresno iskustvo. Devojka iz patrijarhalne porodice kojoj roditelji kao tinejdžerki nisu dozvoljavali da izlazi uveče u provod, iz straha da ne zatrudni prerano, kao odrasla radi u centru za zbrinjavanje socijalno ugroženih devojaka. Neke od njih su trudne tinejdžerke i njen je zadatak da se brine o njima kao psihološki savetnik. Ja na primer repariram pišući ovaj blog i nudeći psihološko savetovanje, iz želje da pružim drugima ono što bi mi bilo drago da sam i sâma bila saznala ili dobila pre više od dve decenije.